Rađanje nove klase

Na one dve milijarde stanovnika planete, što u tradicionalno siromašnim delovima sveta životare sa manje od dva dolara dnevno, neprimereno bogatstvo rekordnog broja dolarskih milijardera neće uticati bitno. NJihov budžet neće se promeniti samo zbog toga što se broj milijardera u svetu udvostručio od početka krize, te danas 2.170 osoba poseduje 6,5 biliona dolara (tradicionalno istraživanje švajcarske banke UBS). Ali bi naredne godine u tom budžetu možda bilo više da kriza nije naročito pogodovala koncentraciji bogatstva u nekolikim rukama.

Još jedno godišnje istraživanje pokazalo je da je od 20 najbogatijih svetskih lidera sedam sa Bliskog istoka, a da zajedno s njima većinu čini druga istočna i afrička elita. Svetsko bogatstvo se, istina je, sve više seli i stvara u zemljama Trećeg sveta, ali to ne dokazuje da se baš u tim zemljama, kako bi se dalo pomisliti, zbog toga povećava i siromaštvo. Bez obzira na to što najveći deo svetskog dohotka i dalje odlazi u Evropu i Severnu Ameriku, mereno aršinima tih zemalja, upravo na Zapadu raste broj siromašnih, ugroženih, bespomoćnih.

NEZAMISLIVO
Na globalnom nivou, broj apsolutno siromašnih, onih sa dnevnim dohotkom manjim od 1,25 dolara po osobi, u poslednjih 20 godina konstantno se smanjuje, objašnjava za NIN Branko Milanović, ekonomista Svetske banke, stručnjak za nejednakost i globalizaciju. Te podatke nemoguće je proveravati na mesečnom nivou, nego se to čini sa zakašnjenjem od otprilike godinu ili dve, dok se ne sakupi dovoljno anketa o dohocima domaćinstava, ali svi dostupni indikatori ukazuju na to da se taj trend smanjenja siromaštva nastavlja.

Na kraju 20. veka polovina čovečanstva živela je u siromaštvu, više od trećine u bedi, 800 miliona ljudi patilo je od neuhranjenosti, skoro milijarda je bila nepismena, milijarda i po nije imala pitku vodu, a dve milijarde struju. Zapadnom čoveku takvi su uslovi nezamislivi, makoliko sebe možda smatrao siromašnim. Jer, gledano po visini zarada, deset odsto najplaćenijih dobija više od polovine svetskog dohotka, čiji najveći deo odlazi u Evropu i Severnu Ameriku.

Milanović kaže da se na globalnom nivou smanjuje i nejednakost, jer se u poslednjih pet-šest godina nastavlja visoki rast Indije, Kine, Indonezije, kao i Afrike, sem onih delova kontinenta kao što su Centralnoafrička Republika i Južni Sudan, u kojima je trenutno rat. U uspešnim zemljama nekadašnjeg Trećeg sveta, a naročito u Kini, stvara se nova srednja klasa. Kina ima veliki rast broja dolarskih milijardera i smanjenje siromaštva, iako se istovremeno povećava nejednakost, bilo da je merimo odnosom selo-grad ili razlikom u dohocima između provincija. S druge strane, u SAD je mali rast prosečnog dohotka od početka krize do danas uglavnom završio u džepovima bogatih. U najgoroj poziciji je evrozona gde je prosečni ekonomski rast već šest-sedam godina otprilike na nuli. Na taj način došlo je do prekomponovanja međunarodne ekonomske moći u korist azijskih zemalja.

Posledice nultog rasta zapadnog, spram velikog rasta Trećeg sveta pokreću, međutim, i pitanja klasnih prekompozicija. Kineska srednja klasa i dalje je siromašnija od srednje klase Evrope, ali su, mereno kriterijumima bogatih, muke njihovog skupog života sve veće. To se posebno tiče srednjeg sloja sa nižim primanjima, koji je u SAD, recimo, 2011. pogodila rekordna nezaposlenost od 15 odsto. Za taj sloj nezaposlenost je nastavila da se povećava i onda kada se na nacionalnom nivou smanjila.

Sociolog Miroslav Ružica kaže da drastične nejednakosti u prihodima i imovini dovode i do velike asimetrije u grupnim kapacitetima, moći i uticaju, u kontroli institucija i u vaninsticionalnom delovanju. Time statistički jedva vidljiva manjina obezbeđuje ne samo vlastito održanje i samoreprodukciju, već definiše uslove, status i prospekte većini. Istovremeno, većina klizi ka nesigurnosti, neizvesnosti i nemogućnosti usmeravanja vlastitog života. Pojavljuje se i brzo raste nova socijalna grupa nazvana prekarijat. NJu čine milioni ljudi širom sveta koji rade na povremenim, privremenim i loše plaćenim poslovima, i sa neizvesnim ugovorima. Simbol ovih procesa postaju tzv. McJobs - niske nadnice, nezahtevni i priučeni poslovi, prekovremeni ali neplaćeni rad, kratkoročni ugovori i stalna pretnja gubitka posla. Prekarijat je u nastajanju, a njegovi delovi su na granici da kliznu u lumpen, zavisnike raznih vrsta, prosjake i u kriminal ili da budu obeleženi kao kriminalci.

