Iz dvojke u trojku

Kada je novembra 2012. Boris Tadić pritisnut izbornim porazom bio prinuđen da abdicira sa čela Demokratske stranke u korist tada perspektivnog Dragana Đilasa, političkom čaršijom kružio je jedan vic: koja je razlika između Tadića i Tita? Pa, Tito se svog Đilasa oslobodio na vreme. Samo godinu dana kasnije, novosadska sednica Glavnog odbora demokrata i čeoni sudar predsednika i počasnog predsednika pokazao je da Đilas nije mnogo naučio iz pomenutog vica. Ili ga, možda, nije ni čuo.

Uprkos rezultatu koji, matematički gledano, pokazuje da uživa dvotrećinsku podršku, pozicija aktuelnog lidera DS sve je osim komforna. Štaviše, imajući u vidu steroidnu popularnost Vučića i naprednjaka, ona pre liči na oročenu političku giljotinu koja treba da obavi svoje 16. marta, u noći u kojoj ćemo saznati koliko su Beograđani u stanju da razluče posledice Đilasove vladavine prestonicom od tabloidnog toplog zeca kome je bio izložen minulih meseci.

Da stvar bude do kraja jasna, oštricu giljotine je podmazao predsednik vojvođanske vlade Bojan Pajtić rečenicom da je kandidat DS-a na prethodnim izborima u Beogradu osvojio 35 odsto glasova i da veruje da će Đilas taj rezultat u najmanju ruku ponoviti. Tumači ovdašnjih političkih urvina urgentno su smislili novu kletvu: dabogda te Pajtić podržao.

Nezadovoljstvo u stranci, međutim, traje već mesecima. Đilasu bi možda bio i oprošten nedostatak vizije, to je opšte mesto srpske politike, ali konstantni pad rejtinga i debakl na lokalnim izborima u osam opština je ono što bi mu moglo doći glave. Ako je za utehu, Đilas se nakon dolaska na čelo demokrata suočio sa teškom hipotekom - šta učiniti sa strankom o kojoj je Srbija u minulih godinu dana saznala mnogo, a malo šta od toga je bilo dobro. Upravo zato, sve ovo neće značiti i Tadićevu pobedu, jer je situacija u DS jednačina sa više nepoznatih.

Predsednik beogradskog odbora demokrata Balša Božović kaže za NIN da je atmosfera na sednici GO bila takva da većini članova nije ni bilo jasno zašto se insistira na podelama. On dodaje da DS mora da promeni manir i počne da razgovara o programima, a ne o pojedincima. Božović ističe i da su u skladu sa demokratskim procedurama, odluke većine obavezujuće, ali i da svako ima pravo u okviru procedura da formira stav, mišljenje i proveri legitimitet bilo kog funkcionera. DS ne pripada nijednom njenom funkcioneru. To je pokazala naša prošlost, gde smo više puta imali promene lidera. Isto pravilo važilo je i za Tadića, tako i za Đilasa. U trenutku kada su raspisani samo beogradski izbori, Dragan Đilas je najbolje rešenje za gradonačelnika Beograda.

S druge strane, poslanik DS-a koji je podržao Tadića kaže da ne želi javnu polemiku kako ne bi urušavao Đilasovu poziciju pred beogradske izbore. Međutim, NIN-ov izvor iz Tadićevog tabora ukazuje da Đilasa u Novom Sadu nisu branili ni istaknuti članovi stranke poput Dragoljuba Mićunovića ili Dragana Šutanovca. Sve je ličilo na stavljanje sekire na panj, posebno ako se ima u vidu da rezultat izbora ne može biti ni blizu projektovanog. Otuda ga, kaže, čudi Đilasova upornost da pristane na ovakvu poziciju.

