Kraj PPV-a

Na vanrednim parlamentarnim izborima, 16. marta, ma koliko to nekima zvučalo nemoguće, Srbija će se definitivno oprostiti sa sada neprikosnovenim PPV-om! Da, da, što bi rekao Bačević, dobro ste čuli. Bliži se kraj vladavine PPV-a! Pretpostavljam da ovu bezobrazno smelu tvrdnju ne bi javno izrekao ni najžešći politički protivnik Aleksandra Vučića. Čak ni minut pre ponoći 14. marta, kada SNS zbog predizborne ćutnje ne bi mogao ni da reaguje. A, takav rasplet je potpuno očekivan, jer Srbija posle 16. marta neće ni imati potrebu da ima PPV-a. Jednostavno, Vladu će ubuduće voditi premijer, a ne PPV. Postoji, doduše, mogućnost da Vučić iz nostalgije zadrži i titulu PPV-1, kao Pravi Predsednik Vlade. A onda su još manje šanse da će neko u Vučićevom kabinetu moći da bude PPV-2. Bilo bi to previše komplikovano. S druge strane, ekonomija će Vučiću, po službenoj dužnosti, postati još veća noćna mora. To mu naprosto sleduje uz funkciju premijera. Upravo zbog toga, umesto deklarativnih najava ubrzanja reformi, novih radnih mesta i većih investicija, što je uobičajeni folklor u svakoj kampanji, kao znak otrežnjenja došlo bi priznanje da su javne finansije zemlje pred kolapsom i da će prvi potez nove vlade biti rebalans budžeta. Onog istog za koji je ministar finansija Lazar Krstić tvrdio da mu je najveća prednost to što je – realan. A nije. I da ne bude zabune, neće budžet ugroziti izbori, već optimizam bez pokrića, što je zajednička boljka svih srpskih ministara finansija. Svi se olako „gađaju“ milijardama, kojih nema. Zato već godinama stvarni prihodi budžeta za planiranim kaskaju za bar 40 milijardi dinara, a lane je taj zaostatak dostigao rekordnih 61,3 milijarde. Tako će, bez trunke sumnje, biti i 2014, jer ne postoji ni teorijska šansa da država od poreskih obveznika naplati 14,5 odsto više novca nego 2013. Pa, vlasnici 99 odsto firmi bi skakali od sreće da im neko garantuje rast prihoda od pet-šest odsto, a mnogi strahuju da će im ova godina biti gora od prethodne. Od koga će onda država naplatiti za 14,5 odsto više poreza? Na to pitanje ni ekonomski nobelovci ne bi mogli da odgovore. Zapravo, grešim, svi oni odgovorili bi da to - nije moguće! Ni u Srbiji. U kojoj je, inače, sve moguće. Otuda su sve oči sada uprte u ministra Krstića, za koga se veruje da će isti resor zadržati i u novoj vladi. Ako mu je matematika jača strana, što je odlika svakog dobrog konsultanata, onda mu je jasno da nešto nije u redu. Pogotovo što su prihodi budžeta u 2013. bili za skromnih 2,9 odsto veći nego 2012. i nema te računice po kojoj bi u 2014. taj rast mogao da bude pet puta veći. Zato se, dok drugi budu obećavali kule i gradove, od Krstića očekuje da odmah krene da sprema rebalans. Možda to u jeku kampanje neće biti dobro za njega i SNS. No, ako i dalje bude gurao glavu u pesak, neće biti dobro nikome. Najmanje herojskoj srpskoj privredi, u kojoj ni najveći optimisti nisu verovali da na svojim jaslama mogu da hrane 781.000 zaposlenih u javnom sektoru. Samo još fali da neki genijalac pomisli da se novim zapošljavanjem u administraciji može dostići ideal – puna zaposlenost u Srbiji.