Sjaj Holivuda

“Dan posle sutra” reprezentuje značaj savremene holivudske filmske industrije. NJime je jasno izražena sposobnost Holivuda da iznedri celovito delo koje ima šta da kaže i koje govori u fascinantnim filmskim slikama. Naime, iako je glavnina savremenih holivudskih filmova neozbiljna i služi tek razonodi čoveka koji ne zna šta bi sa sobom, ovaj film pokazuje da se razrađeni mehanizmi industrije zabave mogu upotrebiti i u ozbiljne svrhe.

Usled globalnog zagrevanja Zemlje dolazi do otapanja polarnog leda, nivo mora se znatno podiže, salinitet vode razređuje, temperatura drastično snižava i, za samo nekoliko nedelja, nastupa novo ledeno doba. Jedan naučnik, paleoklimatolog (Denis Kvejd), ne uspeva da ubedi vladu SAD da na vreme evakuiše stanovništvo sa severa na jug. NJegova predviđanja političarima izgledaju bizarno. Pre nego što nastupi ledena oluja, ovaj naučnik kreće u NJujork da spasi svog sina.

Ni ovaj film nije mogao bez holivudskih klišea, od kojih je najnezaobilazniji, svakako, hepiend. Fokusirajući pažnju na spas glavnih junaka, autor i gledalac iz vida gube one mnogobrojne žrtve od kojih bi svaka ponaosob mogla da bude takođe tema filma; na kraju, prisustvujući spasu dva, tri čoveka, gledalac ima utisak da je mnogo važnije da budu spaseni ovi nego neki drugi ljudi. Ovde je reč, naravno, o principu identifikacije: gledalac se “bori” za živote junaka kao što bi se borio za svoj i živote svojih najbližih. Obavezna upotreba ovog principa i čini holivudski film konvencionalnim i nesavremenim, jer je, u savremenoj umetnosti, osnovna težnja da se prevaziđe upravo ovaj subjektivni pogled. Ipak, gledajući Emerihov film, bili smo, makar i nakratko, preneti na različita mesta sveopšteg stradanja, daleko od sudbina glavnih junaka.

Kada se drastično promene okolnosti, ono što je do juče bio prioritet jednog života, danas postaje nešto nebitno. Kada se naglo promene uslovi i kada čoveku zapreti smrt, onda je jedino na šta se on usredsređuje- borba za opstanak, saopšteno nam je ovim filmom.

Scena u Nacionalnoj biblioteci u NJujorku pokazuje to na najbolji način. Da bi preživela, jedna grupa ljudi spaljuje knjige. Među knjigama su retki primerci davnih izdanja i unikati. Ali, jedino što je sada važno, jeste održati vatru. Ova scena mogla je biti ceo jedan film, snimljen isključivo u enterijeru. Takav film - koji bi nam, takođe, predstavio dramu ljudi zatečenih novim okolnostima što menjaju njihov odnos prema životu iz osnova, dramu ljudi koji bi nam svojim dilemama i postupanjem skrenuli pažnju na ono najnužnije i, možda, najbitnije u životu - mogao bi, za malu svotu novca, biti snimljen u bilo kojoj evropskoj zemlji. No, samo je u Holivudu bilo moguće dočarati i sva ona zbivanja izvan prostorija biblioteke, koja su, u filmu, poput nadrealističkih slika, vrednost sama po sebi.

Videli smo snegom zatrpanu Nacionalnu biblioteku i ledom do pola okovan Kip slobode, videli smo kako, pre nego što će NJujork postati gotska katedrala od leda, u njegove poplavljene ulice uplovljuje napušten ruski brod; kasnije, videli smo izgladnele vukove na tom brodu; videli smo kako se odvaja ogromna santa leda, kao da se cepa ceo jedan kontinent... Sve smo to videli kao da smo prisustvovali događajima, jer, “Dan posle sutra” jeste prvi film u kojem se kompjuterska animacija tako vešto koristi da se to ne primećuje.