Pravosuđe je produžena ruka vlasti

Vesna Rakić Vodinelić, pravnica, nekada profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i dekan Pravnog fakulteta Union, sada samo profesor, poznati je borac za demokratiju i ljudska prava, naročito kroz kritiku pravne struke u kojoj je izgradila neprikosnoven ugled. Uvek direktna i sa stavom dosledno ukazuje na glavne probleme u društvu, politici, pravu, demokratiji...

Najzad smo dobili i taj famozni datum. Da li je on rezultat napretka Srbije na polju demokratije, vladavine prava ili su prevagnuli neki politički argumenti?

Čini mi se da neki vidljivi i merljivi napredak na području demokratije, a naročito na području vladavine prava u Srbiji nije ostvaren. Moj utisak je da su politički razlozi koji se tiču zapravo zaključenja Briselskog sporazuma i stvaranja zajednica srpskih opština na Kosovu, nešto što je presudilo. Kosovo je nezavisna država in statu nascendi, kako mi pravnici volimo da kažemo, dakle još uvek u procesu nastajanja. To je ono što je organima Evropske unije bilo najvažnije u ovom trenutku. Početak pregovora je nagrada pre svega za to.

Svake godine dobijamo izveštaj Evropske komisije o napretku. Kako ocenjujete poslednji izveštaj?

Izveštaj je vrlo raznolik i bez obzira na to što je dat datum za početak pregovora, mi zaista ne možemo mnogo da se pohvalimo nekim dostignućima. Budući da se pre svega bavim pravosuđem i ljudskim pravima, u tom pogledu mi nismo dobili neke naročito visoke ocene.

Pohvaljena je strategija transformacije pravosuđa, ali je ova strategija vrlo visokog stepena opštosti, više spisak nekih ciljeva koje u budućnosti treba postići. Međutim, pronađeni su razni drugi elementi i eksplicirani u izveštaju, iz kojih se vidi da zapravo Srbija u pogledu te treće grane državne vlasti kao što je pravosuđe, gotovo uopšte nije napredovala. Naša pravosudna realnost je zapravo veoma sumorna. Nije uopšte neobično što će upravo od tog poglavlja početi pregovori sa EU.

Imali ste oštre primedbi i na prethodnu vlast, naročito kada je reforma pravosuđa u pitanju. Koliko je ova vlast drugačija?

Ova vlast nije drugačija, kao i ranija vlast smatra pravosuđe produženom rukom političkih grana državne vlasti, pre svega izvršne. Neuspela reforma pravosuđa je jednim delom bila zasnovana na političkom voluntarizmu, drugim delom na neznanju, a trećim na neverovatnoj političkoj aroganciji. Nova vlast gotovo da ne preduzima ništa. Ono što je preduzeto tiče se pre svega reorganizacije sudova, to jest tzv. mreže sudova.

Kad je u pitanju nova mreža sudova, iako je manje osporena od prethodne, ispoljena je bojazan da se zbog brzine i neraščišćenih repova propale reforme ponove iste greške?

U ranijoj reformi je drastično smanjen broj prvostepenih sudova opšte nadležnosti. Sada se situacija menja utoliko što se broj prvostepenih sudova povećava ne na onaj broj koji je postojao ranije, nego se recimo duplira u odnosu na sadašnje stanje.
Suviše su optimističke prognoze da se to može izvesti za mesec dana. To će trajate najmanje jedan kvartal i produžiti ionako dugo trajanje postupaka. Da sam bila na mestu onih koji treba da se bave ovim pitanjem, vratila bih stanje na ono koje je postojalo pre reorganizacije 2008. godine, pa tek u jednom dužem periodu bih razmišljala o novoj reorganizaciji sudova.

Ni problemi prethodne reforme još nisu otklonjeni?

Segment reforme, koji se tiče promene sudskog i tužilačkog kadra, u javnosti je privukao najviše pažnje, pre svega zbog načina na koji je došlo do te promene, koji je očigledno bio politički instruisan i inspirisan i praćen nepoštovanjem elementarnih pravila procedure.
Sada imate jedan broj sudija koji je izabran po jednim pravilima, drugi je vraćen nekritički primenjenom odlukom Ustavnog suda i ne možete tvrditi sa sigurnošću da svaki sudija u ovoj zemlji ispunjava sve tri osnovne grupe uslova - stručnost, osposobljenost i dostojnost, zato što to nikada nije bilo ni ispitivano.

Koliko je Ustav prepreka za otklanjanje ovih mana i razvoj demokratskih procesa?