A kad smo već kod pozicija, one su u ovom slučaju više nego jasne. Đilas demokrate vidi kao vodeću opozicionu stranku i realnu alternativu SNS-u, dok Tadićev koncept podrazumeva saradnju, čak i koaliciju sa naprednjacima, računajući da samo stranka koja je u vlasti može da utiče na društvene tokove. Da budemo do kraja otvoreni, nije baš da je Đilasova pozicija tvrdo principijelna, jer dok je još sedeo u fotelji gradonačelnika susreti sa Vučićem i zajednički planovi nisu lideru demokrata izazivali mučninu. Baš kao što ni Tadić ne veruje da je Vučić rođeni reformator, ali u ovom kešanju na naprednjački voz vidi šansu za svoje mesto u vagon-restoranu. Ili možda smatra da je vreme za vraćanje dugova, jer pravo govoreći, dva najveća unutrašnjopolitička dostignuća Tadićeve vladavine su istorijsko pomirenje sa socijalistima i osnivanje SNS. U međuvremenu, Tadić je poručio da nema nameru da napusti stranku i prepusti da o njenoj budućnosti odlučuje, kako je rekao, grupa pojedinaca kojima nije bitno da DS bude jaka i sprovodi svoju misiju.

Ono što je DS u subotu sasvim sigurno pokazao jeste da ne smatra da je njegova budućnost u zagrljaju sa Aleksandrom Vučićem kada se govori o reformama društva. Jednostavno, DS u Vučiću ne vidi reformatora, kaže Balša Božović.
Istovremeno, predsednik političkog saveta DS Dragoljub Mićunović za NIN kaže da demokrate imaju veliki značaj i kada deluju kao vlast, ali i kao opozicija.

Nema dobre vlasti, postoji samo dobro kontrolisana vlast. Mnogo toga, međutim, sada zavisi i od nas. Ako je princip neprikosnovenosti lidera na ovom odboru oboren, potrebno je da se na tom kursu istraje, a lidere ćemo proveravati više puta, kaže Mićunović.
U međuvremenu, Boris Tadić je odbio da se pridruži štabu demokrata koji priprema prestoničke izbore. Ovakav potez, razumljivo, dodatno je pojačao ranije spekulacije da bi bivši predsednik Srbije mogao da osnuje novu stranku, upravo sa ljudima koji su ga podržali u Novom Sadu. Izvor NIN-a iz Tadićevog tabora uverava da on stopostotno neće praviti stranku, tim pre što je do beogradskih izbora, koji za Đilasa mogu biti sudbinski, ostalo samo mesec i po dana. Sačekaćemo rezultate, a potom na GO tražiti vanrednu izbornu skupštinu. Boris će sigurno biti kandidat za predsednika, a čini mi se da će se kandidovati i Pajtić, kaže sagovornik NIN-a.

Politički analitičar Dragomir Anđelković ističe da ni Tadić ni Đilas više ne mogu da vode stranku, jer se pokazalo da nema ozbiljnih koncepcijskih razlika, te da je reč o ličnom pozicioniranju. On ukazuje na ulogu Bojana Pajtića koji je, kako kaže, pokazao da ima najdisciplinovaniju stranačku vojsku, onemogućivši promene kako bi ubrzo i sam postao kandidat za predsednika.

Ni Pajtić nije trajno rešenje. On može da bude međurešenje koje će premostiti vreme do neke trajne solucije. Ovde je reč samo o tome ko ima bolji link sa Vučićem. Pajtić ima kapacitet da se dogovara, dok je Đilas taj resurs potrošio. Uveren sam, ipak, da DS ima perspektivu, ali će na čelo stranke morati neko sasvim novi, smatra Anđelković.

Kako god posmatrali stvari, promene u DS su počele i one neće biti rezultat delanja bilo kog pojedinca, ma kakvim arsenalom resursa raspolagao. One će prosto biti proizvod dramatičnih mena koje Srbiju opasno približavaju nečemu što bi moglo da liči na jednopartijski sistem. Ishod ovog sukoba, na kraju, dolazi prekasno i skoro je irelevantan, jer ko god da dobije ovaj rat, neće znati šta će sa svojom pobedom. Naprosto, njihove lične pobede nisu velike koliko su grandiozni naši porazi. I lični i stranački Zato sve što se sada događa u DS može biti samo dobro. Ili bar ne može biti toliko loše.