Spas trune u podrumima

Pet godina nakon što je italijanska vlada Srbiji donirala 355 aparata za dijalizu, jedan deo njih i dalje nije raspakovan! Sedam godina nakon što je Evropska investiciona banka (EIB) odobrila kredit za rekonstrukciju četiri klinička centra, u Beogradu radovi nisu ni počeli, a NIN saznaje da centar za dijalizu nije ni planiran, iako veliki broj bubrežnih bolesnika iz Beograda svaki dan mora na dijalizu u Lazarevac.

Jedanaest godina nakon što je urađen projekat jačanja kapaciteta Ministarstva zdravlja uz pomoć kredita EIB, bubrežni bolesnici svaki dan putuju i po više desetina kilometara da bi dobili terapiju. U takvim uslovima smrtnost je ogromna, prema podacima udruženja pacijenata i 50 odsto, mada nadležni već godinama tvrde da je na evropskom proseku. Mogu da tvrde šta hoće, jer ne postoji statistika koja bi ih demantovala poslednji put je urađena 2001.

Tada sam javno izneo podatak da je te godine umrlo 943 ljudi, a onda su me napali da uzbunjujem javnost. Nakon toga više nikada nismo dobili izveštaj o broju pacijenata, stanju, broju umrlih, o svemu što nam je neophodno da bismo kao udruženje radili svoj posao, kaže Nikola Grubor, predsednik Udruženja dijaliziranih pacijenata. I dok nova vlada tvrdi da će rešiti sve afere, velike zdravstvene ostaju na periferiji, a javnost dobija samo mrvice ime lekara koji je uhapšen dok je primao nekoliko stotina evra. Nakon Krabe i Vakcine (koje su, ipak, bile novčane afere i nisu nas koštale ljudskih života) sve je stalo. Pa šta ako neko nije hteo da primi preko potrebnu donaciju u aparatima za dijalizu i rasporedi je tamo gde je potrebna i zašto bismo i dalje insistirali na činjenici da je tokom 2010. i 2011. u zdravstvenom centru Studenica u Kraljevu porasla smrtnost kada je tadašnji direktor smenjen? Naravno, niko ne može da tvrdi ko je i da li je iko kriv za sve ovo dok istražni organi, ako uopšte imaju nameru, završe svoj posao, ali je na prvi pogled jasno da nešto nije u redu.

KATASTROFA
Kada je tokom 2002. i 2003. rađena procena stanja u zdravstvu i plan onoga što će nam biti potrebno, a što je EU spremna da omogući, ustanovljeno je da nam je za dijalizu potrebno gotovo sve. Broj obolelih se skoro duplirao u odnosu na devedesete i više nismo imali gde da ih lečimo, jednim delom zbog katastrofalnog stanja opreme i zgrada u kojima se dijaliza vrši, a drugim zbog nedovoljnog broja transplantacija. Recimo, sa 300 transplantacija godišnje se broj pacijenata drži pod kontrolom, a sa desetak, koliko ih ima u Srbiji, raspali bi se i daleko opremljeniji sistemi od našeg. Zbog toga je Ministarstvo zdravlja napravilo plan po kome nam je potrebno 355 aparata za dijalizu i procenilo da bi ih trebalo rasporediti u 56 ustanova od kojih su neke već postojale, a neke je trebalo osposobiti za ovu vrstu medicinskog tretmana. Vlada Italije je donela odluku da pokloni medicinsku opremu u vrednosti šest miliona evra, s tim da se na aparate za dijalizu utroši 3,5 miliona evra uz uslov da na tenderu mogu da učestvuju samo italijanski proizvođači.

Javnost je zbunila činjenica da posao nije išao preko Ministarstva zdravlja već preko Ministarstva finansija. Zvanično, bila je to logična odluka Italija je poslala donaciju za nekoliko ministarstava i bilo je najlakše da se svi poslovi obave preko jednog. Takvim objašnjenjem su demantovane sumnje koje su se javile u vreme kada je donacija stigla, a rasplamsale su se nekoliko godina kasnije, kada se videlo kako Ministarstvo zdravlja postupa sa njom i da nekome kao da nije bilo u interesu da ti aparati uopšte stignu kao humanitarna pomoć. I izvor NIN-a iz tadašnjeg Ministarstva finansija kaže da je posao obavljen veoma teško, mnogo teže nego sa ostalim ministarstvima, da se razvlačio godinama i pre i nakon što su aparati stigli i da nema nikakve logike što nisu odmah počeli da se koriste, jer potrebe za njima nije definisalo Ministarstvo finansija već zdravlja.

