Mit o gojaznosti

U ovogodišnjem aprilskom broju Sajensa, prestižnog časopisa za naučnu problematiku, izašla je studija o već poznatom leptinu, hormonu masnih ćelija, koji pod normalnim okolnostima svojom hemijom utiče na način komunikacije moždanih ćelija i na “baždarenje” apetita. U gojaznih osoba, leptina ima i više nego što je potrebno, ali on ne uspeva da probije barijeru i dospe do mozga. Drugim rečima, gojazni ljudi imaju objektivni problem na koji je teško uticati. Kampanja protiv gojaznosti po svom zamahu nije ništa slabija od kampanje protiv pušenja ali po uvredljivosti koja cilja na fizički izgled zaista nema premca. Osim toga, izgleda da ni razlozi kampanje nisu uvek sigurni kao što to izgleda na prvi pogled.

I lekari i nutricionisti nečiju debljinu procenjuju na osnovu indeksa telesne mase (ITM ) koji u suštini predstavlja količnik telesne visine i težine. Tako, idealni indeks iznosi 18,5- 24,9 dok su preterana težina i gojaznost indeksirani kao 25-29,9 odnosno 30 pa nadalje. Od 1980. godine, priče o gojaznosti, indeksima i njihovom značaju ubrzano se uobličavaju i pojavljuju u mnogim stručnim i naučnim člancima, a u onim na engleskom jeziku bar jedanput nedeljno. Samo tokom 2003. godine, u medicinskim časopisima je dnevno štampano oko 20 članaka sa ovom temom. Navedena činjenica je istinita jer je zasnovana na statistici, a ukazuje nam na tvrdnje lekara, naučnika i svih ostalih da u svetu vlada epidemija gojaznosti opasna po život.

Međutim, ono što je u svojoj najnovijoj knjizi “Mit o gojaznosti” izneo Pol Kampos, trenutno profesor prava na Univerzitetu u Koloradu, prevazilazi sve što su gojazni ljudi oduvek želeli da kažu u svoju odbranu ali nisu imali kome ili nisu znali kako da to urade.

Pre svega, iznoseći analizu sadašnjeg stanja na polju gojaznosti, profesor Kampos misli da rat protiv preterane količine masti u telu nije zasnovan na nepobitnim naučnim činjenicama već da njega vode mnoge farmaceutske kuće, klinike za mršavljenje, fitnis klubovi i histerični kulturolozi. Da bi potkrepio svoju tvrdnju i svoj komentar u NJu Sajentistu od maja ove godine, profesor je uzeo nekoliko najvećih epidemioloških studija, a među njima i norvešku analizu desetogodišnjih posmatranja dva miliona gojaznih i “običnih” ljudi, dužinu njihovog života i opšte stanje zdravlja. Ispostavilo se da ljudi koji po merilima Svetske zdravstvene organizacije imaju idealnu težinu, (ITM od 18,5 do 24,9) kraće žive od onih čiji je ITM između 34 i 36 i koji se po tekućoj klasifikaciji smatraju opasno ugojenim jer im je telesna težina veća za 25-30 kilograma.

U “Mitu o gojaznosti” profesor je izneo detalje statistika na velikom broju ispitanika, utvrdivši da nema podataka da gojaznost na bilo koji način povećava smrtnost, tj. skraćuje život, osim na ekstremnim delovima statistike. Pokazano je i da je smrtnost znatno veća među osobama koje su 2,5 kilograma lakše nego što je to idealno, za razliku od onih koji su 35 kilograma teže od propisane norme.

Pored ostalog, dokazao je kako ITM pokazuje odličnu korelaciju sa povećanom smrtnošću među neaktivnim ljudima koji najveći deo vremena provode sedeći, dok u slučajevima normalne aktivnosti korelacije nema. Profesor se takođe poziva i na klasičnu američku Fremingemsku studiju (NIN - februarski dodatak “Zdrav život”) iz koje se vidi da je smrtnost veća među ljudima koji povremeno mršave, tj. ulaze u “cikluse različitih težina” od onih koji su stalno debeli i koji se nikad nisu izlagali dijetama za mršavljenje.

Koje argumente koriste zvanične institucije u ratu koji se godinama vodi protiv gojaznosti?. Odgovor bi mogao razočarati sve one koji veruju da je nauka imuna na ekonomske i ideološke pritiske. Gledajući statistike izbliza i temeljno, vidimo da ozbiljna borba protiv gojaznosti svoje uporište nalazi u prilično loše interpretiranim naučnim podacima.

Ozbiljne deformacije nekih rezultata javljaju se u više oblika. Kako je nedavno izjavio Čarls Henekens sa Harvarda (Medicinski fakultet), podaci o gojaznosti i gojaznima obično su netačni i nedovoljno obrađeni. Epidemiolozi, kaže on, “pokazuju sklonost precenjivanju dobijenih podataka bilo da žele da skrenu na sebe pažnju ili pak da dođu do novca preko raznih naučnih projekata”. U jednoj nedavnoj studiji, na primer, epedemiolozi su ustanovili da gojaznost žena u menopauzi za 13 odsto uvećava rizik od raka dojke i da na svakih 1 000 debelih žena dolazi jedan ekstra smrtni slučaj. Ovaj podatak autori još uvek, navodno, tretiraju kao čvrst dokaz o uzročnoj vezi karcinoma i gojaznosti.

Naročito poučan primer korišćenja nepouzdanih podataka jeste famozna studija koja je izašla 1999. u legendarnoj JAMA (Journal of the American Medical Association) u kojoj se tvrdi da preterana težina ubija 300 000 Amerikanaca godišnje. U poslednje dve godine ova činjenica citirana je samo u časopisima na engleskom jeziku 1700 puta (videti Sajtejšen indeks u biblioteci Kliničkog centra Srbije). Finalni zaključak glasi: “Naša računanja pokazuju da je ekscesna smrtnost u debelih rezultat njihove gojaznosti.” Međutim, krajnji rezultat studije ukazao je da postoji zanemarljivi porast smrtnosti među američkim belcima sa ITM preko 30, a da je među crnkinjama smrtnost u porastu tek kada ITM pređe 37, tj. 40 kg iznad normalne težine.

No, koju god statistiku pogledali i kakvi god bili pokazatelji o kretanju smrtnosti među gojaznima, uvek se javlja podatak da je između 1990. i 2002. godine očekivana dužina života i u Americi i u Evropi porasla sa 75,2 na 77 godina, uprkos porastu broja gojaznih osoba za 61 odsto. Pored toga, prema podacima Centra za kontrolu bolesti i prevenciju, broj bolesnika sa dijabetesom tipa 2 koji je direktna posledica gojaznosti, ostao je u istom periodu procentualno neizmenjen što jedino govori da su bolesnici u 90 odsto slučajeva dijabetesa gojazni ali ne i to da se dijabetes javlja u 90 odsto gojaznih. Hipertenzija, moždani udari i infarkti u opštoj populaciji procentualno stagniraju, bez obzira na porast procenta gojaznih osoba. Međutim, statistički gledano, gojazne osobe su potencijalne žrtve dijabetesa tipa 2 koji zatim, tokom vremena, stvara pogodan teren za pojavu srčanog i moždanog udara.

Momčilo B. Đorđević
(Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu)