Neumorni gazda

Novi albumi Brusa Springstina uvek su događaji. Teroristi sruše Svetski trgovinski centar, on napravi fantastičnu ploču o tome (Rising), bankari umalo da unište svetsku ekonomiju, on odgovori sjajnom muzikom (Wrecking Ball), ceo svet poludi za produkcijskim džidža-bidžama, on se vrati korenima i angažovanom folku Pita Sigera (We Shall Overcome: The Seeger Sessions)...

A danas? Šta to mori Brusa Springstina u godini 2014? Izgleda da je tačan odgovor: ništa. Nije da svi pobrojani problemi nisu i dalje prisutni (a neki su samo hipertrofirali), ali Gazda je izgleda odlučio da malo spusti loptu i osvrne su unazad, u potrazi za pesmama koje su u besu i buci ostale zaturene.

U tom smislu, High Hopes je vrlo neobična ploča u katalogu ovog milionera i radničkog heroja. Na prvi pogled, pesme deluju kao skupljene s koca i konopca, od novih verzija njegovih pesama (Harrys Place, American Skin (41 Shots)...), preko obrada tuđih stvari (naslovna High Hopes i zatvarajuća Dream Baby Dream), do nekoliko novih uradaka.

Pesma koja po mnogo čemu definiše ovu ploču je neobična obrada Bosovog standarda iz 1990-ih Ghost of Tom Joad, u kojoj umesto Springstina dominira Tom Morelo, gitarista benda Rage Against the Machine. Ne može se reći da je Morelovo guljenje gitare i naporno pevanje baš savršeno leglo u pesmi koja na mnogo načina definiše poetiku sveameričkog heroja i pesnika Brusa Springstina.

Ostaje nejasno čime je to Morelo toliko fascinirao Springstina, pa mu je dao toliko prostora da se razmahne, dok na turnejama menja Stivena van Zanta, gitaristu E Street benda. NJegov levi angažman i borba za prava radnika svakako jeste preporuka, ali ne može to biti dovoljno.
Problemi se vide i u verziji pesme American Skin, koja je inspirisana ubistvom jednog afričkog imigranta u SAD, i koja je svojevremeno izazvala skandal u američkoj javnosti, kada su neki patrioti Springstina proglašavali izdajnikom i đubretom (ovo poslednje potiče od jednog policijskog zvaničnika!).

Ovu pesmu Gazda već dugo izvodi uživo, ali dosad je nije uključivao ni na jedan studijski album. Sada, kada je konačno tu, ona zvuči nekako izvan svog vremena. S jeftinim produkcijskim efektima (distorziran glas na početku koji prelazi u normalan) i ponovo Morelovom gnjavažom, Springstin je propustio da ovoj pesmi udahne novi život. To je šteta, jer su sa ubistvom tinejdžera Trejvona Martina pitanja nasilja nad mladim crncima u Americi ponovo aktuelizovana, a ako je neko čovek koji daje Glas takvim događajima, onda je to svakako Brus Springstin.

Ipak, da ne bi bilo zabune, i ovo je ploča i te kako vredna slušanja. Gazda je na ovom albumu najbolji kada se malo odvoji od konteksta u kom živi i tereta svojih prethodnih izdanja i malo utone u pričanje Priča. Posebnu pažnju zato treba posvetiti jednoj pesmi - Frankie Fell in Love, u kojoj ćaskaju Šekspir i Ajnštajn, jedna je od boljih ljubavnih pesama koje je napisao u poslednjih desetak godina, i u kojoj ovaj autor sada već u 60-im godinama pokazuje da i dalje može da roka kao da je tinejdžer.