Skoro slučajno

Kad se jednog dana bude pisala istorija ranog 21. veka, s naročitim osvrtom na strane vojne intervencije koje su ga obeležile, posebno mesto mogla bi da ima epizoda u kojoj, sticajem okolnosti, do još jedne takve akcije na kraju nije došlo, iako je sve ukazivalo da hoće. Nema, jasno, u ovom trenutku nikakve čvrste osnove za nadu da će svet ostati pošteđen nove američke invazije s nesagledivim posledicama; lako se može ispostaviti da je napad samo odložen, ne i trajno izbegnut. Ali se u konkretnom slučaju Sirije, a o njoj je naravno reč, nada svejedno pojavila. I to - ma šta neki o tome tvrdili - manje-više slučajno.

Kao što se američki predsednik Barak Obama neoprezno uvalio u nevolju time što je pre godinu dana upotrebu hemijskog oružja u sirijskom građanskom ratu proglasio famoznom crvenom linijom na čije prekoračenje će biti reagovano napadom - došavši sada u situaciju da, umesto nesrećne sirijske civile, spasava svoj autoritet - tako je jedna takoreći uzgredna izjava, po nekim tumačenjima čak neopreznost njegovog državnog sekretara DŽona Kerija otvorila mogućnost da se takav razvoj događaja izbegne; čak i da iz nastale situacije i Vašington, i Moskva, na kraju i sirijski predsednik Bašar al Asad, izađu nepovređenih sujeta. S tim što ovaj poslednji ipak više mora da brine o tome kako da sačuva glavu na ramenima.

Sve bi to, ako se desi, bilo skoro pa lepo i krasno da nije okolnosti da se - uz upotrebu hemijskog oružja ili ne, s američkim raketama ili bez njih - krvoproliće u Siriji nastavlja nesmanjenom žestinom, dve i po godine od početka onoga što je u tom trenutku bio tek građanski revolt protiv Asadovog režima. I nastaviće se ko zna još koliko.

ŠANSA
Šta je, dakle, probudilo tu nadu da bi, kad već rat niko nije u stanju da zaustavi, makar američka intervencija mogla da izostane? Krenulo je, rekosmo, od Kerija, i njegove izjave tokom boravka u Londonu, kada je - figurativno, insistirali su u prvi mah Amerikanci - rekao kako bi Vašington bio spreman da odustane od napada ako bi Asad u roku od, recimo, nedelju dana svoje zalihe hemijskog oružja stavio pod međunarodnu kontrolu; odmah dodajući kako u Obaminoj administraciji niko ozbiljno ne veruje da bi sirijski lider zaista bio spreman da na tako nešto pristane, a pogotovu da to i ispuni.

Ta izjava kojoj su Amerikanci odmah krenuli da umanjuju značaj navela je, međutim, Rusiju da neuobičajeno brzo i odlučno iskorači iz svoje oveštale role branitelja međunarodnog prava (nije teško izigravati principijelnost naspram ovakve Amerike) i ponudi se za ulogu onog ko će sirijski režim ubediti da pristane da preda hemijsko naoružanje. Do kraja dana, Kerijeva opaska je nekako pretvorena u rusku inicijativu, čiji ishod je Bela kuća spremna da sačeka: i odjednom, sad svi pričaju o šansi da američke intervencije ne bude, kao što su prošle sedmice pričali da je ona neizbežna.

Neki u Moskvi čak tvrde kako je ideja o stavljanju sirijskog hemijskog arsenala pod međunarodnu kontrolu izvorno ruska. Ali bi, da je zbilja tako, valjda predsednik Vladimir Putin iskoristio prošlonedeljni samit Grupe 20 u Sankt Peterburgu da lansira taj predlog, umesto da Rusija s njim istupa tri dana kasnije. Pošto se na samitu ništa slično nije desilo, kudikamo verovatnijim se čini objašnjenje da su Rusi u ponedeljak rešili da reaguju na neočekivani šlagvort koji im je dao Keri, i konačno preuzmu inicijativu.

A ono što je Keri nehotično započeo, iste večeri po američkom vremenu zaokružio je Obama, koji je u seriji intervjua za vodeće televizijske mreže stavio do znanja da bi od napada na Siriju moglo da se odustane ako ruska zamisao bude ostvarena. To ne bi rešilo problem građanskog rata, ali bi rešilo pitanje hemijskog oružja, rezimirao je Obama - priznajući pritom da još ne zna kako će prelomiti ako od Kongresa ne dobije traženu saglasnost za eventualni napad. To izjašnjavanje je sada odloženo zbog novog razvoja situacije, ali će uskoro svejedno uslediti; zasad ne deluje da pobornici intervencije imaju prevagu, pa bi eventualno odbijanje Senata i(li) Predstavničkog doma da ga podrže Obami dalo novu priliku da se iz čitavog zamešateljstva nekako izvuče bez izdavanja komande za napad.

