Problemi u raju

Mnogo toga je rečeno u proteklih nekoliko godina o zemljama BRIKS grupe (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika). Za ove zemlje se govori da će zbog velikog broja stanovnika i ubrzanog rasta uskoro biti među najvećim privredama sveta - a u slučaju Kine i najveća, koliko već 2020. Međutim, BRIKS zemlje, kao i druge privrede u usponu, odskora prolaze kroz oštro ekonomsko usporavanje. Pa, da li je medeni mesec završen? BDP Brazila je prošle godine porastao samo jedan odsto i verovatno neće rasti više od dva odsto ove. Ruska privreda bi ove godine mogla da raste tek oko dva odsto, iako se cena nafte kreće oko 100 dolara po barelu. Indija je imala par godina snažnog rasta (11,2 odsto 2010. i 7,7 odsto 2011) ali je rast 2012. spao na četiri odsto. Ekonomija Kine je rasla brzinom od 10 odsto godišnje u protekle tri decenije, ali je usporila na 7,8 procenata 2012, uz rizik tvrdog prizemljenja. Južnoafrička privreda je porasla samo 2,5 odsto prošle i verovatno neće porasti za više od dva odsto ove godine. Mnoge druge ekonomije u usponu koja su brzo rasle - na primer Turska, Argentina, Poljska, Mađarska i mnoge druge zemlje centralne i istočne Evrope - doživljavaju sličan pad. Kakav je to problem u BRIKS zemljama i drugim ekonomijama u usponu? Prvo, ekonomije većine tih zemalja su se tokom 2010. i 2011. pregrejale, a njihov rast je bio iznad potencijala i uz inflaciju koja je rasla i preko ciljanog nivoa. Mnoge od njih su 2011. pooštrile monetarnu politiku i to je imalo posledice na rast 2012. koje su se prenele i na ovu godinu. Drugo, ideja da privrede u usponu mogu da se u potpunosti distanciraju od ekonomskih slabosti u razvijenim privredama je bila pogrešna: od početka je bilo izgledno da će recesija u evrozoni, stanje blisko recesiji u Velikoj Britaniji i Japanu 2011-2012. i usporeni privredni rast u SAD imati negativni uticaj i na njih. Treće, većina zemalja BRIKS i nekoliko drugih ekonomija u usponu okrenuli su se varijanti državnog kapitalizma. To podrazumeva usporavanje reformi koje povećavaju produktivnost i učešće u privrednim tokovima privatnog sektora, uz veće ulogu u privredi državnih preduzeća (i za državne banke u kreditnim aktivnostima i štednji) kao i nacionalistički odnos prema resursima, trgovinski protekcionizam, politiku industrijalizacije usmerenu ka smanjenju uvoza, te nametanje kontrole kretanja kapitala. Taj pristup je možda bio uspešan u ranim fazama razvoja kada je privatna potrošnja opala zbog globalne finansijske krize, ali on sada remeti privredne aktivnosti i smanjuje potencijal za rast. Usporavanje u Kini je tako odraz privrednog modela koji je, kako je rekao bivši premijer Ven Điabao, „nestabilan, van ravnoteže, nekoordinisan i neodrživ“, a to sada negativno utiče na rast tržišta u razvoju u Aziji i na izvoznička tržišta od Azije do Južne Amerike i Afrike. Rizik od naglog pada u sledeće dve godine sa kojim se Kina suočava bi mogao da nanese još štete tržištima u razvoju. Četvrto, možda je završen robni superciklus od kojeg su profitirale mnoge izvozno orijentisane ekonomije u usponu. Novi bum bi bilo teško održati imajući u vidu usporavanje Kine, veće investicije u tehnologije koje štede energiju, manje insistiranje na modelima rasta zasnovanim na kapitalu i resursima širom sveta i odloženo povećanje ponude zbog viših cena. Peti, najnoviji element su signali koje šalju Federalne rezerve SAD najavljujući mogućnost ukidanja politike kvantitativnog popuštanja ranije nego što je to najavljivano i indikacije da bi mogle da odstupe od politike nultih kamatnih stopa. Obe te stvari su uzburkale finansijska tržišta privreda u usponu. Era jeftinog novca s nultom kamatnom stopom u ekonomijama u usponu se bliži kraju. Konačno, iako mnoge privrede tržišta u razvoju teže ka stvaranju viškova na tekućim računima, sve više njih - uključujući Tursku, Južnu Afriku, Brazil i Indiju - imaju deficit. Te deficite finansiraju uz sve veće rizike: više dugova nego aktive; više kratkoročnih nego dugoročnih dugova; više deviznih nego dugova u lokalnoj valuti; i više finansiranja kroz prekogranične bankarske tokove. Tim zemljama su zajednički i neke druge slabosti: preterani fiskalni deficiti, inflacija preko ciljanog nivoa i rizici po stabilnost (koji se odražavaju i u nedavnim političkim neredima u Brazilu i Turskoj, radničkim nemirima u Južnoj Africi i političkoj i izbornoj neizvesnosti u Indiji). Potreba da se finansiraju spoljni deficiti i da se izbegne preterana depresijacija (i još viša inflacija) zahteva povećanje referentnih stopa ili njihovo zamrzavanje na visokim nivoima. Ali bi monetarno pooštravanje dalje oslabilo već usporeni rast. Ti faktori su objašnjenje zašto je rast u većini zemalja BRIKS i mnogim drugim tržištima u razvoju naglo usporio. Neki od tih faktora su ciklični, ali drugi - državni kapitalizam, rizik od tvrdog prizemljenja Kine, kraj robnog superciklusa - više su strukturni. Zato će stope rasta mnogih ekonomija u usponu biti niže u sledećoj deceniji od onih u protekloj - a isto će se desiti i s preterano velikim zaradama koje su investitori imali od finansijskih dobara na tim tržištima. Naravno, one privrede tržišta u razvoju kojima se upravlja na bolji način će i dalje imati ubrzani rast i dobre performanse aktive, ali mnoge od zemalja BRIKS, uz još neke privrede u usponu, mogle bi da udare u debeo zid, zbog čega će njihov rast i njihova finansijska tržišta pretrpeti težak udarac.