Rat bez žrtava

Još uvek nepotvrđena vest (bar ne do izlaženja ovog broja) da će Vlada na preporuku vicepremijera Aleksandra Vučića formirati tim za borbu protiv korupcije u prosveti, samo je još jedan primer našeg sveukupnog grotesknog prihvatanja borbe protiv korupcije, koje je nedavno oličeno u brojkama Globalnog barometra korupcije za 20122013. godinu. Konkretno, 55 odsto građana smatra da se korupcija znatno smanjila u poslednjih godinu dana bez obzira na to što je broj onih koji su dali mito porastao za 26 odsto. Ali, bar tako misle istraživači javnog mnjenja, kada neko svakog dana ponavlja da se radi o pošasti koju vladajuća garnitura beskompromisno uništava, onda građani poveruju da je zbilja tako.

Koliko će im poverenje tek porasti kada se u sve to umetne i jedan specijalizovani tim? Svi smo svesni da je prosveta leglo korupcije, gledali smo farsu sa malom maturom, kupili udžbenik upadljivo lošeg kvaliteta koji je neka komisija ocenila kao pravi i odgovarali pred nekim ko učionicu ne bi trebalo ni da vidi. Pomisao da se formira telo koje će sve to registrovati i odstraniti deluje i te kako primamljivo, bez obzira na to koliko ćemo ljudi morati da platimo i bez obzira na to što već plaćamo neverovatno veliki broj vladinih institucija zaduženih za taj posao. Recimo, Ministarstvo prosvete, policiju i sud, a da ne pominjemo Agenciju ili Savet za borbu protiv korupcije.

U čemu je onda problem, objašnjava prof. Srbijanka Turajlić: Sve je to bacanje prašine u oči. Ne tvrdim da u obrazovanju nema korupcije i ne mislim da ne bi trebalo ispitati šta se dešava, ali za početak neka se zatvore afere koje su otvorene, a da onda krenemo dalje. Ovo je prosto još jedan primer populističke antikorupcijske borbe koja nije dala nikakve rezultate. To poglavlje je zatvoreno odlaskom Verice Barać, a ko će ga i kada ponovo otvoriti zaista ne znam. Sada nam je potrebno da se uspostave institucije koje će sprečiti da do korupcije dođe, a dokle god se radi o jeftinim poenima, nećemo daleko stići, kaže Turajlićeva.

TIM
Dakle, problem je u tome što je korupcija već registrovana, samo što neko ili neki nisu baš radili svoj posao kako treba. Recimo, afera Indeks je otpočela pre više od šest godina kada je podignuta optužnica protiv 86 lica, a do danas su saslušana samo 34 optužena. Svi profesori koji se terete da su na kragujevačkom Pravnom fakultetu prodavali ispite, radili su u kontinuitetu i rade i danas. Ili, u poslednjih nekoliko godina su se u više navrata u medijima pojavljivale ispovesti slepih studenata koji nisu bili pošteđeni kupovine udžbenika svog profesora (uslov da se izađe na ispit) iako je to tek malo drastičnije primoravanje na mito od onoga na koji moraju da pristanu studenti koji udžbenik mogu da koriste, ali bi ga radije listali u biblioteci. Nedavno je i Evropska investiciona banka zapretila da će stopirati novac za neke projekte u nauci, jer ti projekti kasne ili su loše urađeni.

Sve te primere znamo i nije nam potreban nikakav tim da bi ih detektovao, pa se ipak nameće pitanje zašto nam je potreban baš sada kada se očekuje usvajanje Strategije za borbu protiv korupcije u kojoj je vrlo precizno navedeno gde su izvori korupcije u prosveti i koji su načini da se ona eliminiše. Lako i efikasno: izmenom pravnog okvira koji se odnosi na postavljenje i ovlašćenja direktora škola, usvajanjem propisa koji regulišu prosvetnu inspekciju, podizanjem transparentnosti prilikom upisa i polaganja, naknadnom kontrolom akreditovanih ustanova...

Odgovor bi mogao da glasi da je politika ušla i u ovaj segment i da je potrebno nekom poslati poruku. Ili je ona već poslata kada se nezvanično (ali u svim medijima) pojavila informacija da će se na udaru prvo naći neki članovi Komisije za akreditaciju visokoškolskih ustanova zbog korupcije i falsifikovanja dokumenata u procesu akreditacije, pojedini članovi Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, ali i oni koji su na istaknutim funkcijama a možda su kupili diplome.