Pod utiskom novog razvoja događaja ne treba zaboraviti da Obamina administracija još nije podastrla nepobitne dokaze da su Asadove snage izvele napad hemijskim oružjem. Surovo je reći, ali taj dokaz svakako ne predstavljaju ovih dana prikazani video-snimci preminulih i preživelih žrtava navodnog napada, jer se, kao što predobro znamo, snimcima može manipulisati. I to je razlog zbog kog treba sačekati nalaze inspekcije UN, koji se sada obrađuju u četiri različite laboratorije, kako bi se otklonila svaka sumnja u verodostojnost rezultata analize.

A dok ti nalazi ne budu objavljeni, nije zgoreg posvetiti pažnju tekstu na sajtu Hafington post u kome je Denis Kučinić, doskorašnji kongresmen i u dva navrata neuspeli pretendent na predsedničku nominaciju Demokratske stranke, nabrojao niz problematičnih tvrdnji na kojima Bela kuća zasniva tvrdnju da je Asadov režim zaista upotrebio hemijsko oružje.

PITANJA
Na te tvrdnje je, kaže Kučinić, Obamina administracija morala da odgovori i pre nego što Kongres krene u odlučivanje o ulasku u rat, ali naravno da taj manjak čvrstih dokaza nije usporio pokretanje procedure u najvišem zakonodavnom telu. Predočavanje nepobitnih dokaza nikad, uostalom, istinski nije bilo preduslov na osnovu koga je neka imperijalna sila odlučivala da li će krenuti u rat ili ne; ponajmanje je to slučaj sa Sjedinjenim Državama. Svejedno, pitanja koja postavlja Kučinić su relevantna i vredi da ostanu zabeležena, pa njih - zbog manjka prostora, uz znatna sažimanja - prenosimo i ovde.

Administracija tvrdi da je hemijsko oružje upotrebljeno. Ko je obezbedio fiziološke uzorke prisustva sarina na osnovu kojih Vašington tvrdi da je napada bilo? U kojoj laboratoriji su rađene te analize? Da li su američki zvaničnici bili prisutni tokom izvođenja analiza?
Administracija tvrdi da sirijska opozicija nije ta koja je upotrebila hemijsko oružje. Ko iz opozicije? Da li se misli na specifičnu grupu, ili sve grupe koje se bore protiv Asadovog režima? Da li su istražene glasine da je Saudijska Arabija pobunjenike snabdela hemikalijama koje mogu da se iskoriste za hemijsko oružje?
Administracija tvrdi da je Asadov brat naredio napad hemijskim oružjem. Kakav je tip i ko je izvor obaveštajnih podataka na osnovu kojih se tvrdi da je Asadov brat lično naredio napad? Ko je zaključio da je Asadov brat taj koji je naredio napad, na osnovu kojih obaveštajnih podataka, i iz kog izvora?

Administracija tvrdi da je otrovni gas ispaljen u raketnom napadu. Da li su ti napadi usledili simultano, ili jedan za drugim? Objasnite razmak od 90 minuta između raketnog napada i upotrebe hemijskog oružja.
Administracija tvrdi da je presekla ključnu poverljivu komunikaciju koja dokazuje umešanost Asadovog režima u napad hemijskim oružjem. Možete li da objavite originalni transkript presečene komunikacije na jeziku na kome je vođena, kao i prevod na osnovu koga je donet zaključak o karakteru te navodno presečene konverzacije? Ko je izvor transkripta? Da li su komunikaciju presekle američke službe, ili službe neke druge zemlje? Da li ste potvrdili autentičnost transkripta? Da li ste razmotrili mogućnost da su transkripti fabrikovani ili lažirani? Da li je visoki zvaničnik čija je komunikacija presečena pripadnik Asadove administracije? Na koji način je on potvrdio da je Asadov režim upotrebio hemijsko oružje? Ko je procenio da ova prekinuta komunikacija predstavlja potvrdu da je hemijsko oružje upotrebljeno? Da li posedujete transkripte, svedočenja očevidaca ili elektronski zapis presečene komunikacije između sirijskih vojnih zapovednika ili drugih pripadnika režima koji napad hemijskim oružjem direktno povezuju s Asadom?
Administracija tvrdi da je posle napada hemijskim oružjem usledilo i intenzivno granatiranje kako bi se prikrili tragovi upotrebe gasa. Objavite sve obaveštajne i vojne procene o tome šta bi bio razlog za intenzivno granatiranje za koje se tvrdi da je usledilo posle napada hemijskim oružjem. Ko je procenio da je cilj granatiranja bio da se prikrije napad hemijskim oružjem? Na koji to način granatiranje čini da tragovi upotrebe sarina nestanu?
Toliko od Kučinića. Ne očekujte, ipak, da na njegova pitanja neko ozbiljno i odgovori.


