Manijakalna vatra

Kao što genetički zapis na DNK, ili otisak prsta odražavaju nasu jedinstvenost, odnosno različitost od svih drugih ljudi na svetu, tako je i način na koji izražavamo emocije, nešto specifično naše po čemu nas drugi pamte, zapažaju ili ne primećuju. Niko od nas se ne raduje, ne ljuti ne smeje ili ne tuguje na isti način. Načinom pokazivanja osećanja, definišemo crte naše ličnosti. Posmatra li nas profesionalac ili amater, neko ko nas voli ili ne voli, neće imati druge parametre za “procenu” sem onoga što mu saopštimo kroz ekspresiju emocija. Kao što nam je normalno ponašanje prekriveno čitavim spektrom osećanja koja, tako i iz bilo kog razloga preterano probuđene emocije koje nas savladavaju, koje ne možemo da kontrolišemo predstavljaju patologiju koja takođe može da pokrije čitav emocionalni spektar čineći jedan emocionalni kontinuum. Sa jedne strane tog kontinuuma nalazi se sniženo raspoloženje, a sa druge manična i euforicna stanje. Bipolarni afektivni poremećaj podrazumeva postojanje i jedne i druge faze.

Afektivni poremećaji danas predstavljaju najčešće psihičke bolesti. Svetska zdravstvena organizacija je poremećaj raspoloženja oznacila kao četvrti na listi najurgentnijih zdravstvenih problema ljudi širom sveta. A jedan od najtežih oblika poremećaja raspoloženja je bipolarni afektivni pormecćaj kod koga se u toku bolesti smenjuju faze depresije i manije. Bipolarne deprsije su znatno ređe nego unipolarne. U opštoj populaciji incidenca pojavljivanja unipolarnih depresija kreće se od dva do šest odsto, dok američki strucnjaci smatraju da ih ima mnogo više čak osam odsto. Bipolarne depresije javljaju se kod oko dva posto stanovništva ravnomerno raspoređene kod žena i muškaraca

“Ova bolest počinje najčešće u ranom životnom dobu za razliku od unipolarnih depresija koje su najčesće bolest srednjeg doba i od kojih žene oboljevaju češće nego muškarci.

Prvi simptomi bolesti se najčešće javljaju u ranoj mladosti između petnaeste i devetnaeste godine, odnosno između dvadesete i dvadeset četvrte godine i ima svoj specifičan tok, jer rani počeci bolesti podrazumevaju jedan dug miran period posle prve epizode, bilo depresivne bilo manične, tako da se prosto zaboravi da se ona desila” kaže prof dr. Ivana Timotijević neuropsihijatar u Institutu za mentalno zdravlje.

Iako je tok bolesti specifičan za svakog bolesnika u zavisnosti od njegovog unutrašnjeg biološkog ritma dr Timotijević kaže da se kod većine bolesnika u toku bolseti smenjuju depresivne i manične faze ma da kod, oko, deset do dvadeset procenata bolesnika postoje samo manične epizode. One počinju uglavnom naglo (u roku od nekoliko sati ili dana) i ukoliko se ne leče mogu trajati više meseci. često se ispoljava tendencija kod bolesnika da im se epizode javljaju sve češće i da su intervali među njima sve kraći, tako da se tokom vremena stabilizuju na period od šest do devet meseci. Bolesnici mogu imati dve do trideset epizoda manije u toku bolesti, a u proseku ih imaju devet. Podaci ukazuju da se kod sedam do četrnaest odsto bolesnika, razvije hronična forma ovog poremećaja, pri čemu oko 15 procenata pacijenata doživlajva teške epizode manije ili depresije sa psihotičnim simptomima. Bipolarni poremećaj , je hronični i u navećem broju slučajeva doživotni poremećaj koji umanjuje, kvalitet života, profesionalno i socijalno fumkcionisanje, kažu stručnjaci. Smatra se da osobe kod kojih se bolest javi u dvadesetim godinama, gube devet godina života, dvanaest godina dobrog zdravlja i četrnest godina profesionalne aktivnosti. Stopa razvoda u ovoj populaciji je tri puta veća u odnosu na zdrave ljude, što znači da psihosocijalne posledice trpe i porodice ljudi obolelih od bipolarnog poremećaja.