Kad je reč o pravosuđu mislim da zaštita sudske vlasti od ostalih grani vlasti kao načelno pitanje nije dobro postavljeno u Ustavu. Postoji samo jedna ograda da sudske odluke ne može da preispituje niko van pravosuđa, a to je nešto što se samo po sebi podrazumeva. Drugo, prvi izbor sudija na njihov privremeni mandat vrši parlament. A parlament je jedno imanentno političko telo. Treće, najvažnije - kod nas sudije na stalni mandat bira Visoki savet sudstva, a tužioce Državno veće tužilaštva. Međutim, predsednike sudova i republičkog tužioca bira parlament. E, to omogućuje da predsednik suda i dalje, kao u komunizmu, služi kao vrsta transmisije političke vlasti u pravosuđe zato što je predsednik suda direktno zavisan u svom mandatu od parlamenta.

Da li je ta transmisija razlog što su dugotrajna v. d. stanja predsednika sudova?

Naravno, jer što je duže v. d. stanje, to je kraća politička uzica na kojoj stoji taj v. d. koji je verovatno kandidat za predsednika ili predsednicu suda.

Opada li uopšte uticaj politike na pravosuđe, s obzirom na to da se o depolitizaciji priča od 5. oktobra?

Uticaj politike uopšte nije opao, štaviše čini mi se da se na jednom pojavnom nivou on čak i pojačao. Kada govorim o pojavnom nivou mislim na političku tabloidizaciju i pozivanje na politički progon u ime borbe protiv korupcije.

Upravo je ta borba kičma ove vlasti. Međutim, ima zamerki na način na koji se ona sprovodi?

Od Verice Barać sam naučila da borba protiv korupcije ima dva osnovna metoda prevencija, kao najznačajniji metod borbe protiv korupcije, a drugi metod je represija. Prevencija podrazumeva dobro, jasno i primenljivo zakonodavstvo. Daću vam primer gde se vidi da se u poslednjih tridesetak godina ništa ozbiljno nije uradilo. Uzmite recimo finansiranje političkih stranaka i postojeći zakon o tome. Bila su neka obećanja da će se taj zakon radikalno menjati u pravcu postizanja bolje jasnoće, primenljivosti i kontrolabilnosti. U tom pogledu gotovo ništa nije učinjeno, a kod nas su političke partije izvor vlasti. One nisu izvor demokratije nego partokratije jer su u sebi, zahvaljujući i neprozirnom finansiranju, nedemokratične. Mnogo su više na terenu prevencije učinili zviždači, insajderi koji imaju određena saznanja, međutim gotovo ništa nije učinjeno na radno-pravnoj zaštiti insajdera.

Najave novih hapšenja najčešće idu preko medija, što ne ide u prilog postupku, iako se iz suda i tužilaštva niko ne usuđuje da to kaže?

Čini mi se da oni koji najavljuju hapšenja rade protiv sebe jer čak i ako sud tu nešto utvrdi i osudi nekog za krivično delo, vrlo često se dešava da Evropski sud za ljudska prava, putem zaštite elementarnih ljudskih prava iz Evropske konvencije, dođe do zaključka ili da je sudski postupak bio nepravičan ili, štaviše, da krivično delo za koje je neko optužen i osuđen nije postojalo kao takvo u vreme izvršenja. To važi za krivično delo koje se kod nas najčešće pojavljuje kad su tajkuni u pitanju - zloupotreba službenog položaja. U najavama prednjače pripadnici najveće vladajuće političke stranke, a pre svega njihov predsednik i prvi potpredsednik Vlade. Ono što je neobično jeste da se to radi neskriveno. Ili mnogo manje skriveno nego za vreme ranije vlasti, a to je zato što je ta parola mi se borimo protiv korupcije donela veoma visoki politički rejting u jednom siromašnom društvu kakvo je naše.

Borba protiv korupcije je najviše doprinela popularnosti potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića?

Kada prvi potpredsednik Vlade iako nije za to nadležan stavi iza rešetaka nekog kao što je Mišković, naravno da ćete dobiti popularnost u javnosti. Moram da kažem da meni uopšte nije žao što je taj Mišković bio iza rešetaka ali da li je on u pravnom smislu zaslužio da bude iza rešetaka toliko dugo i na taj način, e to je pitanje koje ja sebi kao pravnik moram da postavim. I to predstavlja problem. Na drugoj strani, stidljivo je objavljen podatak da je stopa neotkrivenih krivičnih dela ubistava u 2012. bitno povećana u odnosu na 2011. Nekako mi izgleda da svi rade onaj posao koji diže rejting političara, a niko se ne bavi pitanjem tih teških krivičnih dela ubistava, silovanja i nasilnih krađa, kada počinilac ostaje nepoznat.

Kao ekspert često ste i sami radili na izradi nekih zakonskih akata. Možete li da ocenite da li su zakoni nekada donošeni sa posebnom namerom, odnosno koliko primena odudara od njihove osnovne namene?

