Neopravdano odsustvo Baha iz Knez Mihailove

Američki muzički časopis Roling Stoun ovih dana se priključio dugoj koloni svetskih medija koji su u prethodnih četiri ili pet godina objavili barem jedan članak sa porukom Marks je bio u pravu. Stoga se može reći da je Beograd išao u korak sa svetom kada se prošle godine opredelio za plansku proizvodnju ulične muzike. Grad je podelio lokacije, to jest resurse, audicijom odredio ko će na njima da svira i koliko svirke treba da proizvede, što nije moglo proći bez nevolja, ne zbog Marksa, nego zbog nas. Dozvole za ulično muziciranje istekle su u decembru, a nove audicije planirane su tek za proleće, pa je Beograd isprva objavio da na asfaltu tokom zime niko neće svirati. Nekoliko dana kasnije, naravno, rešio je da zimsku svirku prećutno dopusti svakome, te se, istorijski prikladno, iz planske ekonomije vratio pravo u prvobitni tržišni haos.

U raspravama pobornika komandne i tržišne ulične muzičke ekonomije, raspravama koje nikako nisu gotove, zagubilo se pitanje čemu asfaltna svirka zapravo služi. Model nota beogradskih ulica decenijama su bili Žika Obretković, plehani orkestar i student sa nenaštimovanom akustičnom gitarom, te brojni školovani muzičari i dalje ne bi ni razmislili o takvom angažmanu, jer ga posmatraju kao rafiniranu varijantu prosjačenja ili dopune džeparca.

Nemanja Bogunović nije ni prosjak ni student, već jedan od najpoznatijih srpskih klasičnih gitarista, i nedavno je ponovo svirao u čuvenom Kenedijevom centru u Vašingtonu. Svejedno, njegova najdraža pozornica trg je ispred Kneževog dvora u Dubrovniku. Kaže da bez kneza ne bi bilo ni Kenedija.


Možda je problem u našem vaspitanju, koje kaže da je ulično sviranje ispod časti, a možda imam i sreće što sviram gitaru, koja je prenosiva, ali umetnik svakako mora stalno da vežba, pa se postavlja pitanje da li je bolje da sedi kod kuće i svira u četiri zida, sam sebi, ili da svira tamo gde će neko da ga čuje. Tržište je prezasićeno, imate i internet, a u Beogradu je veoma malo koncertnih sala. Kolarac je možda i jedina koja ima kapacitet za klasičnu muziku, a umetnika je mnogo. Mnogo je bolje da izađeš na neki lep trg i sviraš. Em nisi kod kuće, em ćeš možda prodati neki ce-de, a vežbaćeš i kontakt sa publikom.

Nemanja upravo zbog potonjeg misli da se do koncertnih dvorana može stići preko trgova.

Mnogo ćeš biti spremniji za ozbiljniji koncert ako te je neko slušao. U suprotnom, ubio si se vežbajući pet-šest sati svaki dan, a onda si došao na Kolarac i primetio da je oko tebe osamsto ljudi i da je osećaj potpuno drugačiji od onog koji si imao unutar svojih zidova. Na koncertu sede ljudi koji su već kupili kartu, a na ulici moraš da privučeš pažnju slušalaca, i tu sam shvatio da ljudi nisu u obavezi da aplaudiraju, zastanu ili bilo šta slično, već da ih moraš dotaći svirkom.

Beograd nije Dubrovnik, nije baš magnet za ceo svet, pa srećni susret moćnog lovca na talente i anonimnog talenta na beogradskim ulicama spada u domen filmskih stereotipa. Svejedno, Nemanja ni u Dubrovniku nije očekivao da će ga gitara odvesti na Ostrvo Man, prilično nepoznati poreski raj skriven između Velike Britanije i Irske.


Upoznao sam ljude koji mi se javljaju iz Japana, Argentine, Portugalije, sa najneverovatnijih destinacija kao što je Barbados Baš sam nedavno svirao na Ostrvu Man. Nikada mi ne bi bilo na kraju pameti da ga posetim, ali tamošnji čovek me je čuo u Dubrovniku, kupio ce-de na kome je bio moj kontakt, javio se i pitao da li bih hteo da dođem i održim koncert.

Hajde i nekako što Beograd nije Dubrovnik, ali nije ni Krakov. U Krakovu već na glavnom gradskom trgu, prvome što će tamo videti devedeset devet odsto turista, namernik može da sazna kako harmonika nije instrument samo za svadbe, sahrane i Francusku, već i da je jedan od retkih instrumenata koji može reprodukovati Bahova dela za orgulje.


