Hajduk roblja svezanoga

Drugi januar, 1995, pet stotina dvadeset i prvi dan Gori sam od prazničnih novina. Javljam se posle tri dana. Dok sam negde na međi između 1994. i ‘95, pokušavao da se odlučim u kom delu samice da dočekam Novu godinu, u kom stavu, položaju i sa kakvim mislima, moja vrata se uz tresak i bez najave otvoriše. Ulazi komandir Kruška u pratnji visokog, pre neki dan postavljenog glavnog nadzornika straže. - Ustaj, Lauševiću, ideš sa mnom! - zapovedi nadzornik. - Smijem li da pitam - gdje? - Ne smiješ! - Sila Boga ne moli? - Eto, tačno tako! Polazim, nema mi druge. Kroz glavu prolaze svakakve misli. Da pružam bilo kakav otpor, verbalni, fizički, naravno da je besmisleno. I nezakonito. Dolazimo do dežurne kancelarije. Vidim par poznatih komandira koji listom sklanjaju pogled od mene! Ovo stvarno ne sluti na dobro. Ćutim. I oni. Dežurni komandir nešto hoće da zapiše u knjigu gde se registruju ulasci i odlasci, našta mu nadzornik kratko dobaci: - Ne treba ti to! Idemo, Žarko! Otvaraju nam jedne rešetke, druge. Izlazim u noć, bez lisica, samo u pratnji zbunjenog Kruške. „Divno veče“, pomislih, „i dobro vreme za smrt.“ Iako je Nova godina, ima preko petnaest stepeni Celzijusovih. Kopkalo me je koliko je sati. Ne stigoh od neprilike da bacim pogled na sat u dežurnoj. Šta li će mi staviti kao godinu smrti, devedeset i četvrtu, ili sam možda ugrabio i malo devedeset pete? Stojimo u mraku, dok nadzornik nešto otresa komandiru na izlazu. Vedro je, zvezdano. Pristiže nadzornik. - Idemo, Žarko! Idemo, idemo. Hodam pored njega. Ima ga, reklo bi se, blizu dva metra i ni na kraj pameti mi nije da mu se suprotstavljam. Kruška me nevoljno pogleda i slegnu ramenima. Padoše mi na pamet oni nesrećnici iznad golubnjača koji su kao omamljene ovce išli poslušno prema malju koji će ih, razbijene glave, izgubljene svesti, strovaliti u jamu. Šta li su mislili? Neće mene? Hoće li se dok stigne red na mene ta strašna ruka zamoriti, hoće li se malj pri susretu sa mojom glavom rasprsnuti u prah i njegove ruke onda zamoliti za oprost? Ovaj pored kog hodam nema malj, nema ni pištolj, ili ga ja ne vidim. Možda neće ni da troši municiju na mene, on će to lagano, šakama. Dok zamišljam kako me davi, stigosmo do parkinga. Uvek sam bio slab sa markama kola, tako da će istražni sudija na onom svetu izdiktirati u zapisnik: - Na pitanje istražnog sudije - „koja je marka kola bila u pitanju“, zadavljeni Laušević ne može da se izjasni. - ‘Ajde, upadaj! - ode do svojih vrata, otključava... Ako je do bežanja, sad bi to trebalo pokušati, mislim da me Kruška ne bi sprečio u tome, ali me ovaj prilično familijaran ton odvrati od te pomisli. Sedoh na suvozačevo mesto. Kruška ostade napolju. - Ovo ti je o’đe kurac od zatvora! - zalupi treskom svoja vrata - Sad ćeš da vidiš šta je pravi zatvor! Dade kontakt. Uz kratko turiranje motora ošinu me kroz glavu bolesna ideja o nekakvom privatnom kazamatu gde se namerio da me odvede i gde će se neko meračiti nada mnom. Isparkiravamo se. Vidim Krušku koji je iz salutiranja prešao na masiranje slepoočnice sa stisnutim i u stranu zakrenutim ustima. Međutim, umesto očekivanog skretanja desno ka Podgorici, ili Danilovgradu, on se zaputi na levu stranu! Tamo, par stotina metara dalje, ima samo jedno - KP Dom Spuž, gde, za razliku od naše apsane, kaznu izdržavaju osuđenici sa pravosnažnim presudama, ili oni retki koji su, ne očekujući veliku vajdu od žalbe na prvostepenu presudu, tražili da pre roka budu tamo prebačeni. Meni je u nekoliko navrata već nuđeno da se preselim tamo, sa argumentima „imaćeš veću slobodu kretanja, moći ćeš i da radiš“, ali ja još nisam bio voljan da se odreknem svoje samoće. „Dobro“, pomislih, „nije smrtna ura još, ali što me to ovako prebacuju? Da sam bar mogao da uzmem par stvari, moj dnevnik, četkicu za zube...