Vučić potrošio sve zablude

Foto Aleksandar Dimitrijević

Vuk Drašković je jedan od retkih političara koji je na srpskoj političkoj sceni okusio sve, bio je ljuta opozicija ali i vlast, predvodio je najjaču stranku i sada gotovo marginalnu, bio je obožavan ali i žestoko osporavan. Za četvrt veka, koliko je na političkoj sceni, mnogo toga ostalo je Tamo daleko, kako nosi naziv njegov roman koji je nedavno izašao u izdanju Lagune.

U životnoj drami glavnog junaka sustiže se ceo vek i prepliće košmarna istorija kao iskrivljeno ogledalo u kome se vide obrisi udesa srpskog naroda od Prvog svetskog rata do danas. Ali, u romanu su snovi realnost, a realnost je lebdeća i fluidna kao san. Ta inverzija sugeriše da je srpska stvarnost fantastičnija od svake fantazije. Na pitanje koliko se u tu fantastiku uklapa savremeni politički trenutak u kome Srbiju u modernizaciju i Evropu vode stranke koje su je od nje udaljile, Drašković odgovara:

Duže od deset godina borili smo se za evropsku Srbiju, po ulicama, trgovima, zatvorima, a mnogi su i ubijeni. Srušen je Milošević, ali ne i njegov režim, a lideri promena od 2000. godine nisu doneli promene. To je i uzrokovalo današnju paradoksalnu situaciju da naše ciljeve iz devedesetih ostvaruju stranke koje su bile na suprotnoj strani.

Paradoksa ovde ima napretek, pa su se tako i istorijom u Srbiji mnogo više bavili književnici i političari nego istoričari, a među istoričarima je prilično onih koji ideološki čitaju istoriju? Koliko je to učinilo srpsku stvarnost još košmarnijom?

Mnogo. Istoriju su pisali dvorski istoričari, onako kako im je diktirala vlast. Nisu bili naučnici nego politički komesari. Drugi istoričari nisu imali nikakvu šansu. To je otvaralo prostor da se i političari i književnici, na svoj način, bave istorijom, što je stvaralo dodatnu konfuziju. Moj roman Nož primer je sukoba ideološke istorije sa istinom koja je bila skrivana.

Kako razumete polemiku koja se otvorila posle vaše izjave da su Srbiju i srpski narod preskupo koštali Principovi hici u Sarajevu?

Razumem to kao kult smrti i žrtvovanja Nebeskoj Srbiji, koje nema i nikada je nije ni bilo. Oni koje me napadaju i ne znaju šta ne znaju. Odmah posle Sarajevskog atentata, vešala po skoro svim gradovima i varošima u BiH iskićena su Srbima. Marko Natlačen piše pesmu Srbe na vrbe, a sveštenik Tugomir Alaupović, na Markovom trgu u Zagrebu, poziva austrougarske korpuse, koji su krenuli na Srbiju, da osvete krv prosutu u Sarajevu. Mačva se, biološki, nikada nije oporavila od tog pogroma. Veliki rat bi se desio sve i da nije bilo ubistva Ferdinanda i Sofije, njegov ishod bio bi isti, ali Beč i Berlin ne bi mogli da okrive Srbiju kao izazivača rata i gubici Srbije u ratu bili bi mnogo manji.

Da li je na vas mislio predsednik Nikolić, kada je u govoru kadetima tražio da se istorija odbrani od savremenih perača savesti i bezočnih laži. Da li smo sasvim zaboravili kako je on u svojoj političkoj karijeri branio istoriju?

Verovatno je, pominjući savremene perače savesti, replicirao stavu da, nažalost, na Principov atentat neki u svetu danas gledaju i kroz durbin Srebrenice i drugih zločina koji opterećuju savest srpskog naroda. Ne znam šta on poriče. Nije, valjda, da misli da Srebrenica, Ovčara ili četvorogodišnje granatiranje Sarajeva nisu zločini za kajanje?! Zar on, nedavno, ne reče ovo: Klečim zbog Srebrenice?! Zašto kleči: zbog zločina nekih sumanutih Srba ili i zbog svog doprinosa da se zločin dogodi? Inače, slažem se sa Nikolićem da se, u predvečerje stogodišnjice Velikog rata, o Srbiji i Srbima plasiraju i bezočne laži, samo što mislim da nas dvojica ne mislimo na iste laži. Za mene su najbezočnije laži o srpskoj vojničkoj kapi, onoj kapi heroini sa Cera, Kolubare i Solunskog fronta, kapi mučenici sa Vida i Krfa...

Govorimo o odgovornosti drugih za konfuziju u čitanju istorije. Koliko ste joj tokom devedesetih i vi doprineli?

Doprineo sam, verovatno. Od mene se očekivalo da budem za rat, a ja sam pozivao na očuvanje Jugoslavije, govorio protiv rata, pozivao decu Srbije da dezertiraju iz rata komunističkih generala i pljačkaša, žigosao zločine, etnička čišćenja... A, tek, kakvu sam konfuziju izazvao usred rata svojim govorom na Kongresu srpskih intelektualaca u Beogradu, skupu elite koja je raspaljivala strasti mržnje i smrti. Pobesneli su, urlali, gađali me dok sam govorio.

