19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Otvaranjem stečajnog postupka ništa se spektakularno neće dogoditi u Sartidu - uveravao je, iz fotelje ministra za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović, avgusta 2002. godine. Zapravo, stečaj, koji je zbog 1,7 milijarde duga Sartida mogao biti otvoren bilo kad u poslednjih 15 godina, bio je najpogodniji način (pogledajte antrfile!) da se fabrika proda, odnosno preda Amerikancima, što je obećano još marta te godine Ugovorom o saradnji, koji su potpisali Sartid, Vlada Srbije i US Steel.
Dakle, sa aspekta čoveka koji je potpisao taj ugovor, a Vlahović je to učinio u ime Vlade Srbije, ništa se spektakularno i neočekivano nije ni desilo. Ali stručnu i ne samo stručnu javnost zaprepastila je suma za koju je prodata najveća srpska železara. US Steel Košice, firma ćerka istoimenog čeličnog giganta iz Pitsburga, pazarila je Sartid i još pet akcionarskih društava u sklopu Železare za 23 miliona dolara. I to očišćenu od dugova. Ilustracije radi, za tu sumu “Crvena zvezda” je, dva leta pre, prodala danas već pomalo zaboravljenog fudbalera Gorana Drulića.
Danas, godinu dana nakon što je USS i formalno preuzeo Sartid, železara dobro radi. Julijana Mojsilović, direktor za odnose sa javnošću USS Smederevo, kaže da je proizvodnja već poboljšana za 40 odsto, da su plate redovne i iznad republičkog proseka i da se ne treba iznenaditi ako uskoro i u Smederevskoj železari nedostatak mesta za parking bude najveći problem, kao što je to u sestrinskoj firmi u Slovačkoj. Uz to, prednost Sartida je kvalitetna oprema (znatno bolja od one u Košicama), koja je uz mala ulaganja apsolutno kompatibilna i konkurentna sa najboljim svetskim železarama.
“Nije čudo što Sartid dobro radi. Tako je sve moglo raditi. Državi predate dugove a investitoru ostavite čistu situaciju” - kaže ekonomista Branko Dragaš, predsednik Privredne snage Srbije. “Ali, sada će Sartidove ogromne dugove, ni krivi ni dužni, plaćati građani ove zemlje. Zato neko mora da odgovara”, kaže Dragaš. Tu se postavlja pitanje, smatra analitičar Nebojša Medojević, odakle toj DOS-ovoj vladi koja je to uradila pravo da optereti poreske obveznike ne samo sadašnje nego i buduće tako velikim dugom. Po njegovom mišljenju, za tako značajne privatizacije kao što je privatizacija Sartida, mora da se napravi ozbiljna strategija a ne da se, kao u ovom slučaju, sve odvija netransparentno, pod nekim velom tajne. Medojević misli da je revizija celog postupka, svih odluka, od one o odlasku u stečaj do provere svih zapisnika, prioritet par edžcellence ove države ako pledira da bude ozbiljna.
Pitanje “nestanka” dugova je, uz nisku cenu, svakako najintrigantniji deo celog postupka. A taj ogromni dug od 1,7 milijarde dolara sastoji se od 800 miliona duga Londonskom i Pariskom klubu, 400 miliona našim likvidiranim bankama (“Jugobanka”, “Beobanka”, “Invest banka”, “Beogradska banka”), 120 miliona duga otpada na inodobavljače, nešto više od 100 miliona na konzorcijum evropskih banaka u kojem dominiraju nemačke banke, 65 miliona je stari dug “Jugometala”, 50 miliona potražuju javna preduzeća EPS, NIS, ŽTP i 15 miliona koliko pripada dobavljačima u zemlji.