Umesto u dijaliznim centrima donacija je mahom završila u podrumima. U jednom trenutku ona je raspoređena po zdravstvenim ustanovama, ali ni tamo nije raspakovana. U aktuelnom ministarstvu zdravlja NIN-u je potvrđeno da se ni posle pet godina tridesetak poklonjenih aparata još ne koristi! Opravdanja su bila da jedan broj ustanova nema prateću opremu za osmozu vode, drugi smeštajne kapacitete, treći mogućnost da se povežu aparatii zbog dotrajalosti instalacija, lošeg pritiska vode, ili nedostatka osoblja... Ako se ima u vidu da je tadašnje ministarstvo sve to znalo unapred i da su Italijani poklonili ne samo aparate za dijalizu, već i osam skupih uređaja za osmozu, postavlja se pitanje zašto je posao zaustavljen? Ili, zašto se uopšte ušlo u celu tu priču?

Zbog toga je udruženje Doktori protiv korupcije 19. decembra 2011. zatražilo od Ministarstva informaciju o tome šta se dešava sa donacijom. S obzirom na to da je odgovor izostao, 3. januara 2012. je zatražen preko poverenika za informacije od javnog značaja i dobijen 21. februara. Iz njega se vidi da čak 125 aparata nikada nije bilo u upotrebi i da se nalaze u skladištima raznih medicinskih ustanova, u zdravstvenim centrima Užice, Leskovac, Vrnjača banja, Kliničkom centru u Nišu, na odeljenju Hitne dijalize u KCS, domovima zdravlja Kovačica, Obrenovac...
Ako je u domovima zdravlja i bilo problema koji su navođeni, teško je zamisliti da tokom pet godina veliki zdravstveni centri nisu uspeli da nađu rešenje za njihovu upotrebu. Posebno ako se ima u vidu da je u tom trenutku nastupio kolaps dijalize koji je doveo do toga da su pacijenti tumbani od centra do centra.

Kada je stigla, donacija je mnogo značila za Srbiju. Na naše pitanje zašto se ne iskoristi, nikada nismo dobili odgovor, mada je na sajtu Ministarstva stajalo da je iskorišćena. Ja sam pola godine putovao na relaciji Loznica-Beograd i to je katastrofa dva, dva i po sata, tako otprilike putuju i pacijenti iz Beograda koji na dijalizu idu u Lazarevac. Po nekim pravilnicima iz Evrope pacijent na dijalizi ne sme da putuje duže od 20 minuta i to u klimatizovanom autobusu sa svim mogućim udobnostima, a nas ponekada strpaju u kombi koji ima klupe umesto sedišta i to uzduž, pa kada naletimo na rupu svi padnemo. Nikada nismo dobili odgovor ni na pitanje zašto beogradska filijala šalje pacijente u Lazarevac, kada transport košta od pet do osam hiljada, što je već cena dijalize. Očigledno da ne postoji nikakav plan niti iko zna šta radi, a sve na uštrb zdravlja i života pacijenata, kaže za NIN Zvonko Petković, predsednik udruženja Renalis.



MUTNO
Problem je što mi samo nagađamo kolika je cena dijalize, jer se u toj velikoj reformi niko nije setio da je obračuna ili je smatrao da je bolje da je ne obračuna, jer je ovako olakšan lov u mutnom. Baratamo cifrom od 7.000 dinara, što je cena potrošnog materijala ali ne i prostora, plata, amortizacije, opreme i pratećih lekova. Centri nisu samostalne jedinice već se novac uplaćuje bolnicama pri kojima su, objašnjava Nikola Grubor i dodaje: Korak napred je bio kada je Fond počeo da pokriva troškove u privatnim dijaliznim centrima gde je cena 105 evra. Ali, umesto da se uvećava broj privatnih centara, u međuvremenu je u Nišu zatvoren uz tvrdnju da ne postoji potreba za njim, mada tu dolazi mnogo pacijenata iz veoma udaljenih mesta, ako imamo u vidu da je sledeći centar tek u Leskovcu. Kada je u Mađarskoj vlada ustanovila da joj se ne isplati da podiže dijalizne centre ona je odredila cenu dijalize i ponudila posao privatnicima. Kod nas se pacijenti prevoze čak i iz Beograda, a da ne govorim o malim mestima. I to košta, a zašto se novac usmerava na takav način nama budi sumnju.