Manična faza je tipična po euforičnom i preterano radasnom ponašanju i osećanju bolesnika, objasnjava dr Timotjević. Stalno su veseli, spremni na šalu, pričaju viceve, mogu da budu lascivni, govore brzo, kroz asocijacije, dosetke ili u stihovima. Spremni su da kažu sve što misle pre svega, ljudima u najbližem okruženju zbog čega u depresivnoj fazi osećaju krivicu. Mogu vrlo upečetljivo da izgledaju, preterano doterani, nakićeni, upadljivo obučeni. žene su često jako našminkane sa istaknutim detaljima u garderobi, u provokativnim haljinama, naglašeno erotičnog izgleda. U ovoj fazi bolesnici vrlo malo sopavaju, po ceo dan su u pokretu, ne stižu da jedu. Podložni su idejama o sopstvenoj veličini, smatraju sebe svemogućim, kreativnim, neki cak počnu da se bave pronalazaštvom. Cela slika odaje jednu nestišljivost i veselost. Međutim ističe dr Timotijević uvek su neuviđavni i nekritični jer nemaju svest o tome da je njihovo stanje, odnosno ponašanje preterano i prenaglašeno. U maničnim fazama bolsenici od bipolarne depresije nisu spremni da sarađuju sa lekarima i uzimaju lekove jer, zapravo, smatraju da je to njihovo pravo raspoloženje, da se najzad dobo osećaju. Međutim, posle nekoliko ponovljenih maničnih faza kada zbog svog nekontrolisanog ponašanja prođu kroz mnoge neprijatne situacije, shvate da ta stanja nisu baš dobra za njih, pa se češće javljaju lekarima. Ali takva reakcija zahteva određeno iskustvo u bolesti, tako da pve epizode kaže dr Timotijević idu po pravilu sa neuviđavnošću i nekritičnošću.

Sigurno najupečatljivije svedočenje o opasnosti prepuštaja bolesnika maničnim fazama i odbijanju da se leče dala je dr Kej Redfil Dzemison profesor psihijatarije na Dzon Hopkins u Baltimoru, kroz svoju samooptužujuću ispovest u knjizi “Uznemireni um”. “I ja sam tridest godina patila od manjakalno depresivne bolesti koja se danas zove bipolarna depresija i trebalo je da umrem od nje”, napisala je dr Dzemison u svom šokantnom priznanju. “I ja sam pod dejstvom manijakalnih potonuća, halucinantnih entuzijazama, ili nezaustavljivih provala nasilja napravila dugove koje sam posle godinama vraćala. Uništila sam svoj brak, prepuštala se svakojakim neredima. I htela sam, htela i pokušala da se ubijem”. Mnoge kolege su je podržale a neke optužile da je izromantizovala bolest. “Nisam, stvar je u tome da mnoge osobe u koje ubrajam i sebe dugo i uporno odbijaju da uzmu litijum koji je primarni lek za ovu bolest, jer ne žele da izgube sjaj emocija i misli koju ova bolest u svom ublaženom obliku daruj______________ _(_nike navela da se lece morala sam da priznam da je i u meni ostala jaka nostalgija za nebesima po kojima sam letela”. Mnogi pisci i umetnici bolesni od bipolarnog poremećaj danas biraju niske doze lekova kako ne bi “ u______________ _(_što je veoma rizično opredeljenje, prema njenom mišljenju. “Pad u tešku depresiju traje od devet do dvanaest meseci i potpuno je neproduktivan, a nije ni utvrđen odnos između velike kreativnosti i manijaklane vatre koja stvara i uništava”. Iako je u geneaološkim stablima umetnika koje je istraživala kao što su Ficdzerald, Bajron Tenison ili Po, otkrila seme depresije, nije mogla da kaže da je to povezano sa visokom kreativnošću iako je ta udvojenost česta.

