Mrtvi im ne daju da žive

Da, mi smo ti Bed blu bojs. Vi? Srbi? OK. Nemam vas kaj dirat, to me ne zanima. U čemu je problem? Cesta je za svakog. Nećemo vas ubit sad zato što ste Srbi. Ali, ako provocirate, ono tri prsta ili slično, ispizdiću.
Na protest?
Da.
Da nas čuvate?
Klimnuo je glavom u trku.

NJih četvorica. Bed blu bojsi. Kasne. U potrazi su za Vukovarčanima koji protestuju zbog ćirilice na tablama u Vukovaru, tu u blizini Trpinjske ceste. A dan je prilično zgodan za adrenalinske ovisnike, poput najvatrenijih navijača Dinama. Preko dana protest, uveče Srbija i Hrvatska, fudbalska utakmica, razlog više za grad pod opsadom policije. Izazov za loše momke.

On se zove Nikola. U crnoj je majici. Na njoj piše: Stožer za odbranu Vukovara, ne - ćirilici. Ne deluje baš raspoloženo. Plav je, oniži, 94. godište, rodio se pri kraju rata. Šta taj rat ima s njim? I šta s tim ima ćirilica?
Šta se događalo nisu mu mogli previše pričati. Četiri strica, ujak, teča, ubijeni u borbi. Ujna ubijena dok je prala veš.

A, valjda su bili zločinci? Zato su ih smaknuli?, kaže Nikola pogledom prelazeći do korena puste ulice. Nagli okret ka drugoj. Ni tamo nikoga. Kaže da je razlika jedna, između nas i njih, ne zna nijednog hrvatskog vojnika koji je došao na srpsku teritoriju s puškom i da je pucao po našima. A vi recite ako je toga bilo! Kod mene, u ulici, deset žena ne znaju još gdje su im djeca, njih dvadeset. I kak ja da se s vama mirim, kak ja da primim tu u Vukovaru to vaše pismo, aj objasnite, kaže šireći ruke i dalje u trku.



Tako je sunce!, pojavi se na ulici starija žena, u crnini, sa štapom u ruci. Da ste preživejeli to što smo mi, znali biste što je. Granate, ubijanja
Ubijen joj je sestrić. Imao je 30 godina. I dalje ne misli da su svi krivi za to. U ulici ima komšinice Srpkinje, pravoslavke, sa kojima je dobra. Nema ništa protiv ćirilice. Ali, kaže još je rano za to.
Vrelo je. Nema hlada na ulici. A nema ni drugih ljudi. Nikola i njegova ekipa Bed blu bojsa tumaraju i dalje tražeći demonstrante. Stravičan hrapavi urlik, izmešan sa plačem, u toplom danu sat pre podneva.
Di su mrtvi, di su naši mrtvi?! Sram ih bilo! Sram bilo vladu i Milanovića.

Nije rekao kako se zove. Samo da ima 83 godine, i da nikoga nije mrzeo pre rata, niti je njega mrzeo ko. Ne mrzi ni sada, ali ne želi da čuje za ćirilicu. Ubijeni su mu šogor i sin. I još ne zna gde su njihove kosti. Nema osećaj da ne uspeva da obuzda emocije, nesvestan suza koje teku mimo svake kontrole. Bilo bi dobro pričati o nečemu drugom, bilo šta drugo, o sparušenom danu, kiši koje nema, razorenom putu, još sa tragovima granatiranja, cigaretama, pikavcu, šljivi, bilo bi dobro slušati psovke i prozivke. Bilo šta drugo, samo ne licem u lice sa muškarcem dok plače. Tu na ulici.
Šta se ovdje radi, ovo je ulica prva koja je nastradala a niko je nije popravio zato štu su Hrvati u njoj, a druge su popravljali. Tako da vam bude jasno. Snimajte vi kolko oćete, ali to je istina. Nema ćirilice što se nas tiče, tu, na Trpinjskoj cesti je rušena hrvatska država. Nikakav problem nije ćirilica. Učio sam, čitao i pisao na ćirilici, al ne može se ovde postavljat dok mrtve naše ne nađu.



Imam od brata sina, al ne znam gdje je. E moj sinko, znade se da je 1. avgusta iz bolnice izbačen, neće da kažu di su saranjeni i brat i bratić. To je tako.
Pojavila se povorka demonstranata u crnim majicama. Pravac ka Trpinjskoj cesti. Povorka zastaje kod jedne kuće, poginulih je tamo bilo dosta. Pale sveće. Molitva naglas, njih dve stotine. Jeza.
Nema slikanja više, dotrčava Emil (fotoreporter), tek što se izvukao s drugog kraja povorke iz vatre srdžbe, psovki i uvreda. Četnici među svoje četnike, marš u Srbiju! Cimali su ih za ruke, njega i Marka (novinar Blica), slikali (posle su nam neki Srbi rekli da to ekstremi rade za interne poternice prema onima koji im se zamere), tražili karticu iz fotoaparata Pritrčava tip iz povorke. A onda njih još nekoliko.

