Histerični realizam

Oba junaka te uvodne storije pod naslovom Radikalno sažeta istorija postindustrijskog života, želeći da se dopadnu jedno drugom, ostaju sami, zagledani ispred sebe, „s potpuno istim izobličenim izrazom na licu“. Na neki način, to bi moglo biti podsećanje na „prvu“ knjigu pripovedaka i novela pisca koju je domaća publika imala prilike da pročita (Zaborav, Radova edicija Reč i misao, prevod: Aleksandra Mančić, 2006), pogotovo na završnu priču u kojoj majka dobija odštetu zbog neispravne robe i odlazi na plastičnu operaciju svračijih nogu oko očiju. „Međutim plastični hirurg je uprskao stvar i uradio nešto sa muskulaturom lica, što je dovelo do toga da sve vreme izgleda sumanuto preplašena.“ Lica izobličena strahom, depresijom, patološkom ljubavlju ili porodičnim traumama nalazimo i u Kratkim razgovorima s ogavnim muškarcima, čiji prevodilac Igor Cvijanović, u kratkoj napomeni na kraju, precizno definiše neka od obeležja Volasove poetike: „Povremena neuobičajenost i nepravilnost jezika u ovom prevodu predstavlja pokušaj da se dočara Volasova autentična stilska razbarušenost i sloboda izraza.“ Izdavačka kuća Agora objavljuje tako još jednu knjigu pisca sa kojom će čitalac morati da se izbori, ukoliko želi da zakorači u nešto drugačije, uživajući u prelomnom trenutku nove proze, i kada ona jeste, i kada ona nije – histerični realizam. Kratki razgovori s ogavnim muškarcima sastoje se od dvadeset i tri priče. One bi mogle činiti „venac“, jer četiri naslovne storije, kao i one kraće, povezuju isti naslovi. No, važnija stvar od opisa konstrukcije mogla bi biti opaska poznate spisateljice Zejdi Smit, autorke romana Beli zubi, posle koga je kritičar DŽejms Vud skovao termin histerični realizam, želeći da ukaže na manijačku, dugačku prozu, sa manijakalnim likovima, izluđujućom radnjom i čestim digresijama. Pripadala zbirka Dejvida Fostera Volasa (1962-2008) ovom „pravcu“ ili ne, čini se da Zejdi Smit u njoj pronalazi ključnu stvar. Po njenom mišljenju, svaka od proza u Kratkim razgovorima napor je da se preispita ili ponovo zamisli šta je kratka priča i šta bi ona mogla da bude. Pišući o jednoj od „najklasičnijih“ storija u ovoj knjizi, zaista izvanrednoj priči Zauvek gore, koju pisac navodno nije voleo jer je smatrao mladalačkom, Zejdi Smit opisuje rečenicu Dejvida Fostera Volasa, tu zagonetku sa kojom će se čitalac prvo sresti, kao „interpunkcijski retko obeleženu, sinestetičku kompresiju“, rekurzivnu, nalik lavirintu. Kada pronađemo izlaz iz tog lavirinta, pred nama će se naći svet izobličenih lica, nastao na temeljima eksperimenta genijalca koji se nije plašio da sakupi krhotine jednog razlupanog sveta i složi ih na svoj način, ne štedeći pritom ni sebe, ni junake, ni čitaoca.