Geg u pop stilu

Kad bismo ono što se ovih dana izlaže u beogradskim umetničkim galerijama procenjivali prema efektu iznenađenja, onda izložba hrvatskog vajara Ivana Fijolića, priređena u prostoru bivšeg Muzeja 25. maj, ne bi imala konkurencije. Tako nešto sugeriše sam njen naziv NEO NOB. Da, dobro ste razumeli: Fijolić reaktuelizuje ideologiju i estetiku davno prokažene umetnosti iz prvih godina posle Drugog svetskog rata sa danas gotovo zaboravljenim nazivom Socijalistički realizam... Egzotičnost takve čudne kreacije čini prihvatljivom kontekst postmodernističkog retro-principa.

Reč je o činu naprasnog buđenja memorije gestom kvazinadobudne ozbiljnosti prožete ironijom, garniranom gegom u aktuelnom pop stilu kojim Fijolić replicira temu velikog mita umetnosti iz vremena rađanja nove stvarnosti revolucionarno preobraženog društva i analogne promene kulturne paradigme u ideološki indoktriniranoj kreativnoj svesti, umetnika, paradoksalno sugerisanoj euforičnom iluzijom o neograničenoj slobodi stvaralaštva. Fijoliću nije namera da pravi trivijalnu parodiju na tu temu, već da sa iznenađujućom visprenošću aludira na slabo vidljivu, ali postojeću liniju kontinuiteta koja čini naizgled nemoguću sponu između onog i ovog vremena. Ovaj vajar kao da potvrđuje Epštejnovu misao da je socrealizam, kao mezimče među novorođenčadima komunističke revolucije u kulturi, zapravo preuranjeni preteča postmodernizma. Zvuči čudno, zar ne? Ali, zar se socrealizam nije zanosio istim ciljevima kao modernizam - raskidom sa tradicijama prošlosti i dobrostivo prinudnim insistiranjem na stvaranju novog sistema vrednosti? Nije li u tome motiv obračuna koji postmoderna danas vodi sa nasleđem moderne, sklona da ga predstavi kao poigravanje? Ona sa desnice, na Zapadu, ima dosta blagosti prema odumirućem modernizmu, dok prividni mrtvac na levici, pritajen u oročenoj hibernaciji, izvesno ne tupi oštricu svoje socrealističke rigidnosti.

Svaka od ovde izloženih Fijolićevih skulptura, a ponajpre njegova replika Augustinčićeve brionske statue Tita, pokazuje da današnjoj postmodernistički orijentisanoj produkciji, ispod maske ironične samosvesti i lakoće neobavezne igre, ne pomanjkava ozbiljnosti od one iste vrste na kojoj počiva pravoverje socrealizma... Fijolićev Tito, predstavljen u avgustinčićevskoj pozi odlučnog iskoraka napred, ima lice ozareno osmehom koji, u čudnoj mešavini ženstvene sladunjavosti i jetkog cinizma jačeg pola, lamentira nad prošlošću i u istoj meri preteći aludira prema budućnosti. U tom detalju kao da se ceo postmodernizam i realsocijalizam sustiču, služeći se istom osvajačkom strategijom. Takav utisak ne remeti to što britku glatkoću originala zamenjuje rodenovska modelacija površine Fijolićeve vajane forme. Manimo se stoga analize njenih formalnih kvaliteta. Ono što Fijolićevu skulpturu čini izuzetnom stoji u njenom podtekstu. Na ovoj izložbi javlja vam se u glavi neobična primisao: to što se socrealizam i postmodernizam, svako sa svoje strane, susreću tako blisko, zapravo razobličava njihove ćorsokake (Epštejn). Jer, i na umetnički indoktriniranoj levici i na politički korumpiranoj desnici kulture, cilj je isti: prevladati postojeće da bi se ovladalo budućnošću!...

Fijolić je jednako ironičan i prema preovlađujućem uverenju da je u postmodernizmu, navodno, sazrela svest o budućnosti kao o podmetnutom mamcu, jednako privlačnom za sve lovce na recentne stvaralačke opcije. Za takve je aktuelan Titov osmeh. Umilna slatkoća te grimase već na drugi pogled luči opori ukus iracionalnog poriva koji zatire svaku prognozu za neprikosnovenu neizvesnost sutrašnjeg dana.