19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Vaš članak o tobožnjem opštenarodnom revoltu koji je bio zakazan preko Fejsbuka u centru Beograda dao je tom događaju malo prostora, ali sasvim dovoljno da se vidi tuga i čemer ovdašnjeg aktivizma.
Reč, zapravo, nije o aktivizmu, već o tzv. slacktivism-u, jednoj iritirajućoj i čestoj pojavi da se svi problemi ovog sveta, a možda i nekih drugih, ne bi me čudilo, rešavaju lenjim ispisivanjem zapaljivih poruka po internet-forumima i društvenim mrežama. Velikim slovima, po mogućstvu.
Kad taj slektivizam proba da stidljivo izađe na ulice, besne i jezgrovite parole da nekako pusti kroz grlo, pa šta bude, dogodi se ono o čemu pišete u članku trinaest puta manje ljudi negoli što se na internetu najavilo. Malo nezadovoljnih, malo željnih dobre žurke, malo oportunističkih politikanata i večitih studenata, a najviše priglupih i maksimalno jalovih banera i plakata.
Organizator protesta kaže da su rasprave o njegovoj svrsi na internetu sigurno odagnale gomilu ljudi koji su inače jedva čekali da dođu. Kaže, čak, kako je te rasprave možda neko i organizovao kako protest ne bi uspeo. E, pa kada organizuješ opštenarodni revolt preko Fejsbuka, i kada javno pozoveš ljude na protest, pritom navodeći sijaset mogućih uzroka nezadovoljstva koji su toliko različiti da ih niko živ ne bi mogao objediniti, moraš da očekuješ da će se povesti rasprava. I, još važnije, moraš da očekuješ da će veliki broj ljudi imati šta da zamere i predlože. Ovako se skuvala, kako stoji u članku, nesvarljiva čorba nepomirljivih ideologija u kojoj je izgleda najvažnije bilo upravo ukloniti obeležja ideologija. A depolitizovana želja za društvenim, a samim tim i političkim (ne obavezno partijskim) promenama prosto ne može da se ostvari.
Stoga od srca predlažem okupljenim protestantima da sledeći put ne odu na trg nego, lepo, pred neko ministarstvo. Hvala Bogu, ima ih dovoljno, a slabo koje zna šta radi.
Reč, zapravo, nije o aktivizmu, već o tzv. slacktivism-u, jednoj iritirajućoj i čestoj pojavi da se svi problemi ovog sveta, a možda i nekih drugih, ne bi me čudilo, rešavaju lenjim ispisivanjem zapaljivih poruka po internet-forumima i društvenim mrežama. Velikim slovima, po mogućstvu.
Kad taj slektivizam proba da stidljivo izađe na ulice, besne i jezgrovite parole da nekako pusti kroz grlo, pa šta bude, dogodi se ono o čemu pišete u članku trinaest puta manje ljudi negoli što se na internetu najavilo. Malo nezadovoljnih, malo željnih dobre žurke, malo oportunističkih politikanata i večitih studenata, a najviše priglupih i maksimalno jalovih banera i plakata.
Organizator protesta kaže da su rasprave o njegovoj svrsi na internetu sigurno odagnale gomilu ljudi koji su inače jedva čekali da dođu. Kaže, čak, kako je te rasprave možda neko i organizovao kako protest ne bi uspeo. E, pa kada organizuješ opštenarodni revolt preko Fejsbuka, i kada javno pozoveš ljude na protest, pritom navodeći sijaset mogućih uzroka nezadovoljstva koji su toliko različiti da ih niko živ ne bi mogao objediniti, moraš da očekuješ da će se povesti rasprava. I, još važnije, moraš da očekuješ da će veliki broj ljudi imati šta da zamere i predlože. Ovako se skuvala, kako stoji u članku, nesvarljiva čorba nepomirljivih ideologija u kojoj je izgleda najvažnije bilo upravo ukloniti obeležja ideologija. A depolitizovana želja za društvenim, a samim tim i političkim (ne obavezno partijskim) promenama prosto ne može da se ostvari.
Stoga od srca predlažem okupljenim protestantima da sledeći put ne odu na trg nego, lepo, pred neko ministarstvo. Hvala Bogu, ima ih dovoljno, a slabo koje zna šta radi.
