Čovek na putu

Nisu svi ljudi koji lutaju izgubljeni J. R. R. Tolkin

Čuveni francuski pisac, slikar i naučnik Havier De Maistre je, još u davno vreme pred Veliku buržoasku revoluciju, kao mladi plemić od dvadesetak godina opisao u svojim intimnim ispovestima Put po mojoj sobi, avanturu šetnje od četrdeset i dva dana od predmeta do predmeta u vlastitoj sobi u svom velikom zamku. Ova ironična ispovest je sarkastičan odgovor na ogromnu produkciju raznih putopisa o dalekim egzotičnim zemljama. Naše prvo istraživanje po zagonetnoj sobi sa stanicama kod česme, peći, ormara ili prozora, prva velika avantura je započela istraživanjem prašnjavog tavana. Velika i duga putovanja počinju tim prvim dečjim korakom.

Sigurno je, na svu sreću, da još postoje pojedinci koji ne poznaju strah od dosade koja je obavila previše poznatu planetu i zagospodarila životima onih što sede u dubokim foteljama, dok sa zidova erkodišn duva alpski vazduh. Čamotinja i dosada nisu bolest lenjivaca već groblje radosti života. Dosada nije besposličenje. Ne gubiti vreme je imperativ čoveka koji razmišlja kako da ubije vreme. U pismu upućenom 1834. Abrahamu Linkolnu, velikom Belom poglavici u Vašingtonu, poglavica Sijetl iz indijanskog plemena Sukuvamiš je diktirao zapisničaru : U gradovima Belog čoveka nema mirnog kutka, nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lišća u proleće ili treptaj krila mušice. Buka mi vređa uši. Mudri poglavica kao da je predvideo ekološku katastrofu planete Zemlje jer joj gradovi sve više liče na zagađeni i magloviti London iz Dikensovog romana Sumorna kuća.

Istinski putnik polazi na put jer voli da putuje. On ne traži edenski vrt i rajska vrata, već one retke trenutke sreće koje donosi putovanje. On zna da put u raj nikada ne vodi sa železničke stanice ili aerodromskog terminala i da mu lepe i uzbudljive susrete i događaje niko ne može pokloniti. On svoje predrasude ostavlja kod kuće, a turista ih nosi sa sobom jer drugačije ne ume i ne može, pa se zato neprestano žali: Ovde ništa nije kao kod kuće. Hemingvej je na prekor prijatelja da nerado napušta Pariz odgovorio da mu je u njemu lepo i zanimljivo i nazvao Pariz pokretnim praznikom.

Za putnika je sreća ženskog roda pa je neprekidno treba osvajati, jer ona ima smisla samo dok se traži. Kad se, konačno, nađe, biva potisnuta strahom da je neko može ukrasti ili narušiti. Putnik je srećan jer sme i može da zakorači u nepoznato, a svakim korakom je sve bliži novom koraku. On želi i mora da, poput helenskog junaka Dedala, pobegne iz lavirinta od betona i čelika kojeg je sam sagradio i gde ga je zatočila nesrećna sudbina. Okružen bezličnim individuama oseća se kao autor DŽejms Ensor među porculanskim licima na autoportretu među maskama koje je često slikao.
U Pričama iz 1001 noći Šeherezada priča caru kako je kalif Harun al Rašid dozvao k sebi svog savetnika i rekao: Muči me nesanica - moraš me izlečiti. Ovaj mu odgovori: Uđi u lađu i otplovi niz Tigar jer je rečeno da će se čovek rešiti briga ako učini troje: Vidi što nikad nije video, čuje što nikad nije čuo i poseti zemlju u kojoj nije bio.

Jedan ruski monah sa Svete gore se zavetovao na hodočasno kretanje od manastira do manastira, ali da nikada ne zanoći dva puta uzastopce u istom, pa je tako čitavog života hodao ukrug obilazeći manastire. Iako je svakog dana boravio na drugom mestu ovaj kaluđer nije putovao već je tumarao unaokolo sa ciljem da izbegne dosadu i zaobiđe ili preskoči zamke i opasnosti monotonije koju donosi dugi boravak na jednom istom mestu. Po njegovom verovanju svi putevi uvis vode.

Čovek može da promaši cilj i izgubi put pa da se zaplete u nekom bespuću, ali on i tada nije izgubljen. Putnik može da zaluta, ali nikada ne gubi nadu da će ugledati na horizontu nešto novo i zanimljivo. Bez putokaza i utabanih staza prema izvesnom odredištu putnik će otkriti neki novi predeo ili skriveni kutak, njemu do tada sasvim nepoznat i zato nov i zanimljiv. Još su stari narodi imali ime za one usamljenike koji kradu bogu dane, kao Latini vagabund i leventa.