Zoran Đinđić je u svojstvu premijera maja 2001. poslao pismo konzorcijumu evropskih banaka u kojem je obećao da će vlada učiniti sve da spase Sartid i da će omogućiti da nemačke i austrijske banke dobiju svoj novac. Pod “spasom” se verovatno podrazumevala prodaja na tenderu ili javnoj licitaciji. Tako bar izgleda na osnovu dotadašnjeg ponašanja vlade. Ali, krajem 2001. i početkom 2002. dolazi do zaokreta. Nemački “Fokus” je pisao da je tome kumovao i tadašnji američki ambasador u Beogradu Vilijem Montgomeri. Naime, Železara se gura u stečaj, stečajni upravnik tvrdi da dug nemačkim i austrijskim bankama nije evidentiran u poslovnim knjigama Sartida a fabrika se direktnom pogodbom gura u ruke US Steel-a, koji je, istini za volju, prvi pokazao zainteresovanost i prvi uložio novac u Sartid. Ali, ne i jedini.
|
Nameštaljka Savet za borbu protiv korupcije završio je izveštaj o nepravilnostima prilikom privatizacije železare “Sartid 1913”. Izveštaj se sastoji od pravnog i političko - ekonomskog dela, a zbog izbora 13. juna ali, i kako saznajemo, nepostajanja jasnog stava vlade još nije objavljen. NIN je, međutim došao u posed pravne analize izveštaja i ekskluzivno objavljuje najzanimljivije delove. 1. Stečaj nad Sartidom i pet zavisnih preduzeća vodio je Trgovinski sud u Beogradu, iako je zato stvarno i mesno nadležan zapravo Trgovinski sud u Požarevcu. Iako je Trgovinski sud u Požarevcu ažurniji sud, iako je bolje upućen u stanje u Sartidu (zbog sporova) Viši trgovinski sud je ipak delegirao nadležnost Trgovinskom sudu u Beogradu. Viši trgovinski sud pri tom nije naveo razloge zbog kojih je prebacio nadležnost na Trgovinski sud u Beogradu. Pri tom nadležnost za pet ostalih preduzeća uopšte nije delegirana odakle proizlazi da je stečajni postupak nad pet Sartidovih zavisnih preduzeća sproveo sud koji zato nije bio nadležan. 2. Po Zakonu odmah posle otvaranja stečaja, stečajni upravnik je dužan da izvrši celokupan popis imovine i završni bilans dužnika, koji predstavlja početni stečajni bilans. Na taj način dobija se potpuna finansijska slika dužnika i štiti imovina od krađe. U ovom slučaju Sartid je prodat a nije izvršen popis ukupne imovine, nije sačinjen stečajni bilans, ne zna se šta je stečajni upravnik preuzeo u momentu uvođenja u posao, ne zna se šta čini imovinu dužnika koji je prodat. 3. Po Zakonu stečajni dužnik se može prodati samo uz mišljenje poverilaca a ono nije traženo. 4. Ekonomski institut koji je vršio procenu vrednosti na to nije imao zakonsko pravo, jer nije izvršen popis ukupne imovine. Zatim, tu procenu nije radio metodom “procene likvidacione vrednosti”, kako se radi u preduzećima u stečaju već je uradio samo procenu diskonta novčanih tokova, što se nikada ne radi u stečaju jer dužnik baš i odlazi u stečaj zato što ima smanjene ili uopšte nema novčane tokove. 5. Ionako mala procena diskonta novčanih tokova umanjena je čak za trećinu bez ikakvog objašnjenja stečajnog upravnika i stečajnog sudije. Bez objašnjenja izabran je i postupak neposredne pogodbe i to sa samo jednim potencijalnim kupcem. Pri tom, Stečajni sud nije oglasio nameravanu prodaju, niti je uzeo u obzir sva pristigla pisma o namerama - nego je samo izvršio prodaju privilegovanom kupcu. 6. Na zahtev mnogih poverilaca Tužilaštvo je zatražilo da sud dostavi predmet stečaja, kako bi se odlučilo o podizanju zahteva za zaštitu zakonitosti. Međutim, sud je dostavio samo rešenje iako je znao da mora da dostavi predmet jer iz rešenja Tužilaštvo ne može utvrditi da li je bilo povreda stečajnog postupka. Ovim je Trgovinski sud onemogućio oštećenim poveriocima da ostvare pravo na vanredan pravni lek. 7. Prema zakonom utvrđenoj proceduri, nije moguće za samo jedan dan i to 28. 03. 2003. za ŠEST stečajnih predmeta pročitati mišljenje i predloge stečajnog upravnika da se stečajni dužnici (njih šest) prodaju kao pravna lica, da se istog dana uporedi procena Ekonomskog instituta i predlog upravnika u odnosu na cenu, da se istog dana pronađu merila kojima je upravnik umanjio izvršenu procenu od strane Ekonomskog instituta, da se istog dana donese odluka u veću da se stečajni dužnici prodaju i da se istog dana zaključe ugovori o prodaji. Pri tom za dva od šest preduzeća stečaj je otvoren samo četiri dana ranije. Ovako grube povrede zakona, zaključuje Savet za borbu protiv korupcije, upućuju na to da je sud zloupotrebljavao svoja ovlašćenja, da je radio tajno, da je povredio prava poverilaca i da je “namestio” kupovinu određenom kupcu! |
Ministar privrede Nemačke Volfgang Klement uputio je pismo žalbe Zoranu Đinđiću zbog brisanja duga od 100 miliona dolara nemačkim i austrijskim bankama. U ime premijera odgovorio je Nemanja Kolesar, tada šef premijerovog kabineta, rečenicom da su u Srbiji sudovi nezavisni i da vlada ne može da ih kontroliše.