Samit Grupe 20 očekivano bez saglasnosti oko Sirije

Rat i mir u Peterburgu

Iako je kineski predsednik Si Đinping razgovor sa Vladimirom Putinom započeo rečima: Gospodine predsedniče, moj najbolji druže, ovogodišnji samit dvadeset najjačih zemalja sveta ni najmanje nije ličio na susret prijatelja. Već u sredu, kad su počeli prvi predsednici da stižu u Sankt Peterburg, zalepršali su ratnički barjaci - Dilma Rusef, predsednica Brazila, ponovila je da će odustati od posete Sjedinjenim Državama ukoliko iz Vašingtona ne dobije objašnjenje za prisluškivanje njenih razgovora i špijuniranje Brazila, a njen kolega Redžep Erdogan obavestio je javnost da će Turska ući u koaliciju sa svakim ko napadne Siriju! A sve što se potom događalo samo je otkrilo duboke podele među liderima najjačih zemalja sveta, pa se s pravom može reći da je samit mnogo više ličio na predvečerje rata, nego na prijateljski susret.
Iako, formalno, Sirija kao tema nije bila na dnevnom redu, to je faktički bila glavna tema samita. Pitanje na koje je trebalo naći odgovor bilo je jedno: da li je svet spreman da prihvati da Amerika iz godine u godinu bombama deli lekcije suverenim državama?
U radno vreme lideri dvadesetorice diskutovali su o ekonomskim problemima u svetu, o krizi i recesiji i načinima da se one prevaziđu, prvi put je na ovakvom sastanku predstavljen i plan za dalji rad na usavršavanju ekonomije... Ali su najvažniji razgovori obavljeni u kuloarima. A tamo se govorilo isključivo o Siriji. Svečana večera i duga šetnja posle nje bile su posvećene traženju zajedničkog rešenja problema ali su rezultat bile samo jasno definisane podele.
Tako su već prvog dana formirane grupa za rat i grupa za mir, što će do kraja samita biti i ozvaničeno. Baraku Obami je okrenula leđa EU, koja smatra da osim političkog, nema rešenja sirijskog problema, UN - gde će Kina i Rusija staviti veto na svaku ratničku rezoluciju, zemlje kao što su Indija, Indonezija, pa Brazil i Italija... Ni NATO ovog puta neće da ratuje...
A u međuvremenu je gotovo 2.000 prisutnih novinara dobilo dodatni posao, da iza zvaničnih osmeha i druženja lovi ko s kim razgovara, ko se namrštio, ko i kome nasmešio kako bi pravilno procenili ko pripada kojoj od dve grupe. I, naravno, da paze da se Putin i Obama, uprkos tome što su njihovi kabineti pred samit više puta ponovili da susreta neće biti, ipak, ne uhvate u koštac negde u hodniku, s nogu.
Odavno između Rusije i SAD odnosi nisu bili toliko zategnuti. Američki predsednik je otkazao sve zvanične razgovore sa ruskim kolegom, ali u njegovoj zemlji nisu prestali da ga grde što je uopšte došao u Peterburg jer je, hteo - ne hteo, tamo morao da se sretne i sa drugim liderima - protivnicima rata. Da li želeći da njih zadovolji, ili iz nekih samo njemu znanih razloga, Obama je sve vreme ponašanjem naglašavao svoj poseban status, pa se to, na kraju, pretvorilo u potpunu usamljenost.
Dok su svi predsednici u Konstantinovski dvorac došli kolima koja su domaćini obezbedili, sa ruskim tablicama, Obama je došao limuzinom s vašingtonskom registracijom; dok su svi imali na reverima značke samita, na njegovom sakou je blistala američka zastava. U salu gde se održava zasedanje ušao je poslednji, s plastičnom čašom u ruci na kojoj je amblem predsednika SAD. Amblem mu za potvrđivanje identiteta baš i nije bio potreban - u ruskom Versaju plastičnih čaša nikad nije bilo, niti je moglo biti! Dok su svi ostali lideri odseli u apartmanima koji su im domaćini pripremili nedaleko od dvorca, Obama se smestio u gradu, a zajedničku šetnju sa kolegama je propustio. Zato je došao direktno na večeru - kamere su zabeležile njegovu vitku siluetu kako sam žuri u salu.
Uzalud su novinari stražarili: nisu uspeli ni da vide ni da snime preokret, događaj koji je mogao biti najvažniji na samitu - susret Putina sa Obamom! Dva predsednika su, ipak, razgovarala da bi potom na odvojenim konferencijama za novinare ishvalili jedan drugog i objasnili da se ni u čemu nisu složili.
Treba reći da su se i grupa za rat i grupa za mir u nečemu ipak složile - jednodušno su prihvatile ruski plan za stimulisanje ekonomskog rasta, za otvaranje novih radnih mesta, borbu protiv korupcije, poboljšanje investicione klime... Ako ne bude rata. Velikog, regionalnog, da o većem i ne govorimo.