Budi sumnju i činjenica da je EIB Srbiji odobrila kredit od 250 miliona evra za rekonstrukciju bolnica i kliničkih centara, a da sredstva nisu usmerena u izgradnju nijednog centra za dijalizu, iako godinama nismo imali gde da smestimo ni aparate, ni pacijente.
Početkom aprila smo razgovarali sa predstavnicima Ministarstva i RFZO i dobili obećanje da će se sve srediti, započeli smo i pregovore, a nakon toga nikog nismo uspeli da kontaktiramo da bismo realizovali ono o čemu smo razgovarali, kaže Petković.
U sadašnjem ministarstvu zdravlja NIN-u je rečeno da bi preostali aparati trebalo da budu stavljeni u funkciju tokom ove i sledeće godine. Planirano je da se uskoro otvori centar za dijalizu u Specijalnoj bolnici za interne bolesti u Vrnjačkoj banji, a da se tokom 2014. dijaliza omogući i u domovima zdravlja u Grockoj i LJuboviji.
Nije planirano da se ispita zašto je bilo potrebno toliko godina da iskoristimo poklon koji smo sami tražili i za koji smo procenili da nam je neophodan. 

Slučaj Studenica

Na odeljenju hemodijalize Zdravstvenog centra Studenica u Kraljevu, tokom 2010. i u prvoj polovini 2011. povećan je broj umrlih pacijenata, što se podudarilo sa odlukom da se promene setovi za dijalizu i nabavljaju jeftiniji rastvori, koji su se tokom upotrebe kristalizovali. Te alarmantne podatke, na zahtev udruženja pacijenata Pravo na zdravlje, uz pozivanje na Zakon o dostupnosti informacijama od javnog značaja, dostavio je kraljevački Zavod za javno zdravlje. U tom izveštaju se navodi da je 2008. na dijalizi u ZC Studenica bilo 127 pacijenata i da je te godine umrlo njih četvoro. U 2009. od 132 umrlo je šest pacijenata, dok su već sledeće godine od 130 dijaliziranih preminula 22 pacijenta, a samo u prvoj polovini 2011. umrlo je još 11 od 105 pacijenata. Istovremeno, prema podacima Ministarstva zdravlja u 2010. dijalizirano je 108 pacijenata, a umrlo njih 20, što jasno pokazuje koliko je manjkava statistika koja se vodi i koliko je paušalna tvrdnja da nam je smrtnost na evropskom proseku.
Da nešto nije u redu prva je obelodanila pacijentkinja Lenka Vujović, koja je tvrdila da se nikada nije lošije osećala kao nakon promene rastvora i aparata. Ona je o svim dešavanjima pismom upozorila Ministarstvo zdravlja i UBPOK, navodeći da se za dijalizu koristila i tečnost kojoj je istekao rok upotrebe.

Mi smo hronični bolesnici i jedino nam je preostalo da se javimo vama za pomoć. Mi to ne bismo uradili da se ne osećamo životno ugroženim, što potvrđuje veliki broj smrtnih ishoda neposredno po dijalizi u poslednjih mesec dana. U opremljenim setovima pri isključenju zaostaje krv, što utiče na našu krvnu sliku ..., napisala je u tom pismu Lenka Vujović.

Nije ona bila jedina koja je primetila da nešto nije u redu. Kada su posle zemljotresa prebačeni u druge zdravstvene centre, mnogi pacijenti su osetili naglo poboljšanje. Zbog toga je Ministarstvo poslalo inspekcijsku kontrolu i sačinilo izveštaj, ali je sve do oktobra odbijalo da ga dostavi Udruženju pacijenata iako je napisan u junu 2011. U njemu je konstatovano da je bilo upotrebe neadekvatnih rastvora i da je nedostajalo predijaliznih neophodnih lekova za anemiju.

Da je smrtnost povećana i da je od tri smene pacijenata na dijalizi cela jedna nestala, potvrdila je dr Ružica Gordić, bivša načelnica odeljenja hemodijalize, koja je i smenjena nakon što je ukazala na nepravilnosti u radu tog odeljenja, koje je rukovodstvo bolnice osporilo, ali bez dokaza koji bi eliminisali sve sumnje. Ovaj slučaj nikada nije ispitan do kraja. Tadašnji ministar zdravlja Zoran Stanković smenio je direktora Zdravstvenog centra Studenica Dragana Arsića 25. januara 2012, ali mu je Arsić uzvratio sa tri tužbe: za klevete, poništenja rešenja o smeni i radi naknade za povredu časti i ugleda. Delovalo je da će bar u sudskom procesu javnost dobiti odgovor zašto su ljudi umirali, ali je sud odbacio tužbu. Time je, izgleda, stavljena tačka i na ovaj slučaj.