Igranje na pogrešnu kartu

Početak pregovora o sporazumu o slobodnoj trgovini između Evropske unije i Sjedinjenih Država - zvanično nazvan Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP) - označava prelomnu tačku za EU i za globalnu trgovinu. Početak tih pregovora takođe potvrđuje postepeno udaljavanje od multilateralne trgovinske politike u proteklih nekoliko godina. To je možda dobra odluka za Ameriku, ali bi to moglo da donese velike probleme Evropi. U proteklih 50 godina EU, u kojoj živi samo sedam odsto svetskog stanovništva, uspela je da održi izuzetno jaku trgovinsku poziciju uprkos usponu tržišta u razvoju, poput Kine. I dok je udeo SAD i Japana u globalnom izvozu opadao, izvoz iz EU je ostao na stabilnih 20 odsto ukupnog svetskog izvoza. Trgovinska moć EU je u suprotnosti sa percepcijom da je Evropa oslabila. Najvažnije je to što je Evropa uspela da to ostvari samo kroz velike investicije u multilateralni trgovinski sistem kroz Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT) i Svetsku trgovinsku organizaciju (STO). EU mnogo toga duguje multilateralnom trgovinskom sistemu ali se i ona od 2006. okrenula bilateralizmu, ostvarujući najveće uspehe potpisivanjem sporazuma o slobodnoj trgovini sa zemljama Latinske Amerike i sa Južnom Korejom. Sada je i sporazum sa Kanadom nadohvat ruke, mada su bilateralni pregovori s Indijom u zastoju, verovatno zato što Indijci ne veruju da bi im sporazum o slobodnoj trgovini doneo neku veliku korist. Zvanično, EU smatra da je bilateralni pristup trgovini u savršenom skladu s povratkom na multilateralizam. Međutim, činjenice govore suprotno. Prvo, jasno je da bilateralizam raste dok se multilateralizam smanjuje. Od 2008, kada je propala runda u Dohi u okviru razgovora o globalnoj slobodnoj trgovini, Evropljani nisu uspeli da SAD, Kinu i Indiju vrate za multilateralni pregovarački sto. Još važnije od toga, očito su odustali od toga da tako nešto i pokušavaju. To se vidi u oklevanju EU da pritiska zemlje u razvoju na potpisivanje multilateralnog sporazuma o javnim nabavkama STO, kao da se pomirila s tim da se ovo pitanje može rešiti jedino kroz bilateralne ugovore. Štaviše, SAD su iz svoje trgovinske politike od 2008. namerno izbacile multilateralizam da bi obuzdale uspon Kine, i to strategijom koja je išla na dva koloseka: planiranim Transpacifičkim partnerstvom (TTP) i TTIP. Razlog za takvu promenu je prost: SAD više nemaju moć da određuju pravila u globalnom trgovinskom sistemu ali sebe smatraju dovoljno jakim da ta pravila zaobiđu. EU delimično deli strateške ciljeve SAD jer i ni njoj nije pravo što joj nove sile u razvoju oduzimaju deo tržišta, i ima prigovore o pitanju poštovanja intelektualnih prava, pristupa javnim nabavkama i subvencija za državne firme. Ali, iz nekoliko razloga Evropa ne sme sebi da dopusti da prihvati ovaj novi i usko shvaćen trgovinski fokus SAD. Prvo, Evropa nema azijsku strategiju niti bilo šta što liči na TPP. Sporazum između EU i Japana bi bio veoma koristan za Evropu i umanjio bi prednosti SAD u Aziji. Ali ako SAD potpišu TPP pre nego što Evropljani obezbede sporazum sa Japanom, pregovaračka moć japanske vlade prema EU bi automatski porasla. U tom pogledu, sporazum sa Japanom bi, i za SAD i za EU, bio ključna mera uspeha ili propasti bilateralizma. Drugo, i još važnije, jeste to što je Amerika i politička i vojna sila, a ne samo ekonomska. Zbog toga će računica njenih trgovinskih partnera uvek biti zasnovana na strateškim razlozima koji ne igraju ulogu u odnosima sa EU. To je naročito relevantno u pogledu Kine. SAD veoma jasno žele da ograniče Kinu uvođenjem viših globalnih trgovinskih standarda. Ukoliko širi geopolitički razlozi dovedu do sporazuma ove dve zemlje to će biti na štetu Evrope. Nešto slično se desilo na konferenciji o klimatskim promenama u Kopenhagenu 2009. kada su se SAD i Kina usprotivile sveobuhvatnom globalnom sporazumu i tako Evropu izbacile iz igre. Isto tako, SAD nemaju istinski interes za obnavljanje multilateralnih trgovinskih pregovora, pošto je bilateralizam mnogo efikasniji za iznuđivanje ustupaka od novih ekonomskih sila. Evropa nema ni iste geopolitičke interese kao SAD, niti, što je još značajniji, iste resurse, što znači da je obnavljanje multilateralne trgovine za nju od većeg značaja. Štaviše, proliferacija bilateralnih sporazuma, koji uključuju sopstvene mehanizme za rešavanje nesuglasica, neizbežno će oslabiti mehanizam za rešavanje sporova STO, a to će onda dodatno podrivati multilateralizam. Obnavljanje multilateralizma postaje još važnije zbog činjenice da će pregovori EU i SAD biti teški i dugi, naročito zbog otpora regulatornih tela u Evropi i Americi. Evropska regulatorna tela su već odlučila da pooštre uslove za genetski modifikovane organizme ne bi li pokazali američkim pregovaračima da se neće lako pomeriti sa svojih pozicija. Sada pošto su pregovori o TIPP zvanično počeli, Evropa mora da pokuša da dobije najbolje moguće uslove. Pre svega, EU mora da prihvati činjenicu da je globalna trgovina bespoštedna politička igra koja se igra po jednom osnovnom pravilu: sve opcije moraju biti u igri u svakom trenutku.