Prošle godine sam u Budimpešti slušao čoveka koji je svirao Mocartov Turski marš. Na flašama. Zašto Beograd ne bi organizovao ulične koncerte, kao što u Evropi imate parkovske koncerte na kojima se pojavi ceo simfonijski orkestar? To je i turistički primamljivo i edukativno. Na lepo se čovek lako navikne, ali nije kriv ako sa nečim lepim nije upoznat. Možda će neko ko nikad nije slušao kvalitetnu muziku, klasiku, džez, stati, prići, pitati šta je to

Ne može se samo reći da vrsni beogradski muzičari ne mora se biti školovan da bi se bilo vrsnim, rekao bi Nemanja ulicu gledaju sa visine i smatrati to objašnjenjem za odsustvo Baha iz Knez Mihailove. Bend Barka Dilo (Ludi brod), čiji repertoar čine svetska romska i francuska muzika, bio je pobednik prošlogodišnje gradske audicije, pa su prvi mogli da biraju gde će svirati. Svejedno, planskom proizvodnjom nota nisu nimalo oduševljeni.

Komunalna policija je usred leta htela da nas otera iako smo svirali na mestu za koje smo imali dozvolu. A ideja o dozvolama mi se ionako od početka nije dopadala, pa je nismo ni produžili kada je istekla. Nema dovoljno kvalitetnih svirača za audicije. Naravno da smo pobedili kada smo uvežban bend, a naspram nas imamo čikicu koji svira neozvučenu akustičnu gitaru. To su ljudi koji se trude da zarade neki dinar, i koji niti mogu niti treba da se mere sa nama. Još nema potrebe da se to reguliše, nije ni pre dozvola bilo većih problema. Svirači se nisu prepirali, niko nikom nije smetao, naučili su ko gde stoji i sve je išlo spontano. Nije bilo ni problema sa susedima. U Knez Mihailovoj se znalo i ranije na deset metara od zgrade SANU je stambena zgrada, ispred nje ne sviramo, već sviramo ispred SANU, priča Nikola Radić, pevač i bubnjar Barke Dilo.

Nikola takođe kaže da zarada Ludom brodu nije bila problem, jer ne živi od uličnih svirki, ali da muzikanti koji imaju dozvolu za, recimo, dva sata muzike dva puta nedeljno, ne mogu da zarade ništa. Inače je saglasan sa time da beogradskim ulicama nedostaje kvalitetne muzike, dozvoljene ili ne.

Nema mnogo akustičnih bendova, a čine ih mahom stariji ljudi kojima nije privlačno da izađu na ulicu. Električarima zbog opreme i buke to nije prikladno. Što se tiče pojedinaca, ljudi još imaju stegu, blam, elitistički pristup, ne bacajte klasiku pred ulicu Zašto klasika ne bi bila na ulicama? Ako si potpuno neafirmisan, i ne možeš da se ponudiš rečima ja sam taj i taj, ulica je najbolje mesto.

Bio proizvođač muzike ime ili ne, ubuduće će biti pod strožim uličnim nadzorom, kaže Darko Glavaš, predsednik Komisije za artiste i zabavljače na teritoriji grada Beograda.


Imali smo godinu prilagođavanja, a od ove planiramo intenzivne kontrole. Ako je neko kao lokaciju dobio kej, a svira u centru gradu, izgubiće dozvolu. Muzičari će takođe biti obavezni da održavaju mesto na kome sviraju, a na svirke nekih već ima zamerki. Sa druge strane, ponudićemo dvadesetak novih lokacija, ali moram reći da za neke koje smo ponudili nije bilo zainteresovanih. Avalski toranj vikendom poseti nekoliko hiljada turista, ali niko od naših umetnika nije želeo tamo. Ni na priobalju ove godine nismo imali nijedan nastup, iako su stranci to tražili. Za 250 planiranih mesta imali smo 160 prijavljenih.

Glavaš dodaje da se Beograd u regulisanju ulične svirke ugledao na iskustva Rima, Beča i, zanimljivo, Dubrovnika. Saglasan je, naravno, da nam muzička ponuda baš i nije takva kakvi su propisi, pominje da bi voleo da tokom BELEF-a ulice budu muzikalnije, voleo bi na ulicama da čuje i operske pevače, ali je svestan da to ne mogu uraditi ni propisi ni njihovo ukidanje. Nemanja Bogunović ima predlog.

Treba imati u vidu da je ta audicija bila prva, ništa ne može iz prvog puta da bude bajno. Ubeđen sam, međutim, da ima ljudi koji bi se vrlo rado prijavili, ali nisu ni znali za audiciju. Možda treba više poraditi na propagandi svega toga. Konkurs treba da bude namenjen ciljnoj grupi, treba ga oglašavati po muzičkim školama, muzičkoj akademiji, ustanovama kulture, na ulasku u muzeje i pozorišta, a ne u novinama, koje niko ne čita