Mračni kanoni

Vojislav M. Jovanović predstavlja gotovo mitsku ličnost domaće dramaturgije, njegovo ime ćete sresti u gotovo svim istorijama i hronikama domaćeg teatra, ali teško da ćete njegova dela videti na sceni ili pronaći njegove drame u knjižarama. U tom nedovoljno poznatom, nevelikom opusu (pet drama), Naši sinovi čine centralno mesto. Ovo neobično delo koje izmiče žanrovskim odrednicama, i danas iznenađuje svojom modernošću i originalnošću (drama je napisana 1906. godine). Ta, naizgled klasična porodična hronika kroz živote dve dođoške beogradske porodice daje živu, reljefnu i vrlo preciznu socijalnu sliku Beograda i Srbije s početka 20. veka. Iza te tanke opne gotovo dokumentarnog naturalizma nazire se jedna mnogo dublja i beskompromisnija analiza čaršijskog mentaliteta i palanačkog duha s kojim se i danas borimo. Drama koju bi neoprezno mogli nazvati prvim domaćim pokušajem tragikomedije (doduše mnogo pre što je taj žanr uopšte i u svetu utemeljen) zapravo nam iza te vrtoglave jezičke razigranosti, narodskog humora i sentimentalne melodrame nudi jednu duboko mračnu i pesimističku sliku društva koje je prestalo da veruje u sopstvene moralne kanone. Iza zaklinjanja u patrijarhalne i nacionalne vrednosti krije se ogoljeni, vulgarni interes i neutaživa želja za društvenom potvrdom, i ništa, čak ni najintimniji porodični odnosi nisu u stanju da zaustave tu socijalnu mašinu koja neumitno melje pojedinca i njegovu sudbinu.



Tatjana Mandić Rigonat u svojoj adaptaciji uvodi i lik samog pisca koji na sebe preuzima ulogu posmatrača, komentatora. Za to opravdanje pronalazi u vrlo duhovitom samocitiranju pisca (jedan od likova, Lena, daje nam vrlo plastičan opis kakav efekat je Marambova živopisna pojava imala na Beograđane), ali i u želji da se izuzetna literarna, dokumentarna pa i filozofska vrednost didaskalija nametne kao još jedan dramski sloj, kao još jedan način da se iščita ovo neobično delo. To se pokazalo kao ispravan potez koji će ponešto rastresenoj formi dati čvršće jedinstvo i kauzalnost. Čak i tako, najveći problem koji gledalac može da ima upravo leži u toj prividno slaboj povezanosti prizora, gde pisac, a i rediteljka, veliku pažnju posvećuju detaljima koji naizgled nisu povezani s osnovnom linijom priče. Naravno, narativ je ovde samo opravdanje za plasiranje niza preciznih opservacija, ali svejedno, postoji opasnost da će gledalac biti donekle zamoren neprestanim skretanjem i zaustavljanjem osnovnog toka zapleta te će biti prinuđen da se naoruža strpljenjem. U dosta ujednačenom glumačkom ansamblu posebno se ističe Nataša Ninković koja se uspešno poigrava sa likom živopisne gazdarice čija razoružavajuća vitalnost krije okrutnost i hladnoću. Sve u svemu, ovo je jedna od onih predstava koja će vam se sve više sviđati što duže razmišljate o njoj.