I filmove ubijaju, zar ne?

Da li je film u opasnosti? Ko bi i zbog čega ubio film? Slogan ovogodišnjeg Kustendorf festivala, koji se početkom godine već sedmi put zaredom odvija u Drvengradu u Mokroj Gori, upravo sugeriše da je film u velikoj opasnosti. Pod mentorstvom Emira Kusturice, festival je i ove godine ispunio svoju misiju, okupivši na jednom mestu afirmisane autore i studente iz sveta filma, koji svojim prvim radovima stižu u takmičarski program.

Opasnost na koju smo upozoreni tiče se ne samo brzog razvoja tehnologija i dominacije mejnstrim kinematografije na tržištu, već i samog zaborava nekih od velikih i značajnih filmova i ostvarenja, koja su ispisala istoriju sedme umetnosti. Tako je slogan ovogodišnjeg Kustendorfa (I filmove ubijaju, zar ne) podvukao i podsetio nas na jedan od najznačajnijih filmova sedamdesetih i osamdesetih godine prošlog veka (I konje ubijaju, zar ne), koji je danas gotovo u potpunosti zaboravljen.
A Festival na Mećavniku, u nešto skromnijem obimu po pitanju zvučnosti gostiju nego ranijih godina, predstavio je presek od nekoliko filmova koji su obeležili proteklu filmsku godinu.

Čast da zvanično otvori Festival pripala je glumici Berenis Bežo, briljantnoj Francuskinji, koja je svetu filma mimo granica zemlje otkrivena pretprošle godine zahvaljujući ulozi u Glumcu, a na Kustendorfu predvodi žiri koji ocenjuje studentska ostvarenja. Bežo je prošle godine nagrađena i Zlatnom palmom u Kanu za film Prošlost Azgara Farhadija, iranskog reditelja sa privremenim boravkom u Francuskoj, koji je realizovao veoma neobično ostvarenje o dubokim ljudskim emocijama, kroz priču o traganju za razorenim vezama u odnosu jedne žene i njenih ljubavi. Na otvaranju, Kusturica je film predstavio kao jedan od najboljih koje je video proteklih godina, a reditelju uručio originalnu nagradu za buduća filmska ostvarenja.

Da li će Farhadi i ubuduće u svojim ostvarenjima uzimati razvod kao polazišnu tačku svojih drama ostaje da se vidi, ali radnja već drugog filma zaredom ima u osnovi isti motiv. NJegov prethodni film se i zvao Razvod i trijumfovao je pre tri godine u Berlinu a potom i na svim drugim festivalima, do samog Oskara.

Razvod je uvek dobar izgovor da ljudi počnu da razgovaraju o međusobnim odnosima, kaže Azgar Farhadi, praveći paralelu između svoja dva poslednja ostvarenja. LJudima je uvek lakše da započnu razgovor ukoliko se stvori neka krizna situacija. A razvod je idealan za to.
Kako i sam kaže, Farhadi voli priču i pripovedanje u filmu. Postoji mnogo priča, ali su mnoge od njih udaljene od realnosti. Ja sam kao dete uživao u slušanju bajki, koje je pričao moj deda. Tu su mi se izdvojile dve stvari priroda i duša ljudi koji su u pričama, kaže Farhadi i dodaje: Velike granice među ljudima ne postoje. Kada se ljudi uporede, njihova osećanja su ista. LJubav je svuda ista, mržnja takođe. Međutim, osećanja se drukčije ispoljavaju u različitim krajevima sveta. To je ono što naše priče razlikuje.

Farhadi dosta radi sa glumcima uoči samog snimanja, tako da njegova dela izdvaja i moćan glumački izražaj. Kako kaže, za današnje standarde snimanja, dugo je pripremao i sebe i glumce za dramu koju je hteo da ispriča u Prošlosti. Ne volim mnogo filmove koji šalju poruku, niti filmove koji nude odgovore. Smatram da film koji daje poruku brzo pada u zaborav. Lično, volim filmove koji preispituju i koji postavljaju pitanja, o kojima gledalac razmišlja po okončanju filma, kada uspe i sam da dođe do izvesnog zaključka.

