Tragična farsa

Foto: AFP Sergei Supinsky

Čuvena misao Karla Marksa glasi da se ključni istorijski događaji dešavaju dva puta - prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa. U Ukrajini je, nažalost, tragediju i farsu nemoguće razdvojiti.

To je razlog zbog koga bi bilo pogrešno aktuelni talas masovnih političkih protesta, isprovociranih odbijanjem vlade da potpiše sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom, interpretirati kao drugu Narandžastu revoluciju. Inspirisani nadom da će se što je pre moguće pridružiti EU, Ukrajinci su 2004. pohrlili na ulice kako bi se izborili za ponavljanje pokradenih predsedničkih izbora. U to vreme, Unija je izgledala kao fantastična mašina koja je u stanju da autoritarne države pretvori u demokratske, a siromašne u bogate.

Ukrajince je sada na ulice izvelo nešto drugo - strah da bi izgledi njihove zemlje za priključenje EU mogli da zauvek budu izgubljeni. Oni znaju da Ukrajina neće ući u EU u narednih deset godina, a znaju i da je sama Unija u krizi. Ali su odlučni u insistiranju na svom pravu na evropsku budućnost. Strah od gubitka te nade je, čini se, ključni deo meke sile kojom EU raspolaže u situaciji kad izgledi za njeno proširenje slabe.

Istinsko nasleđe Narandžaste revolucije, vidljivo u aktuelnom talasu protesta, jeste to što su ljudi naučili da se njihovim političkim liderima ne može verovati, ali da zato na desetine hiljada njih okupljenih na kijevskom Trgu nezavisnosti faktički imaju pravo veta. Glavna razlika između 2004. i današnje situacije jeste u tome što je, bukvalno preko noći, Ukrajina izgubila privilegovani status geopolitičke ambivalentnosti.

U prve dve decenije po završetku Hladnog rata, zemlja je bila poput prevelikog kofera kome nedostaju ručke - niti ste mogli da ga ponesete sa sobom, niti da ga ostavite na stanici. Uzimalo se zdravo za gotovo da je Ukrajina podeljena na proruski istok i uglavnom antiruski zapad, i da bi svaki radikalni potez mogao da vodi raspadu zemlje.

Ukrajinska privreda zavisi i od Rusije i od EU; njena radna snaga migrira i na istok i na zapad, a njeni pragmatični oligarsi sede na barem dve stolice. Politički gledano, Ukrajina je takođe svet za sebe - korumpirana, haotična i neefikasna, ali u mnogo većoj meri pluralistička i otvorena nego Rusija ili Belorusija. I mada je uvek teško znati šta tačno ukrajinski lideri žele, bilo je lako predvideti koliko su daleko spremni da odu. Nimalo iznenađujuće, ukrajinska elita je protekle dve decenije provela davajući obećanja i izbegavajući da se obaveže na bilo šta konkretno.

Ali se sve to promenilo, bezmalo preko noći. Ukrajina više nije srednje kraljevstvo. Ni Rusija, odlučna da reintegriše bivše članice Sovjetskog Saveza u Evroazijsku ekonomsku zajednicu, ni EU, ponižena odbijanjem predsednika Viktora Janukoviča da potpiše sporazum o pridruživanju, više ne mogu da prihvate status quo. Sadašnja kriza pokazuje da je EU potcenila transformativnu moć sopstvene evropske politike dobrosusedstva - što istovremeno pokazuje i kolika je politička privlačnost EU, i kolika je slabost njene diplomatije.

Na kraju ispada da su Ukrajinu svi shvatili pogrešno. Evropski političari su doprineli da Kremlj poveruje kako Ukrajina Uniji nije dovoljno važna; rezultat toga je da Rusija ne samo što želi da blokira ukrajinsko okretanje EU, nego još hoće i da je uvuče u svoj projekt integracije. Evropski lideri su prevideli i kulturološki prezir koji rusko rukovodstvo gaji prema carstvu homoseksualnog braka, u šta se EU pretvorila u njihovim očima.

Ukrajinu je i Rusija pogrešno razumela. Masovnost protesta u Kijevu iznenadila je Kremlj, jer ruska elita civilno društvo nikad nije smatrala samostalnim faktorom nacionalne politike, i propustila je da registruje kako se u Ukrajini uspostavlja nacionalni konsenzus o evropskoj orijentaciji zemlje. Ali je Vladimir Putin tačno procenio da je, za razliku od situacije od pre devet godina, Janukovič ovog puta spreman da upotrebi silu, ukoliko je to cena koju mora da plati da bi opstao na vlasti.

Oni koji situaciju posmatraju sa strane moraju da razumeju koliko su u skorije vreme veliki ulozi postali na prostoru bivšeg SSSR, gde su dva suprotstavljena projekta integracije osuđena na sudar. Ukrajini su preostale samo tri opcije: da potpiše sporazum s EU, kao što želi većina Ukrajinaca; da se priključi Putinovoj Evroazijskoj zajednici, kao što to preferira ugrožena ukrajinska politička elita; ili da bankrotira.