Vi ste danas jedan od retkih koji javno brane pravo na radikalnu transformaciju, kažete da ste se i sami menjali. Kako se to dogodi? Ima li primera da su promenjeni učinili nešto dobro?

Abraham Linkoln se od mrzitelja crnaca u mladosti preobrazio u čoveka koji će ukinuti ropstvo. Kemal Ataturk, sultanov najslavniji general u Prvom svetskom ratu, srušiće sultana i osmanlijski sistem, proterati islam iz turskog ustava, zabraniti nošenje fesa, zara i feredže, ženama dati pravo glasa, uvesti latinicu umesto arapskog pisma. De Gol je postao meta mnogih atentata kada je prekratio rat za francuski Alžir i prihvatio nezavisnost te zemlje. Gorbačov, generalni sekretar svemoćne Komunističke partije Sovjetskog Saveza, pokrenuo je istorijsku Perestrojku, koja će da sruši komunizam. Milovan Đilas, jedan od čelnih apostola naše socijalističke revolucije, preobrazio se u otpadnika od svoje vere, vlasti i moći, završivši u zatvoru.



Mene što se tiče, krajem osamdesetih oslonio sam se bio na programsku ideju Srpskog kulturnog kluba iznetu posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju. Po tom konceptu, koji sam žučno zastupao, u konfederalnoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca, u sastavu Srbije bile bi i Makedonija, Crna Gora i BiH. Ubrzo sam, srećom, shvatio da su avnojevske granice postale realnost koja se ne sme poricati i da ja ne smem biti unatrag okrenuti prorok. Kad je postalo izvesno da će Jugoslavija biti ubijena, okrenuo sam se samo Srbiji i ključnim programskim ciljevima: Srbija u NATO i EU, koreniti raskid sa komunističkim nasleđem.

Ali su, ipak, ostale u sećanju mnoge vaše preteške reči?

Sa sadašnjim iskustvom i posle svega što je bilo nakon juna 1990, govorio bih ono što sam i govorio, ali malo tiše i bez književnih metafora.

Zar vam nije logično da ljudi teško prihvataju da neko zanoći kao jastreb a probudi se kao golub?

U Srbiji su na ceni promene u obrnutom smeru. Mnogo je akademika, književnika, vladika i političara koji su početkom devedesetih bili evrofanatici i veliki protivnici Slobodana Miloševića. Preobrazili su se u najveće evrofobe, najžešće sledbenike Slobodana Miloševića i Srba optuženih i osuđenih za ratne zločine. Ovakve transformacije nisu na meti naših političkih hroničara, i to mi je dosta logično. U Srbiji koja 2013. veliča Rankovića, uzdiše za Titom i opravdava Miloševića, na stubu poruge mora biti svako ko pokušava da nas izvuče iz tog mrtvog mora.

Malopre ste Milovana Đilasa nazvali apostolom. Da li je, zbilja po vašem mišljenju Aleksandar Vučić kao apostol Pavle?

Vučića je sa apostolom Pavlom uporedio nedeljnik kome sam dao intervju, a ne ja. Moje su reči, i ponavljam ih, da je nesporna pozitivna politička transformacija tog čoveka i da je potrebno i podržati i ohrabriti njegova nastojanja za evropeizaciju Srbije.

A šta je, po vašem mišljenju, uticalo da se on promeni?

Susret sa surovom stvarnošću, saznanje da su potrošene sve zablude, sve prevare, sve bajke, svi mitovi. Shvatio je da je jedini razuman izlaz u okretanju Srbije ka EU i Zapadu. Zbog toga je i prihvatio Briselski sporazum. Čelnici DS kažu: podržavamo Briselski sporazum, ali ga mi, da smo i dalje na vlasti, ne bismo potpisali! To je odbrana one politike koja punih dvanaest godina nije ni smela ni htela da pomeri ukleti kosovski kamen sa puta Srbije u budućnost.

Ima u vašoj knjizi i jedna neverovatna sintagma Nebeski rulet (podseća na ruski rulet). Da li se taj rulet i dalje igra?

Nebeski rulet, rat sa NATO silom na nebu 1999, započet je sa nadom u ruski rulet, u početak Trećeg svetskog rata, u koji će, zbog Kosova, ući Rusija. Danas, kad je Srbija prognana sa Kosova, kad kosovsku nezavisnost priznaje više od polovine članica UN, u Beogradu se, i dalje, igra ruski rulet, ali sada u budućnost Srbije. Kosovo jeste izgubljeno, ali Rusija neće dozvoliti da ono bude primljeno u članstvo UN! Sva odbrana Ustavne preambule svela se na ovu ispraznu i smešnu mantru. Na konkursu apsurda, jedni kliču: Nikad Kosovo nije bilo ovoliko naše, kao sada kada nije naše. Drugi govore: Nemamo Kosovo, ali nam je Kosovo sve što imamo. Nikolić kaže: Teško da možemo bez EU, ali bez Kosova nikako ne možemo!

Šta je to za Srbiju, još uvek, tamo daleko?

Od Srbije su daleko demokratija, normalan i dobar život ljudi, socijalna pravda, promenjen sistem vrednosti u društvu, stabilne institucije i poredak kakav je u EU. Istovremeno, od Srbije nisu daleko mnoge uobrazilje: da je Zapad antisrpski, da će se EU raspasti, da će Amerika propasti, da će iz Sibira u Srbiju stići proleće.