Od pedesetih godina prošloga veka kada su otkriveni prvi anti -deprsivi počeo je jedan uzajamno podstičući odnost između bolesti i terapije, koji je doveo do proizvodnje izuzetno “preciznih” lekova.

Depresivne bolesti su kao i sve psihijatrijske bolesti rcidivantne, ponavljaju se. Zato je najveći problem kod bipolarnih afektivnih poremećaja nije lečenje akutne faze iz koje pacijent danas može da se izvede moćnim lekovima, već je problem terapije održavanja bolesnika u mirnom, normalnom stanju, kaže dr Timotijević. Treba naći adekvatnu terapiju kaoja će ukinuti ponavljanje i prelaženje iz jedne u drugu fazu, da oboleli uz njenu primenu godinama žive normalno, da ne idu u bolnicu ili na bolovanja i da se vrate na intelektualni nivo pre bolesti.

Funkcionisanje centralnog nervnog sistema, a time i našeg raspoloženja zasniva se na adekvatnoj koncentraciji transmitera, odnosno supstanci na osnovu kojih funkcionišu ćelije nervnog sistema. Da bi se uopšte razvio afektivni poremećaj mora da bude snižen serotonin, najvažniji neurotransmiter, kaže dr Timotijević. U maničnim stanjima serotonin je i dalje snižen ali je povećan noradrenalin drugi značajan neurotransmiter, a za prelazak iz faze u fazu odgovoran je dopamin. Ova tri neurotransmitera su u različitom dinamičkom odnosu. Kakvo će biti primarno funkcionisanje nervnog sistema čoveka zavisi od genetičkog nasleđa ali i od socijalnih i psiholoških faktora. No bez obzira sa kog aspekta bolest počne kada dođe do razvijene faze sigurno je nastala biohemijska dekompenzacija, odnosno poremećaji u transmiterima i ne samo u njima nego i u hormonima i elektrolitima. Tada moraju da se primenjuju lekovi.

“Bipolarna depresija se leči u zavisnosti od faze. U depresivnom stanju moraju da se daju antidepresivi. Tačno u određeno vreme, određenim dozama i dovoljno dugo. Same manične epizode, zavisno od stepena u kojem su izražene, odnosno u blažim oblicima leče se psihostabilizatorima, valproatom, ili litijumom. Ako su simptomi tako izraženi da pacijenti uopšte ne spavaju, da su stalno u pokretu, da čak dobijaju i psihotične karakteristike kao što su sumanute ideje ili halucinacije, moraju da se primene neuroleptici, lekovi koji primarno deluju na dopamin i koji su snažni sedativi. U akutnim stanjima se leči, ili manična ili depresivna faza, ali najvažnije je održati pacijenta u ravnotezi da ne prelazi iz jedne faze u drugu, nego da sa psihostabilizatorima ostanu u mirnoj, stabilnoj fazi da mogu normalno da žive i rade. valproat i litijum jedini spadaju u profilaktičke lekove, jer sprečavaju pojavu novih epizoda. Valproat (eftil) je pokazao visoku efikasnost i u lečenju maničnih epizoda i u terapiji održavanja bolesnika. U jednoj od prospektivnih studija , u poređenju sa litijumom, utvrđeno je da valproat ispoljava jednaku efikasnost i da ga pacijenti bolje tolerišu”, kaže dr Timotijević.

Kliničko iskustvo i rezultati istraživanja ukazuju da je farmakoterapija od ključnog značaja u prevenciji novih epizoda bipolarnog poremećaja. Kod pedeset procenata pacijenata dolazi do pogoršanja u prvih pet meseci nakon prekida terapije litijumom, a kod osamdeset do devedeset odsto njih u toku prvih godinu i po dana posle prestanka uzimanja leka. Zato je dobro ukomponovana terapija održavanja pacijenta sa ciljem smanjivanja rizika od pogoršanja i poboljšanja funkcionisanja u periodima između epizoda bolesti možda najvažniji aspekt u lečenju bipolarnih poremećaja.

Dijana Ivanović