Greške srećem čim otvorim novine

Uz naredni broj NIN-a, čitaoci (samo u Srbiji) kao poklon dobiće knjigu B(r)ušenje jezika Ivana Klajna, sabranu od odabranih kolumni, koje naš cenjeni lingvista već godinama objavljuje u svojoj rubrici Jezik.
To je šesta, a nadam se najbolja i najaktuelnija, od knjiga koje sam sastavio od novinskih rubrika, u ovom slučaju iz NIN-a, predstavlja Klajn svoju narednu publikaciju. U tim knjigama trudio sam se da budu pre svega čitljive i zanimljive, makar i ne obrađivale teme koje su najvažnije s naučnog i društvenog gledišta. Teme su u velikoj većini izabrali sami čitaoci NIN-a, pa se nadam da će privući i čitaoce ove knjige. Svim autorima jezičkih rubrika poznat je začarani krug: čitaju ih samo oni koji se zanimaju za jezik, a zanimaju se za jezik samo oni koji ga već dobro poznaju i kojima je stalo do dobrog izražavanja. Oni drugi, kojima bi najpotrebnije bile jezičke pouke, ne čitaju ih, jer njima jezik služi samo za sporazumevanje i više ne razmišljaju o njemu. Ako se među čitaocima ove knjige nađu bar neki od takvih, ako ih ona navede na pomisao da se o svom jeziku treba brinuti i negovati ga, verujem da će njeno objavljivanje u prilogu časopisa ispuniti svoju svrhu.

Jezik se menja, međutim, u kojoj meri i koliko ispravno se te promene prate?

Pitanje praćenja promena bilo je aktuelno negde do sredine prošlog veka, jer su škola, državna administracija, pa i jezikoslovci, bili konzervativni, držali su se nekih zastarelih književnih uzora, dok je živi jezik išao svojim putem. Danas je situacija drukčija. Jezička kultura je upuštena kao i kultura uopšte, književna tradicija nam slabo šta znači (mučimo se da je prenesemo deci kroz obaveznu lektiru), jezički uzori i jezičke promene dolaze sa medija, i sve se to odvija spontano, bez nadzora, bez kontrole i bez ocene, jer država, zaokupljena prečim brigama, ne pokazuje ni najmanje interesa da očuva jezičke standarde.

Da li se slažu učenja o jeziku u školama i jezik medija, na primer?

Najveća muka je što se u školama gotovo i ne uči o maternjem jeziku. Tačnije, uči se u osnovnoj školi, gde se uglavnom radi gramatika, često preteška i suviše apstraktna za decu tog uzrasta. Mnogo važnije bi bilo da se uči u srednjoj školi, jer su to godine kada svaki pojedinac formira svoju jezičku kulturu. Nažalost, u predmetu koji se zvanično zove Srpski jezik i književnost ova druga je progutala jezik, zbog preopširnosti gradiva, a delimično i zato što nastavnici uglavnom dolaze sa katedara za književnost. O tome govorimo već godinama, sve u nadi da će Ministarstvo prosvete nešto učiniti, ali izgleda da je to uzaludna nada. Znatno veći uticaj od škole imaju mediji, u prvom redu televizija. Oni razglašavaju, pojačavaju i ozakonjuju promene u svakodnevnom govoru, kako one dobre tako i loše. Lektori (ako ih uopšte ima), kao ni normativni lingvisti, ne mogu tu mnogo da pomognu, pogotovu ne na televiziji, jer voditelji danas govore direktno u mikrofon, bez pripremljenih tekstova. NJihove goste u studiju niko ne može da cenzuriše, a još manje prolaznike na ulici, koje reporteri vrlo često intervjuišu pred kamerom. Tako danas, zahvaljujući medijima, imamo slično stanje kao u prvobitnoj indoevropskoj jezičkoj zajednici, kada još uopšte nije bilo pismenosti.

U kojoj meri novi mediji utiču na transformaciju i mutaciju jezika?

Mislim da na to pitanje još niko ne može sa sigurnošću da odgovori, jer još nema potrebnih naučnih radova. Moj utisak je da ne treba previše strahovati, ali postoje bar dva moguća razloga za brigu. Jedan je što na društvenim mrežama bukvalno svako može da se javi sa svojim komentarom, lajkom, dislajkom i slično, što onda svi mogu da čitaju, a niko ne pita ni za najobičnije greške u kucanju, a kamoli za pismenost. Drugo je ono pitanje mladih koji po ceo dan kuckaju po mobilnom telefonu, zbog premalog prostora na displeju upotrebljavaju raznorazne skraćenice i simbole, pa se stariji žale da ih uopšte ne razumeju. Ne bih rekao da je to neka velika opasnost, ali sigurno nije prilika za uvežbavanje stila i jezika.