Konzorcijum banaka je pokušao da naplati svoj novac putem tih nezavisnih sudova i do dana današnjeg nije uspeo pa uskoro najavljuju pokretanje međunarodne arbitraže.
Branko Dragaš kaže da se brisanjem ovog duga naša država obrukala i da je posledica toga zatvaranje vrata nemačkim investitorima. “Nikom iz Nemačke neće pasti na pamet da uloži i jedan evro u Srbiju dok se ne reši ovaj spor.”
Tih “ukradenih” 100 miliona država će kad-tad morati da vrati. Ali glavnica duga možda i neće biti tako visoka. Jer, četiri banke koje potražuju 400 miliona dolara su likvidirane a ne treba isključiti mogućnost da je američko zalaganje za otpis duga Pariskog i Londonskog kluba možda plaćeno Sartidom.
Ali, to su spekulacije a ono što je činjenica su ona sramotna 23 miliona. Miroslav Prokopijević, predsednik Centra za slobodno tržište, kaže da nije problem u tako maloj sumi. “Nešto vredi onoliko koliko to tržište pokaže. Ovde je problem što je tržište zaobiđeno i što je firma prodavana nekim drugim kanalima. Dogovorom.”
Analitičar Dušan Pavlović problem vidi u tome što je kršena procedura i što je, sa ekonomskog stanovišta, ovakva prodaja apsolutno neracionalna. “Po Zakonu o stečaju, firma se može prodati neposrednim dogovorom i licitacijom. Nerazumljivo je to što je odabran dogovor jer se licitacijom mogla postići mnogo veća cena, pogotovo ako znamo da je bilo više zainteresovanih.” Pavlović kao neshvatljivo navodi da je Duvanska industrija Niš prodata za 15 puta veću cenu nego Sartid a, recimo, ukupni prihodi Sartida u onako lošem stanju su za 30 odsto nadmašivali prihode DIN-a. “To govori da je to, u stvari, dobra fabrika koja vredi čak više nego što procene govore.”
A procene, naravno ne one nezakonite Ekonomskog instituta, kažu da fabrika vredi između 400 i 500 miliona dolara. “Vest Alpina” je procenila 430 miliona dok, recimo, Branko Dragaš kaže da je suma oko 500 miliona. “Nedavno sam posetio Fabriku belih limova u Šapcu, koja je prodata kao deo Sartida. To je najmodernija fabrika u jugoistočnoj Evropi i tvrdim da samo ona vredi 120 miliona dolara.”
Nebojša Medojević kaže da krivca za ovako malu sumu treba tražiti u konsultantskom lobiju. A odgovornost će teško moći da izbegne i Nemanja Kolesar, kao i njegov kum Branislav Ignjatović, koji je postavljen na mesto stečajnog upravnika. Kao i ljudi koji su zloupotrebljavali ovlašćenja Trgovinskog suda.
“Moraju se pohapsiti akteri da bi već jednom politika prestala da bude najunosniji posao u Srbiji” - smatra Dragaš. Dušan Pavlović je, pak, mišljenja da se to neće desiti, da će se stati na političkim osudama i da kao što DOS krivično nije osudio nijednog socijalistu, ni sad neće niko odgovarati.