Moram da kažem da sam odavno prestala da radim zakone, ali drago mi je što ste me to pitali jer zakon, onakav kakav se nađe pred Skupštinom i onakav kakav se objavi u Službenom glasniku, gotovo nikad nije autorsko delo stručnjaka koji su na njemu radili. Poslednji zakon na čijoj sam izradi učestvovala bio je Zakon o javnom beležništvu.

LJudi koji nisu upućeni ne mogu da vide koja je razlika između teksta koji su radili eksperti i teksta koji se pojavio kao Vladin predlog.

Vi ne bežite od političkog angažmana. Na prošlim izborima ste bili inicijator belih listića, sada ste predsednica političkog saveta Nove stranke. Da li je politika sudbina koja se ne može izbeći?

Politika nije moja sudbina. Samo sam smatrala da je pošteno da i sama učinim ono što sam objavila u jednom teorijskom članku o tome šta znači pojava belih listića u Evropi i u Americi i čime je ona izazvana. A izazvana je, pre svega, nedostatkom vere građana u legitimitet političkih stranaka, pa samim tim i u demokratiju onako kako se ona praktikuje u savremenom svetu. Dakle, bez tog veberovskog zapitkivanja koliko je zapravo vlast legitimna, smatrala sam da bi bilo nepošteno da se zaustavim samo na tome. Kada sam čula neke ideje koje je izneo Zoran Živković, javila sam mu se sa željom da učestvujem u stvaranju te stranke. Mi pokušavamo da napravimo programe koji bi bili primenljivi u ovakvom društvu, nezavisno od neke velike ideologije, s tim što se držimo principa političkog legitimiteta, vere u demokratiju i liberalizam. Jedan od naših članova je napravio vrlo dobar program transformacije obrazovanja. Napravili smo konferenciju za štampu na kojoj je bilo nekoliko novinara i ni jednog jedinog pitanja. Taj odnos me zaprepastio zato što je obrazovanje političko pitanje koje se tiče nekoliko miliona ljudi.

Izgleda da je ta apatija prešla i na opoziciju. Šta je razlog za njenu inferiornost?

Sadašnja opozicija je ranije vladajući skup stranaka. Nisu nam iznosili nekakve srednjoročne, niti dugoročne ideje o razvoju ovoga društva. Ideje su bile uglavnom kratkoročne, kako ekonomski preživeti. Bavile su se kao glavnom idejom pridruživanja EU, preskačući pri tom mnoge stepenice koje su vrlo bitne, a za mene jedan od testova je ozbiljno shvatanje i poštovanje ljudskih prava, bez čega demokratije nema. Vi ćete od sadašnje vladajuće strukture čuti - Evropska unija, povoljni krediti, restrukturiranje, ne znam kada ste poslednji put od njih čuli - ljudska prava, demokratija, budućnost ovog društva za 10 godina, stvarno a ne fiktivno zapošljavanje i priča o zapošljavanju mladih ljudi, od kojih je 50 odsto nezaposleno. Kada ste poslednji put čuli da mi moramo da se suočimo sa našom mračnom radnom prošlošću.

Kad je tako, imaju li građani bilo kakvu alternativu?

Na nivou izbora političkih stranaka zapravo i nemaju. To objašnjava tu apatičnost opozicije. Bez obzira na to što je alternativa slaba, uvek postoji ono što postoji u nekim državama razvijene demokratije, a to znači postavljanje pitanja političkog legitimiteta, bori se za svoje i za tuđa prava, suoči političare sa njihovim sopstvenim gadostima na način koji će ih pogoditi.

Tadićev izbor

Ima izvesnih invektiva da ste baš vi gospodina Cvijana predložili kabinetu predsednika Tadića?

Rekla sam to već mnogo puta, ali ću ponoviti o čemu se radi. Bila sam član Pravnog saveta u prvom mandatu predsednika Tadića. To je bio savet koji se sastojao od pet ili šest članova, predsednik tog saveta je bio profesor Vojin Dimitrijević a ja sam bila njegova zamenica. Tada me je predsednik Tadić pitao, znajući da sam direktorka Instituta za uporedno pravo, da li bih mogla da predložim nekog mlađeg pravnika za sekretara Saveta. Ja sam tada njemu predložila tri imena, među njima je bilo i ime Vladimira Cvijana. Rekla sam mu kome bih ja dala prednost. To nije bio on, to je bila ona. On je izabrao Vladimira Cvijana. Posle sam se malo pozabavila time i pitala Cvijana kako to da je baš njega izabrao? Ispostavilo se da mu je predavao psihologiju u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Tu je počeo kao sekretar Pravnog saveta, posle je došao do v. d. generalnog sekretara Predsedništva ili tako nečega i ja znam da je u jednom ne kratkom vremenskom periodu, bar dotle dok je taj Pravni savet funkcionisao, predsednik Republike bio izuzetno zadovoljan njegovim radom kao pravnika. Ono što se posle dogodilo sa kolegom Cvijanom, to je da je on prestao da bude pravnik i postao političar.