Ovnovi na steni

Poseta američkog potpredsednika DŽoa Bajdena Kini, Južnoj Koreji i Japanu bila je zakazana pre nego što su tenzije u ovom delu sveta podignute prošlomesečnom odlukom Pekinga o proširenju identifikacione zone vazdušne odbrane, ali ju je aktuelni razvoj događaja naprasno učinio važnijom nego što se do tada činilo da će biti. I mada je, kako već ume, stigao da, onako uzgred, da izjavu kojoj nije bilo ni vreme ni mesto (Deca u Americi bivaju nagrađena - a ne kažnjena - kad dovede u pitanje status kvo. Potrebno je da ljudi dovode u pitanje vladu, da dovode u pitanje verske lidere, dobacio je ovećoj grupi Kineza koja je ispred ambasade SAD čekala na američku vizu, ne hajući za kinesku hiperosetljivost po pitanju osporavanja neprikosnovenosti države i partije), Bajden je, ocenjuju posmatrači, u osnovnoj nameri uspeo: razgovorima vođenim u Pekingu, Seulu i Tokiju barem je nakratko doprineo smanjenju napetosti koja je u regionu stvorena pomenutim kineskim potezom. Nije se, dakle, odupreo porivu da usput bocne kineske domaćine (nije to, uostalom, ni bio njegov jedini gaf tokom ove turneje), ali je manjak takta koji je demonstrirao na kraju ostao tek detalj u mnogo bitnijem toku događaja čiji je razvoj oživeo strahovanja od moguće eskalacije na Dalekom istoku.

Niko, naravno, ne očekuje izbijanje opšteg rata, ali zapaljiva mešavina istorijskog resantimana, probuđenog nacionalizma i teritorijalnih pretenzija ne daje razloga ni za optimizam da će se sve mirno, a pogotovu brzo završiti. Pritom, glavni akteri pokazuju snažnu tendenciju da agresivno demonstriraju svoje naraslo samopouzdanje i osećanje moći (Peking), odnosno želju za redifinisanjem vojnopolitičkog statusa uspostavljenog posle Drugog svetskog rata (Tokio); a, mada se za njegovo mišljenje o svemu ovome malo ko interesuje, tu je, da sve bude još zamršenije, i Tajvan, koji takođe polaže pravo na ostrva Senkaku. A ona u čitavoj priči nisu jedina žarišna tačka, mada fokus jeste na njima.

Zasad još niko u Tokiju nije izjavio da su ostrva Senkaku srce Japana, niti se za ostrva Diaoju (kako tih nekoliko ovećih stena zovu Kinezi) nešto tako moglo da čuje iz Pekinga. Nema ni potrebe: obe zemlje su apsolutno rešene da ne ustuknu pred onom drugom. Jer, kao što im komunistička ideologija ne smeta da u zemlji uspostavljaju (makar i državni) kapitalizam, kineskom rukovodstvu ona svakako ne smeta ni da ispoljava svoj sve upadljiviji nacionalizam, i da nemilice ulaže u jačanje vojne moći - koju onda, dabome, ima potrebu i da vežba na susedima, testirajući im strpljenje. Dok na drugoj strani japanski nacionalizam nikad nije ni prestao da tinja, uprkos višedecenijskoj skrušenosti gubitnika u Drugom svetskom ratu, čvrstom vezivanju za SAD i delimičnoj vesternizaciji zemlje (ili možda baš zbog toga). A aktuelni japanski premijer taj plam permanentno razgoreva, između ostalog i time što svake godine, a na užas Kineza i Korejaca, posećuje hram Jasakuni, simbol japanskog militarizma koji je tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka u regionu za sobom ostavio strašne, jezive tragove...



Sve ovo i još mnogo toga o čemu ovde zbog ograničenog prostora ne može biti reči mnogima i daje osnova da se pribojavaju daljeg razvoja situacije. Nije čak ni nužno postojanje namere bilo koje strane da ode korak dalje: dovoljno je i da u spornim vodama ili na nebu iznad njih dođe do pogrešne kalkulacije, ili jednostavno previda, pa da usledi makar i kratkotrajni, ali za stabilnost u regionu poguban sukob. Ali se u podjednakoj meri spekuliše i o još goroj varijanti - namernom stvaranju nove situacije na terenu, na koju rival više ne može, ili ne sme adekvatno da reaguje, što su već imali priliku da iskuse Filipini (vidi glavni tekst). Šta bi se, dakle, dogodilo ako Kina, umesto što, kao sada, svako malo ulazi u vode oko spornih ostrva, reši da na to parčence kopna iskrca svoje vojnike; da li bi Japan uzvratio upotrebom sile, i kako bi se ponela Amerika, koja na osnovu međudržavnog ugovora o zajedničkoj odbrani s Japanom ima obavezu da reaguje (mada je ta obaveza podložna različitim interpretacijama)? A to je samo jedan aspekt komplikovane strateške igre koja će se još dugo odvijati u vodama i vazduhu iznad Južnog i Istočnog kineskog mora.