Dobro mi znamo ko ste i šta pišete, marš četnici, kaže tip u maskirnoj majici uz telo, plave kose. Kaže da je urednik neke TV u Zagrebu, i kako on vrlo dobro zna kako se to radi: Pišeš šta ti kaže. Pritrčava i devojka u maskirnim pantalonama. Plavuša, sasvim simpatična, ako se ne čuje ono što izgovara. Psovke na račun četnika i četnikuša, koji šire laži i pišu bljuvotine
Vidi tamo! Srbima ne sme dlaka da fali s glave! Amin!, kaže ljudima u crnom oko sebe Tomislav Josić, predsednik Stožera za odbranu Vukovara, ujedno i predsednik ratnih veterana Vukovara.
Neka slika sve, ne sme niko išta da mu zabrani, dodaje.
Podiže crne naočare za sunce.

Oči mi i dalje nisu krvave. Vidiš?, izgovara istu rečenicu kao prvi put kada smo se sreli, nekoliko meseci ranije. Ćuti, inače. Ne odgovara na pitanja novinara. Ne razgovara ni sa kim ni o čemu. Negde po izlasku iz Trpinjske ceste, ne skrećući pogled, kaže više za sebe:
Atomsko sklonište. Te razvaline tu. Tu su bili civili ranjenici, žene. Zašto ne ćirilica? Oni ne traže kosti kao mi, obrazlaže život Srba i Hrvata na distanci i negira da Srbi žive u aparthejdu. Prolazimo pored policije, dovedeni su sa strane. Ima li među njima danas Srba ili su samo Hrvati?

Što? Da idem pitati jesi ti Srbin? Koje to ima veze. Nemamo mi protiv policije ništa. Srbin ili Hrvat svejedno, on nosi obeležje države. A, i kao što ima među Hrvatima loših, ima i među Srbima dobrih. Nije on kriv što je Srbin, nećemo ga ubit sad zbog toga. Nama smetaju oni što su u gradu ubijali, ovi drugi nisu krivi. Nemamo mi ništa protiv Srba, mi smo protiv četnika.
Vi i ja sada pričamo srpski ili hrvatski?
Vi pričate srpski, ja hrvatski.
Koja je razlika?
Oooo, pa nikakva, e u tome i jeste stvar, po međunarodnoj povelji srpski uopće ne bi mogao bit manjinski jezik jer je razlika manja od 20 odsto. Srpski jezik je jednostavno drugačiji dijalekt, svako malo dijete razumije što pričaju Hrvat i Srbin. I ja lakše razumijem Srbina nego Zagorca ili Istrijana. Bolje je reć, Istrijana ne razumijem ništa.
Ovo oko ćirilice je politička priča?

Ovo su direktni stradalnici rata. I od nas nećete čut više ništa ako pohapse sve te koji su u gradu a znamo što su radili. Nađite naše nestale, ima još 300 nestalih za koje se ne zna gdje su, stavite u zatvor zločince, i zatvorićemo knjigu.
Al o tome odlučuju političari. On je tamo 300 kilometara udaljen i njemu je dobro, a oni tamo, ko ih jebe, hoće li se pomlatiti, pa nek se pomlate, ko ih jebe, šta? Tisuću ljudi? Petsto? Dva miliona?! Šta ima veze.
U toku rata kretao se ovom istom rutom kojom prolazi povorka. Ratne sekvence u mislima. Sklonište sa oko 1.500 ljudi, silos, i opet ljudi unutra. Što bi osjećala sad kad tu prolaziš a da znaš da ti je brat tu bio ranjen unutra, a gori sklonište i ljudi u njemu naređani ko sardine i ne mogu im prići zato što sa silosa tuče i ubije svakoga ko priđe bliže. Kako zaboraviti to? Postoji li način? I znaš da ti isti ljudi koji su zapalili to žive u tom gradu.

Srđan Milaković, zamenik gradonačelnika i predsednik SDSS Vukovara, nema pratnju. Srbin je i tražio je ispunjenje svih srpskih prava kao manjine. Kaže kako su u opticaju često ovih dana citati Ante Gotovine po izlasku iz Haga: Rat je završen. I onda dodaje kako je u mentalnom sklopu ljudi u Vukovaru da rat i dalje traje. Srbi i Hrvati gledaju se i dalje kao neprijatelji i ne zna šta je tu moguće učiniti da se takva situacija okonča. Da, kaže i da Srbi žive gotovo kao u aparthejdu. I da geto nije način života koji su sami odabrali. I da je napravljen mali pomak. Da su deca u Vukovaru ranije išla u školu u odvojenim smenama. Da Hrvati nisu dozvoljavali Srbima da predaju njihovoj deci. Danas idu u iste škole, ali u odvojene razrede, uče po razdvojenim programima i uče dve istorije. On ili neko drugi priča o Belfastu, gradu u kojem su protestanti i katolici razdvojeni fizičkim barijerama, metalnim kapijama, visokim bedemima, dok helikopteri neprekidno nadleću. Vukovar je naizgled sasvim miran. Ne kao ovih dana, kada su protesti i rizična utakmica. Na ulazu u grad je policija, na ulicama interventna pod punom opremom. Ispred svakog kafića njih najmanje četvorica, a uvek u blizini dodatna marica, sa pojačanjem koje čeka.



