Prividno poludeli pilot Boris Anakonda

Hej! Anakonda! Danas možeš biti nezadovoljan! Uštrojen si! Leti se u strogoj formaciji četiri po četiri. Krilo uz krilo. Pista je bila rasterećena. Piloti u holu naticahu kacige i zatezahu kombinezone. Već kroz nekoliko sekundi kabine se hermetički zatvoriše, motori zaurlaše i usijani gasovi počeše da vitlaju otpatke po glavnoj stajanki. Prvi par zaurla ka poletno-sletnoj stazi. Trava se povijala unaokolo, poplašene poljske ptice prhnuše u vazduh. Avioni su, neznatno se ljuljajući, i dalje klizili pomoćnom pistom. Onda se prvi par ispravi, prva dva pilota grupe dadoše gas i ubrzano zagrabiše pravim putem, glavnom stazom. Uz besno urlanje, lovci, kao pognuti beli hrtovi, počeše da se odlepljuju od zemlje. Uskoro su u vazduhu bile vidljive samo prve dve crno-bele pruge – tragovi puta kojim su avioni nestali u vazduhu. Pista, kao prava olovka, ostade iza leđa. Kroz desetak minuta prva četvorka bila je nad poligonom. Borisa je uvek obuzimao čudan bes iznad poligona. Kada bi se preko krila sunovratio u bezdan, činilo mu se da rije po nečijoj utrobi, obuzimala bi ga nesvestica, ali ne od straha, ne od nedostatka organizma nesposobnog za poziv pilota, već čudna nesvest, puna slasti i zanosa, jarosti, pomešana sa fijukom, koji on iz hermetički zatvorene kabine nije mogao da čuje, ali koji je naslućivao i koji ga je opijao do besvesti. Toga dana taj zanos bio je posebno izražen kod Borisa. On obori svoju svetlu pticu. Kao strela fijuknuše oštro povijena krila. Motori su kidali tišinu i mir, crno-beli trag ostajao je kao uzorana brazda i rasturao se u pramenovima. Zaori se prasak, kao da lupaju planinski masivi. Boris! Boris! Vuci palicu! Vuci, idiote! Boris je ukočeno, još od trenutka kada je krenuo u obrušavanje, gledao negde ispred sebe, u onaj deo puta koji će avion da pređe po zamišljenoj liniji. Instrumenti su nestajali u magli, samo dole, duboko dole, zemlja, čvrsta smrt. Onaj unakaženi glas vrati ga svesti. Više po inerciji nego stvarno nošen željom da se izvuče, Boris povuče palicu. Glava mu se zanese unazad, zemlje nestade, sva utroba i krv poleteše nagore. Za trenutak, svetla ptica u mrtvoj tački predomišljajući se kao da stade, a onda suknu uvis poput komete. Izravnaj! Izravnaj! Dobro je zasada. Poligon se više nije razaznavao od dima. Olakšani od raketa, lovci su ponovo obrazovali grupu i punom brzinom krenuli ka jugu. Grad u ravnici bio je udaljen stotinu kilometara od poligona i ostatak do dve stotine do aerodroma, tako da su građani navikli na svakodnevno nadletanje mlaznih lovaca. U početku su izvesni delovi grada i bili zainteresovani za poreklo belih pruga koje su ostavljale nevidljive letelice četrnaest ili petnaest kilometar uvis, ali kada se te mistične letelice spustiše niže i otkriše svoje zemaljsko poreklo na čestim svojim putevima iznad grada, svako veće interesovanje prestade. Pod takvim okolnostima, razumljivo je da okupljena masa na jednom od gradskih trgova, radi izražavanja svojih prohteva pri pomerenoj političkoj situaciji, nije mogla biti bogzna kako zainteresovana i zabrinuta zbog četiri mlazna aviona koji su baš u taj mah nadletali grad. Niti su ljudi u gradu mogli znati da se tog trenutka u grupi aviona koji nadleću grad odigrava svesno odvajanje, isticanje, bespovratno odlaženje iz formacije u slobodan prostor. Borisov gest bio je gest čoveka kojem svaki dalji red predstavlja nepremostivu teškoću za isticanje sopstvene ličnosti. U blagom poniranju, gubio je visinu i sve više se udaljavao od formacije. Boris! Zaradićeš deset godina robije! Ali to su bile krupne reči podsticaja, reči slave, i on je znao to. Znao je da je to odvajanje iz mase njegova poslednja mogućnost, njegova životna prilika da iziđe iz mase, iz reda, iz gomile. Doviđenja na robiji! Danas je moj praznik! On obori palicu. Avion poslušno uze kurs ka trgu. Prvi nalet predstavljao je radost za okupljenu masu. Boris izvuče sjajnu pticu iznad krovova. Uskoro se penjao pod oštrim uglom i nestajao iz vida onima dole. Kroz nekoliko trenutaka zaori se strahovit prasak, stakla popucaše na okolnim zgradama: more stakla s treskom se sruči na ulice. Sad su manifestanti pomerene svetske situacije s urlikom počeli da se gaze i gnječe, da trče i padaju, pomahnitali, izbezumljeni, derući se punim glasom. Za tren oka haos je bio potpun. Zatim, u oštrom i isti mah blagom nestajanju i penjanju, Boris zauze stav čoveka kome se put ka zvezdama ukazivao kao jedini i pravi. Više se neću vraćati! Priča je objavljena u NIN-u, br.438 (24.maj 1959) odlomak objavljujemo u znak sećanja na preminulog Dragana Babića