RASKORAK
Zbog naglaska na teškim pričama iz Grčke, Italije i Španije, veoma indikativni podaci iz Nemačke i Francuske ostaju neprimećeni. U izbornoj 2013. nemačka vlada sumnjičena je da je falsifikovala izveštaj o siromaštvu da bi ulepšala stvarnost, jer su istraživanja nekoliko tamošnjih instituta pokazala drastično drugačije rezultate: da je svaki šesti Nemac siromašan, da je svaki peti socijalno ugrožen, te da 10 odsto ljudi raspolaže sa preko polovine društvenog bogatstva.

U Francuskoj se broj siromašnih u poslednjoj deceniji povećao za 30 odsto, a dobar deo u tom broju čini novi fenomen - srednji sloj beskućnika. Trećina beskućnika u Francuskoj danas ima zaposlenje i ne prima socijalnu pomoć, ali nema mogućnost da za platu iznajmi stan. Socijalna pomoć od 20 dolara dnevno (u Nemačkoj), ili početna od 480 evra mesečno u Francuskoj, čitavo je bogatstvo spram one siće koju ima trećina planete. Za sve veći broj ugroženih pomoć je nedovoljna i zbog toga što ne zadovoljava jedan od osnovnih ljudskih instinkata - potrebu da se čovek oseća kao subjekt, smatra sociolog Đokica Jovanović. Veliki raskorak koji će biti sve veći nastupa zbog povlačenja levice. Institucionalizovana levica bila je veoma koruptivna i na taj način je izgubila bitku i domen utopijskog. A onda kada je utopijsko nestalo iz društvenog interesa, ostao je samo goli interes. Današnji svet može da se promeni jedino na misaonom planu - kulturnom, političkom, filozofskom, no nije se slučajno liberalizam sklonio iz kulture, čija je suština kritička.

Ružica kaže da čovek nije jedinka koja sebe svodi na trku za zaradom ili posedovanjem, već je njegova motivacija mnogo složenija i uključuje potrebu za priznanjem, pravednu raspodelu, uzajamnost, solidarnost, kulturne vrednosti, kooperaciju i kolektivne ciljeve. Izdvojena, čuvana i samodovoljna naselja bogatih, a devastirani centralni trgovi i ulice, uz nasilje i kriminal, preteći su indikatori. Gradske pobune, nasilje na stadionima i sukobi sa migrantima utiru mogući pravac promena.

Savet Evrope ove je godine upozorio na sve snažniju etničku distancu i netrpeljivost prema migrantima, uslovljenu nedostatkom posla i opštim siromaštvom kome doseljenici, prema uverenju starosedelaca, samo još više doprinose. U izveštaju Živeti zajedno, SE upozorava, međutim, da bi bez migranata EU mogla da ostane bez 100 miliona radno sposobnih do 2050. godine.

MASA
Migranti nisu više samo posluga i marginalni manuelni radnici, kaže Ružica. Stvorena je i kritička masa obrazovanih koja postaje konkurentna unutar profesija i menadžmenta, ali i sposobna da bude socijalni ili verski mobilizator. Postojeći fokus na identitet i multikulturalnost potisnuo je okvire šire kulturne, socijalne i klasne orijentacije. Partikularni identiteti nametnuli su rivalitet, uske interese i segmentirano delovanje, uz zapostavljanje ključnih i zajedničkih tema. Jača radikalna desnica, čiju agendu čine nacionalizam, ksenofobija, zakon i poredak i šovinizam u zahtevima za uskraćivanje socijalnih programa. I vidljivo je da radikalna desnica nove pristalice regrutuje ponajviše iz jezgra koje čine klasični industrijski radnici i prekarijat.

Pokušaji ideologije koja bi zaštitila srednji sloj su poslednjih godina dolazili i sa desne strane, dok se levom i socijaldemokratskom sve češće naziva deo političke scene koja zapravo zastupa interese krupnog kapitala. Po idejama originalna levica ima prostor na margini, pa domeni njenog delovanja ne dosežu dalje od zaštite životne sredine. Pošto odgovarajuće utopijske alternative nema, Jovanović smatra da je prekarijatom, tom gnevnom socijalnom grupom, već sada nemoguće upravljati, te da se sve veća socijalna diskrepanca neće rešiti bez revolucionarnih subjekata, iako je za to potrebno par decenija. Naše društvo se okreće ka kvantifikaciji podataka. Ali svi veliki preokreti su nastali u sferi statistički beznačajnog. Ova nejednakost će se rešiti onda kada oni koji su deprivirani artikulišu svoju novu poziciju i kada u realnosti smisleno definišu svoj interes. Socijalna baza levice u ovom trenutku može da bude širok spektar ljudi. Ona se obraća svima onima koji su uvereni da žive od svog rada, svima koji osećaju da je neko njihovo bitno svojstvo ugroženo i onima koji žele borbu za politiku pune zaposlenosti.

Statistika u izveštaju o rekordnom broju milijardera pokazuje, takođe, da je među novoobogaćenim čak 60 odsto onih koji su bogatstvo stekli, a ne nasledili. Svetska vrhuška, koja se - tempom radikalno sporijim od bogaćenja najbogatijih - trudi da smanji siromaštvo, pokušala je bezuspešno prošle godine da zaustavi trend umnožavanja milijardera. Inicijativa UN da se uvede porez na milijarde, koji bi doneo 40 ili 50 milijardi dolara godišnje za najsiromašnije, nije zaživela. Poretku koji stvara sve veći jaz, međutim, manja je pretnja trećina planete koja živi na centima, nego nekoliko stotina miliona čiji životi, prema svetskim merilima još na relativno visokoj nozi, polako u krizi padaju na kolena.