Umiranje na rate

Beograd je bio svet dok je svet držao do nas. Kad istina obiđe svet, vrati nam se u vidu bumeranga. I pored svega, napor nije uzaludan. Bar pokazujemo svetu ko smo bili. I što živi zavide mrtvima, mrtvi živima, a nama niko. Rat je bio bolji. I mi smo bili živi. Valjda zato što je mir najveća pretnja ratu. Do mira smo došli uz ogromne žrtve. Svaki drugi put bio bi linija manjeg otpora. Rat nismo upamtili, bili smo mali - manji od makovog zrna. Toliko nas je izbezumio da više i ne znamo da li smo u njemu učestvovali, da li smo u smrtnoj ili životnoj opasnosti. Ako je rezultat skor, skoro nećemo znati kako smo prošli. Vi ste se za ovo borili, mi ginuli. Sada smo kvit. Pogotovo što revolucija ne jede svoju decu, već našu. Što ne bi pas s maslom, kusali smo mi sa psima rata. Dok su nas psi rata držali na lancu. Ako pse rata zabranite zakonom, kako predlažete, gladni će vam biti zahvalni. Glad očiju nema. Muti svest. Stoga su štrajkački zahtevi nerealni. Da imamo šta da jedemo, i mi bismo štrajkovali glađu; da smo preživeli, bio bi to podvig dostojan svakog divljenja. Rat je iza nas. Krstovi su ispred. Život koji nam je prošao bio je nikakav. Ali je zato iskustvo dragoceno.