Da li ste pristalica rodne ravnopravnosti? Često se ne slažu interpretacije...

To pitanje je dugo bilo zanemareno. Pre nekoliko godina pokrenule su ga feministkinje iz Novog Sada, i dobro je što su to uradile. Nekoliko mojih kolega s punim pravom je istaklo da upotreba muškog roda nije uvek znak neravnopravnosti žena, jer taj rod često značenjem pokriva oba pola (ako kažem studenti Univerziteta u Beogradu, ili oni koji su glasali za promene, svakom je jasno da mislim i na studentkinje, i na žene koje su glasale). Nama je bilo najvažnije da se izbegnu gramatičke neskladnosti tipa kancelar je izjavila, i zato je dobro što su se novinari danas navikli na oblike kao kancelarka, premijerka, prevoditeljica i sl. Pritom ipak ne bi valjalo preterivati, namećući izvedenice koje rogobatno zvuče, kao arhitektkinja, borkinja, lovačica i slične.

Sa koliko problema ste se suočili svih ovih godina rada na definisanju jezika?

Bezbroj njih. Srećom, ti problemi nemaju tako ozbiljne posledice kao oni u politici, ekonomiji, finansijama, zdravstvu... Kad se reše ti veliki problemi, valjda će doći red i na ove jezičke, ako ovaj narod opstane, odnosno ako opstane ova planeta.

Šta je sve jezik izgubio a šta dobio razdvajanjem?

Nije mnogo izgubio, jer dok smo bili u jednoj državi, bile su stalne brige oko usaglašavanja, a nijedan od tih pokušaja nije dao rezultata. Nije mnogo ni dobio razdvajanjem. Sada smo sami za sebe nadležni, ne moramo da brinemo šta će reći u Zagrebu, Sarajevu ili Podgorici, ali ne možemo da se pohvalimo da smo rešili problem dvoazbučja, ili da imamo mnogo novih rečnika, ili da se Pravopis Matice srpske univerzalno poštuje.

Da li verujete da ste svojim kolumnama pozitivno uticali na pravopis i razvoj jezika?

Verujem da sam olakšao posao lektorima, novinarima i mnogim čitaocima koji su tražili pomoć u rešavanju jezičkih nedoumica. Ne mislim da ostavljam neko veliko delo za sobom. Nažalost, to je takav sizifovski posao, u kome se ne treba nadati velikim postignućima. Na pojedine greške sam ukazivao još u početku, ali ih i danas srećem čim otvorim novine ili upalim televizor. Šta se može: vremena su takva, ima mnogo većih nevolja nego što su pogrešni akcenti, gađanje padežima ili neznanje pravopisa. Ja sam se već pomirio s time, ali mi je žao zbog kolega kojih više nema, a koji su se isto tako ozbiljno ili ozbiljnije od mene bavili normativnom lingvistikom: Milana Šipke, Draga Ćupića, Egona Feketea i drugih.

Koje su najčešće greške, za koje vam se čini da nikada neće biti ispravljene?

Možda su to bukvalni prevodi sa engleskog. Čini mi se da nikada prevodioci, bar oni na televiziji, neće naučiti da englesko grenade ne znači granata nego ručna bomba, ili da naše ultimativan (koji predstavlja ultimatum) nije prevod za englesko ultimate (savršen, najnoviji, neprevaziđen). Isti problem imaju i mnogi drugi narodi. Prvi put u istoriji imamo jezik koji nam ne samo nameće svoje reči kao nadmoćniji (kao što je nekad bio slučaj sa turskim ili nemačkim) nego se govori širom Zemljine kugle. Da prevodilac ne bi podlegao iskušenju da englesku reč zameni najsličnijom srpskom, nego da razmisli šta ona zaista znači i kako se to na srpskom kaže, morao bi temeljno da poznaje i engleski i svoj jezik. Izgleda da takvih prevodilaca nema previše.

Pisanje po navici

Odakle vam toliko strpljenja da se tako dosledno bavite jezičkim nedoumicama, pogotovo kroz tekstove u NIN-u?

Počeo sam da pišem pre skoro četiri decenije, u Borbi, potom u Ilustrovanoj Politici, pa u Politici, a poslednjih dvadesetak godina u NIN-u. Sada mogu reći da pišem po inerciji, kao penzioner. Novinarski staž mi je duži od lingvističkog: kad sam diplomirao na Filološkom fakultetu, rekli su da računaju na mene kao asistenta, ali sam dve godine čekao da se otvori budžetsko mesto, pa sam se zaposlio u Ilustrovanoj kao novinar‑prevodilac, i posle sam još godinama honorarno radio u istom listu. Kad jednom steknete naviku da svake nedelje predate tekst uredniku, ona se teško gubi.