Dijalog različitih

U Oda teatru, pozorištu koje je smešteno u nekadašnjem domu kulture Boro i Ramiz u Prištini, u prepunoj sali sa 200 mesta (na opštu nevericu radili su i tapkaroši), dva dana je, 21. i 22. januara, igrana predstava Izopačeni, projekat beogradskog Hartefakta i Bitef teatra. U režiji Andreja Nosova, publici su se predstavili glumci Branko Cvejić, Radovan Raša Vujović, Alban Ukraj, Boris Ler, Luka Mihovilović, Draško Adžić i Miloš Isailović.

Predstava Izopačeni nastala je po nagrađivanoj i ekranizovanoj drami Martina Šermana, koja se bavi položajem homoseksualaca u Berlinu tridesetih godina prošlog veka, kao i njihovom progonu i sudbini koja ih je zadesila u nacističkim koncentracionim logorima. Utoliko je, ako se podrazume činjenica da gosti iz Beograda predstavljaju apsolutnu retkost, ovo gostovanje imalo dodatnu bizarnost.

Branko Cvejić, popularni televizijski junak Bane Bumbar iz jedne od najgledanijih jugoslovenskih serija Grlom u jagode, i veoma uspešan upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 2002. do 2011, bio je jedan od protagonista ove predstave u Prištini, i posle nekoliko decenija, ovo je njegov prvi profesionalni boravak u glavnom gradu Pokrajine, o kojem za NIN svedoči:

U Prištini sam kao glumac poslednji put bio u prvom životu i ovo je za mene bio veoma zanimljiv susret sa publikom. I na moju radost, rekao bih i veoma uspešan. Jer, u ta dva dana saznao sam da je i tamo kriza publike pa mi je kolega Enver Petrovci posvedočio da je veliki uspeh to što smo dve večeri napunili salu veličine beogradskog Bojana Stupice. Predstava je bila prevođena, titlovana na albanski i na engleski jezik, a publika je na nju reagovala onako kako bismo mi, kao glumci, samo poželeli. I ispratili su nas fantastičnim aplauzom. Bilo mi je posebno zanimljivo da je na razgovoru povodom predstave, koji se odvijao u jednoj lepoj maloj knjižari, bilo tridesetak zainteresovanih, uglavnom mladih ljudi, koji perfektno govore engleski. I sjajno misle. Uhvatio sam sebe, zadivljen sposobnošću jedne mlade žene koja je bila medijator u tom dijalogu, kako se pitam zbog čega o budućnosti Srbije i Kosova ne pregovara ona i neki slični mladi ljudi sa Kosova i iz Srbije.

Mlada publika u Prištini ne zna ko je Branko Cvejić, stariji ga se sećaju i ljubazno su ga pozdravljali. I kogod je znao jezik, pozdravljao ga je na srpskom. U bašti hotela u kome su spavali, gde je jedino mogao da puši, Cvejić je imao zanimljiv susret sa kelnerom hotela koji je 19 godina proveo u Beogradu i koji je hteo da mu glumac kaže kako je danas na Banjici, gde je on nekad živeo. Objasnio je da je pobegao 1999. godine kada je počelo bombardovanje, a da ga niko nije terao...

Traženi pozorišni, filmski i televizijski glumac Radovan Raša Vujović bio je prvi put u Prištini. On ima 30 godina i nije imao nikakva neposredna saznanja o tamošnjoj sredini, tako da je ovo za njega bilo dragoceno iskustvo o kojem za NIN svedoči:
Nisam imao nikakvih predrasuda, ali ni očekivanja. Naši domaćini, Center for Equality and Liberty Kosova, učinili su sve da se dobro osećamo, da nam boravak tamo bude što prijatniji. Publika je sjajno reagovala, na pravim mestima, i celokupan događaj je bio poseban. Mislim da se ova predstava bavi jako važnom temom i stoga je važno da se ona igra ne samo u Srbiji, nego i u zemljama regiona, zapravo u svakoj sredini gde za to postoji potreba. Na debati povodom predstave posebno me je iznenadila spremnost, uglavnom mlađe publike, da otvoreno diskutuju i da bez straha govore o pitanjima koja otvara ova predstava. Sa nekima od njih sam se upoznao i imao priliku lično da razgovaram i jako mi je drago da je predstava shvaćena na pravi način, da su čuli sve ono što smo mi želeli da kažemo i da su naše gostovanje doživeli kao neku vrstu podrške. Takođe sam stekao utisak da postoji prostor za ostvarivanje novih saradnji između naše dve sredine.