Ono što se još pamti, jeste njegov strastveni politički govor na dodeli Oskara, od pre dve godine. Narod u Iranu nezadovoljan je zbog politike koja je vođena u toj zemlji. Slike koje su stizale iz Irana nisu bile lepe. Zato sam morao to i da kažem pred celim svetom. Moj govor je bio glas kojim sam želeo da istaknem da vođe i narod nisu isto. LJudima u Iranu se taj govor toliko dopao da su i danas njime oduševljeni i često čujem kako ga citiraju, zaključuje Farhadi.

Jedan od omiljenih francuskih reditelja, Fransoa Ozon, zablistao je prošle godine na kanskoj Kroazeti filmom Mlada i lepa, koji je potom sasvim zasluženo postigao i zapažen komercijalni uspeh. Sedamnaestogodišnja devojka, nakon gubljenja nevinosti tokom leta provedenog na moru, prepušta se najstarijem zanatu na svetu, iako materijalnih razloga za to zapravo i nema. Prostitucija postaje opsesija prelepe devojke koja tek ulazi u svet odraslih, opasan i nepredvidljiv. Iako njegova junakinja iskušava svoju hrabrost sa muškarcima zrelog doba koji bogato plaćaju njene usluge, Ozon priča priču kao isečak iz života, a da se ne upušta u njenu dublju motivaciju zbog čega bi se devojka, srednjoškolka finansijski zavisna od roditelja, bavila prostitucijom.

Ozon je želeo da napravi film o tinejdžerima, ali ne na način na koji se oni inače prave, kaže Ozonov producent Erik Altmajer. On nije hteo da napravi laku priču. Priča o tinejdžerki morala je da bude ispričana iz drugog ugla.
Kako kažu, Ozon je čak bio inspirisan i jednim od kultnih tinejdžerskih filmova Žurka sa Sofi Marso, nekada voljenim i kod nas, ali njegova priča zahtevala je dublji društveni angažman.

Iako se dolazak Giljerma Arijage, filmskog scenariste i reditelja autora 21 grama i Vavilona kao i Januša Kaminskog, najbližeg Spilbergovog saradnika, direktora fotografije i dvostrukog oskarovca (za filmove Šindlerova lista i Spasavanje redova Rajana) očekivalo sa velikom pažnjom zbog novog ostvarenja koje su sa sobom doneli, oni nisu želeli mnogo da pričaju o filmu Besana noć, već su se uglavnom šalili na račun svog uratka. Besana noć je kratkometražni film o saobraćajnoj nesreći u kojoj se zadese mlada žena i njena četvorogodišnja ćerka. Nakon celonoćnog iščekivanja u zaglavljenom automobilu, rešenje im stiže u neočekivanom obličju...

Obojica su, kako kažu, bili unajmljeni da bi na toj priči testirali novu digitalnu kameru o kojoj Januš Kaminski, kao snimatelj starog kova, nije želeo ni da priča, jer se ranije zavetovao da neće nikada raditi digitalno. Giljermo Arijaga, koji je uz Berenis Bežo i Srđana Koljevića u žiriju festivala, ističe da poštuje kratki metar jednako kao i dugometražni i da je za njega film film, ali i da je smrt kojoj je kao dečak gledao u oči u jednoj saobraćajnoj nesreći, ostala ključni motiv njegovih radova. Smrt se negira u savremenom društvu. Danas ne smeš da budeš star, kaže Arijaga. Ja sam lovac. Kad god to kažem, neko se uvredi. Ali ja volim da lovim i smrt mi je opsesija. Ona je opsena. Jer ako izgubite osećaj smrti, izgubićete i osećaj za život, kaže Arijaga.

A što se studentskih radova tiče, oni su mahom fokusirani na lične priče, tek ovlaš angažovane, ponekad ispričane i iz sopstvenog iskustva. Ove godine, osetan je napredak u produkciji ovih ostvarenja. NJima svakako predstoji nezahvalan i težak zadatak da sačuvaju film od smrti i zaborava, baš na onaj način na koji im to serviraju ovogodišnji mentori.