“ Stigosmo za nepun minut. Komandir na ulazu u KP Dom gleda začuđeno: - Nijesu mi javili... gospodine nadzorniče, ništa. - A što bi tebi neko nešto morao da javlja? Aj, diži! - kroz prozor mu naredi da podigne rampu. Bez daljeg komentara, komandir posluša. Malo dalje se parkirasmo. Iz prijemne kancelarije istrča jedan komandir da pozdravi pretpostavljenog. Ulazimo u kancelariju. - Kriloviću! - Izvol’te, gospodine nadzorniče? - Svi komandiri, zbor, smjesta! - Razumijem, gospodine nadzorniče! - Sjedi, Žarko. Poslušah. Nemir raste. U kancelariju, jedan po jedan, dođe šest, sedam komandira. - Postroj’ se! - naređuje nadzornik. Stadoše u liniju. - Dođi, Žarko. - Idem za njim, ne znajući nastavak. - Mirno! Doveo sam noćas najvećeg crnogorskog glumca, Žarka Lauševića, da mu čestitate Novu godinu! Straža, pozdrav! - krenu u smotru, držeći me za lakat, propuštajući me ispred sebe. Majko moja! Zašto ne mogu sad odmah da umrem, zašto ne biva neki divan vremeplov, pa da sam sad na Golom otoku, da preživljavam i trpim „toplog zeca“, umesto ovog strašnog i stranog trenutka u kome sam sada. Šta je u glavama ovih poniženih ljudi čiju smotru vršim i čije primorane čestitke primam? Mrze, znam. I ja bih. Tražim im razumevanje u očima dok se, posle smotre celivam sa njima. Negde ga vidim, negde ne. Sedoh, napokon. Pokrih lice rukama, moleći se i dalje za drugo mesto, vreme. - Šta ćeš da popiješ, Lauševiću? - pita nadzornik. - Šta ima tamo, Kriloviću, šta nudi kuća? - Ima orandžada, gospodine nadzorniče! - E? I...? - I... konjak, gospodine nadzorniče. - Aaa, i konjak! Tako je. Bravo, Kriloviću! Daj dvije čaše! - Ja bih oranžadu... radije - zacvileh skoro. - Popićemo po konjak, a oranžadu ćeš tamo kod ovih tvojih, u Istražnom. Mada - pređe na privatan ton, zadržavajući i policijsku notu u njemu - bude i tamo ponekad nešto jače od oranžade? Oćutah, shvativši da policiji ne možeš ništa sakriti. Da, jeste, par puta su nam prokrijumčarene neke strašne rakije, od kojih je strašniji bio samo sutrašnji dan. Valjda su nam to namerno i puštali, „u cilju istrage i boljeg upoznavanja“. Ni od ovog jednog konjaka mi ni sada, ali ni sutra neće biti ništa bolje. Čujem sutradan da me nadzornik „vrlo cijeni“, ali i da će „najebati zbog novogodišnjeg izleta“. - Hajduk roblja svezanoga! - odmahuje glavom upravnik Istražnog zatvora, odsutno sređujući papire na svom radnom stolu. - Žao mi je što je suspendovan zbog mene. - Nije on suspendovan zbog Vas, nego zbog ogrješenja o pravila službe. Šta je on bio umislio? Pa ovo još uvijek nije privatan zatvor? Ma, haj’te, molim vas. Vi tu nijeste ništa krivi, ali on mora da podnese konsekvence. Ćutim, znam da je u pravu. Pokušao sam sinoć, odbijajući drugi konjak, da nadzorniku tiho objasnim da mi ovim prazničnim izletom ne čini nikakvu uslugu, ali nije vredelo. U kancelariji je i psiholog Mamić: - Vi biste, pod hitno, trebalo ipak da pređete u KP Dom. Tamo možete da radite i u biblioteci, ili šta vas recimo bude zanimalo. Malo - među ljude. - Dobro mi je za sada u mojoj samici. - Tu se čovjek može i privići! - Može, ali radije bih se privikavao na odsustvo svih ljudi, nego na prisustvo nekih. I upravnik pokušava da me nagovori: - Znate, Žarko, morate da znate da u zatvoru ima ljudi koji nisu pravosnažno presuđeni i po osam godina. - Znam, i pokušavam da na to ne gledam kao na parametar. Ako imam infekciju na domalom prstu lijeve noge, utjeha mi ne može biti što je nekom drugom zbog istog problema amputirana čitava noga, već lijek moram tražiti u pravovremenoj i adekvatnoj terapiji. - Ubuduće će i hodnik sa vašom ćelijom biti zaključan. Zbog vaše sigurnosti... Tupo pogledah, ne shvatajući poentu novog nivoa moje zaštite. - Hvala - rekoh, ipak. Samica. Noć. Sedim na krevetu, sa mojim mrtvima. NJih dvojica pokušavaju da umire bebu koja bez očiju plače. Hladno je. Bos sam. Fjodore, sad znam zašto si pisao „Idiota“ sa nogama u lavoru hladne vode. Gore mi tabani, Mihailoviču! Je li to nagoveštaj Miškina u meni? Pokušavam da legnem. Molim mrtve za malo mesta. Sa mokrog plafona vreba me iskežen buldog. Nosi tamne naočari i deluje urbano. Cedi mu se bala sa zborane njuške. U njegovim cvikerima vidim odsjaj svojih. Da li će do zore sići sa plafona ili ću se ja pridružiti njemu?