Srbi, tvrde, tretirani su kao građani drugog reda. Agresori koji su razorili grad do temelja. NJihove žrtve se ne broje. Patnju su preživeli svi, uvek je pitanje ko više. Žale se da za njih nema posla. Da je grad zapljusnuo stečajni talas. Privreda se gasi a investitora nema u gradu sa večitim ratnim problemom i međunacionalnom netrpeljivošću. Nedavno je uhapšeno devetoro njih, pod optužbom za ratne zločine. Kažu da je dovoljno da neko lažno posvedoči i da se nikada ne može sa sigurnošću znati ko je od Srba sledeći.
Odred interventne priprema se za polazak dole u grad.

Dovedeni su sa strane. Ne bi da pričaju i nadaju se da će noć u kojoj se odigrava utakmica proteći mirno. Nemaju informaciju da će autobus sa navijačima Bed blu bojsa doći u Vukovar.
Nikola se javlja i kaže da su sada u Vinkovcima. Piju kod drugara i malo je verovatno da će nazad u Vukovar. Policajac na ulici, poziva u kafić u srpskom naselju. Čekaće tamo uveče pred utakmicu.
Tamo se inače okupljaju Srbi. Kafane su podeljene i Srbi i Hrvati retko se mešaju. U srpskom kafiću pet minuta do utakmice. Nema incidenta, ali nema ni ljudi. I tu je samo kelnerica. Ne komentariše politiku, kao ni međunacionalne odnose. U dno kafića sedaju dva mladića, dok utakmica počinje. Čuje se himna.
Za koga navijate?
Pa, za Srbiju.
Obojica?
Ne, on je Hrvat, ja sam Srbin.
Pijemo celo veče, dok gledamo utakmicu
I pobijete se na kraju?
Ma, ko izgubi plaća piće.

Niste od onih, pitanje života ili smrti?
Ima ih u gradu Ali, nemojte tamo ići.
Recite da ste novinari došli da slikaju vukovarske piramide, ako vas ko šta pita.
Šta ima u BGD?
Ništa. U Vukovaru?
Ima tabli. Vidiš sad koja prednost za vas iz Beograda, sad se možete snaći.
Inače, vas dvojicu zanima fudbal?
Ma jok! Prošla utakmica, Hrvati pobedili, e, taj dan mi bilo dobro, napio se, svi Hrvati mi plaćali piće.
Mladić iza u blizini šanka očima prikovan za ekran. Kaže da navija za Srbiju, naravno.
Ova država u kojoj si, za tebe je Hrvatska?
Ma, ne!
Srbija?
Ne. Vukovar, šta je.
Ima hrvatska dokumenta, ali i srpska.

U Borovu Selu utakmica se gleda sa video-bima na seoskom košarkaškom igralištu. Načelnik opštine gricka semenke, leđima okrenut ka ekranu. Kada čuje povike, okrene se da vidi je li gol u pitanju. Nema Hrvata, nema provokacija i relativno je mirno. U susednom kafiću, skandiranje Srbija, do koske. Kelnerica za šankom kaže da ne prodaju cigarete. Vadi paklicu i kaže: Ovo je za tebe. Nije zainteresovana preterano za utakmicu. Kladila se da će Hrvati dati prvi gol, i dobra je za to veče 400 kuna. Sada joj svejedno ko će da pobedi. Ima crvenu kosu, krst oko vrata, dvoje dece, I ne razmišlja o tome ko je Hrvat a ko Srbin. Nudi piće: Moraš nešto da popiješ. Ja ću pivo, kaže.

Muškarci napolju skandiraju. Rezutat 1:1. Iza ćoška malo pre su bila četiri policajca u punoj opremi. Sada ih je već malo više. Ako bude nerešeno, to je ok. Biće mirna noć.
Vukovar je inače po statistici grad sa najmanjom stopom kriminala, iako mnogi očekuju izveštaje kako svaki drugi dan iz zaseda i grmlja iskaču malo ustaše, malo četnici, to jednostavno nije istina. Ali ratna priča i dalje je u upotrebi. Distanca Srba i Hrvata veštački je održavana. Laž je da su oni do te mere podeljeni kao što se prikazuje. A istina da tamo u ovom trenutku ima policije više no ma u kom drugom gradu bivše SFRJ. Šta je problem i kako ga prevazići? Ovde nema odgovora na to pitanje. Preciznog, ali uvek se negde provlače dve stvari, novac i politika. Tu u tim okvirima potenciraju se uvek iznova razlike i linije razdvajanja.
I dok oni međusobom zbrajaju čija patnja je veća, povremeno im je muka baš od svega i pitanja o getoizaciji, segregaciji... Oni sami ne znaju šta je problem da žive zajedno. Još se razdvajaju po toj liniji gde je ko bio 1991. godine. I premda se oko 26.000 stanovnika bori za golu egzistenciju, rat za neke ljude ovde još nije završen.