Sistem je kompletno razrađen, a prvo što je Komisija uradila je etički kodeks i svi članovi Komisije, ali i svi recenzenti, moraju da ga se pridržavaju. Svaki studijski program i svaka ustanova idu kod dva recenzenta, a onda se te recenzije prezentuju na sednici i svi članovi Komisije učestvuju u proveri podataka i donose konačne odluke. Postoji mogućnost da je neki recenzent bio u sukobu interesa ili je loše procenio situaciju, ali se sve to duplo proverava. Prema tome, ne postoji potreba za još jednim dodatnim telom, objašnjava za NIN Endre Pap, potpredsednik Komisije za akreditaciju.

METE
Uz objašnjeni sistem kontrole, interesantno je zašto je baš to telo odabrano da se izdvoji i jedino što je uočljivo jeste činjenica da odluke koje Komisija donosi može da preinači jedino Nacionalni savet visokog obrazovanja. I da je to uradio kada su u pitanju neki studijski programi Megatrend univerziteta za koje Komisija nije smatrala da ispunjavaju normu. S jedne strane, poruka proučićemo vas uz pomoć specijalnog tima verovatno gađa SPS i bivšeg ministra koji je zaposlen na Megatrendu, a sa druge možda i Tomislava Nikolića, čija diploma je ostala pod upitom iako inspekcijski nadzor nije našao nepravilnosti.

Ne mislim da je iko nedodirljiv, ali to se ne radi na takav način. Mada smatram da institucije koje su prozvane nemaju razlog da budu uvređene, svi bi trebalo da budu zadovoljni ako su u mogućnosti da svoje odluke daju na uvid i da doprinesu transparentnosti. A što se tiče kupljenih diploma, to niko ne može da proveri. Oni koji ih štancuju vrlo lako mogu da srede sve papire i vi ne možete da ustanovite da ta osoba nikada nije ni ušla na fakultet, kaže Srbijanka Turajlić.

Međutim, ne misle svi da bi formiranje posebnog tela za borbu protiv korupcije, uz sva postojeća, bio višak. Miodrag Sokić, predsednik Foruma beogradskih gimnazija, smatra da ni jedno do sada nije radilo svoj posao i da bi bila dovoljna samo tri čoveka ukoliko bi bila nezavisna i pravila rezultate.

Najveća korupcija je u visokom školstvu, a sindikati su uvereni da je njen generator Ministarstvo ili pojedinci u njemu. Pitanje isturenih odeljenja u svakom selu nije trebalo uopšte da postoji jer se sve dozvole izdaju u Ministarstvu. To je lako moglo da se reši, bilo je dovoljno da se svakom fakultetu koji ima dozvolu za rad stavi nalepnica na vrata, kao što se stavlja na zdravu hranu. To je dokaz da Ministarstvo prikriva sva ta odeljenja, a kada ih pitate zašto to ne reše, odgovaraju pa mi imamo samo četiri inspektora. Stiče se utisak da imaju samo četiri zato što i ne žele da se to reši Uostalom, kada sam rekao da je radno mesto u prosveti 7.000 evra, Ministarstvo mi je poslalo MUP. Tek kasnije se ispostavilo da je po tom pitanju bilo stotinak prijava, ali da se njima niko nije bavio, navodi Sokić.

Interesantno, ali ni u ovoj poslednjoj najavi nismo čuli da će se neko pozabaviti direktorima škola koji imaju velika ovlašćenja a istovremeno su u podaničkom položaju u odnosu na vlast. Ostaje za upit da li će se osamostaliti ili naći na udaru kontrole. NJihov greh i nije baš velik, prime tu i tamo u radni odnos nekoga kome tu i nije mesto, ukoliko ima pomenute evre ili stranačku podršku, pa se kao rezultat pojavi 25.000 viška zaposlenih. Ali, to nije atraktivna korupcija i nju možemo da prepustimo Strategiji za borbu protiv korupcije (kada se usvoji) jer je identifikovala ovaj problem i ponudila rešenja.