Treba znati da je za ovo gostovanje najzaslužniji Andrej Nosov, reditelj, osnivač i direktor regionalne nevladine Hartefakt organizacije. On je dogovorio ovo gostovanje sa domaćinom - Center for Equality and Liberty Kosova. Nosov za NIN kaže da je samo gostovanje jedne beogradske predstave u Prištini dovoljno senzitivno, ali:

Nismo se zadovoljili samo tom, minimalnom senzitivnošću, već je naša predstava Izopačeni, odnosno njena tema, bila i svojevrsna podrška LGBT populaciji na Kosovu koja je u tom društvu veoma potlačena, ali na drugačijem nivou nego što je u drugim delovima regiona. Ipak, ono što je najvažnije, naše gostovanje je privuklo pažnju publike, dva dana je sala Oda teatra bila prepuna, ja sam drugog dana od 11 pre podne do početka predstave bez prestanka razgovarao sa novinarima.
Na pitanje šta je novinare iz Prištine najviše zanimalo, zbog čega im je ovo gostovanje bilo toliko zanimljivo, dobijamo ovakvo tumačenje:



U Prištini ne postoji navika da ljudi iz Srbije dolaze sa tom vrstom motiva i manira sa kojom smo mi došli pred prištinsku publiku, odnosno pred prištinsku javnost. Uglavnom se dolazi sa zahtevima koji nose ratnu politiku iz prošlosti, ili se dolazi zarad nekakvih pregovora, ili ne nužno potrebom za komunikacijom, koliko potrebom za pobedom. U tome je najvažnija razlika. Mi nismo išli tamo da nekoga pobedimo, već da se predstavimo i da razgovaramo. Publika je pokazala da joj se to što smo igrali dopalo, čak sam razgovarao sa čovekom koji je po malo većoj ceni kupio kartu od tapkaroša! Sutradan, na razgovoru, bio sam fasciniran razumevanjem predstave koje su pokazali ti ljudi. Bilo je to dubinsko seciranje pozicije LGBT populacije u predstavi, ali i na Kosovu, sa pitanjem kako je to u Beogradu, u Srbiji, jedan veoma smislen razgovor pun izvanrednih analiza. A ja sam se bojao da će neko reagovati po sistemu: evo, sad su došli ovi iz Beograda, i to sa ovakvom temom. Očigledno, bezrazložno.

Naš sagovornik nam svedoči da je na predstavama bilo umetnika, ljubitelja pozorišta, znatiželjnih, rečju, bila je to veoma urbana ali i heterogena publika. Predstavu je sa suprugom gledao i gradonačelnik Prištine Špend Ahmeti koji je dao lepu izjavu posle predstave i beogradskim gostima poželeo dobrodošlicu. Ovo gostovanje je iskorišćeno i tako što je dogovoreno da neka predstava iz Prištine do kraja sezone gostuje u Beogradu u nekom od pozorišta i da tako krene da se pravi most saradnje:

Ako iole postoji pameti u Vladi, ovoj sadašnjoj ili budućoj, oni će uz Briselski sporazum obavezno zakačiti nešto što se zove javno-diplomatska inicijativa. Da sam na mestu ministra kulture, istog trenutka bih u budžetu odvojio novac za najmanje pet umetničkih razmena sa Prištinom. Da oni dođu ovde, da mi idemo tamo, i sve to pod visokim patronatom Vlade. To bi bio početak novih odnosa između Srba i Albanaca u 21. veku kaže Nosov.

Ili, kako kaže glumac Radovan Raša Vujović:
Ja sam ceo svoj život u Srbiji proveo u senci problema zvanog Kosovo. A u Prištini sam upoznao neke mlade ljude koji, jednako kao ja, ne žele da ostatak svog života provedu pod terorom prošlosti, vukući kofer problema sa kojim suštinski nemamo veze i koje nismo nikada želeli.