Nacionalni sonet za Nerudu

Čuven sa svoje ljubavi prema moru, pesnik i dobitnik Nobelove nagrade za poeziju Pablo Neruda napisao je u presudnoj knjizi svog pesništva “Canto General” (Sveopšti spev) da bi voleo zauvek da počine kraj svog kamenitog i drvenog letnjikovca u tom pacifičkom zaseoku.

Drugovi, sahranite me na Crnom ostrvu,1/ sučelice moru koje poznajem, svaki pedalj izborani/ kamenja i talasa koje oči moje izgubljene/ videti više neće.

Umesto da mu ispune želju, Nerudu su na brzinu sahranili u glavnom gradu Čilea, Santjagu, pošto je podlegao kanceru dve nedelje posle svrgavanja s predsedničkog položaja njegovog prijatelja Salvadora Aljendea u krvavom državnom udaru 1973. Vojnici su sve isprevrtali po jednoj od njegovih kuća, a zatim su opkolili posmrtnu povorku i one koji su došli da ga oplaču. Govori nad njegovim grobom bili su poslednji javni čin protesta koji je dozvolio novi čileanski diktator, general Augusto Pinoče.

Gotovo dve decenije kasnije, novi i demokratski izabrani čileanski predsednik zatražio je od Havijera Eganje, svog poverenika za “izuzetne prilike”, da se pod njegovim nadzorom obavi ekshumacija i prenos posmrtnih ostataka Pabla Nerude u Isla Negru, kao čina iza kojeg stoji vlada.

I evo Eganje kako dan i noć radi na novom zadatku: da i zvanično uvede u panteon nacionalnih velikana Čilea tog istog Nerudu čija komunistička uverenja nisu dozvoljavala da bude omiljen u konzervativnom establišmentu koji je od Pinočeovog udara dominirao zemljom.

U novom Čileu, ideološki pothranjivanje raspre iz prošlosti počele su da blede pred duhom promena koje stižu s činjenicom da je Čile zemlja s najbržim ekonomskim rastom u Južnoj Americi. Sa svakom godinom koja prođe, bes koji konzervativna elita gaji prema starim neprijateljima sve je manji.

Na dan 12. jula, Čile će obeležiti stotu godišnjicu Nerudinog rođenja (1904-1973). Gradovi i varošice uzduž i popreko Čilea zahvaćeni su groznicom oko Nerude, svaki od njih žureći da održi komemorativan skup. U Isla Negri, deca će napraviti paradu, brodovi će se u prolazu oglašavati sirenama, a poezija će padati s neba. Predsednik Rikardo Lagos doputovaće vozom s juga zemlje u Nerudino mesto rođenja, varoš Paral, gde će vodeći književni znalci Latinske Amerike obeležiti događaj svojim prisustvom.

“Čile prepoznaje jednog pesničkog heroja, junaka književnog stvaranja, junaka čovečnosti”, kaže Eganja.

Kao državni sekretar za društvenu komunikaciju i kulturu, Eganja se usavršava za zvanične činove pokajanja, jer je pod njegovim nadzorom ponovljena i sahrana Aljendea, marksiste, i jednog njegovog ubijenog nekadašnjeg ministra, Orlanda Letelijera, sve u vidu svečanih i javnih ceremonija. Slično ovim događajima, i stogodišnjica Nerudinog rođenja biće ono što Eganja naziva “aktom reparacije”.

Svako je u Čileu upoznat s tragičnom dramom pesnikovih poslednjih dana. Iz svoje bolesničke postelje u Isla Negri, Neruda je posmatrao vojnike kako prekopavaju po njegovoj bašti u potrazi za oružjem. “Jedino oružje koje ovde možete naći jesu reči”, rekao im je on.

Legenda kaže da Nerudu nije ubio kancer - ubila ga je tuga koja ga je preplavila kad je čuo za užase državnog udara, za tela koja plivaju po reci Mapoćo, i za likvidacije njegovih prijatelja kakvi su bili pevač Viktor Jara i Aljende, čiji se život ugasio u predsedničkoj palati.

Aljende je došao na vlast posle pobede na izborima 1970, obećavajući “demokratski put u socijalizam”. Ali, ubrzo se suočio s jakom opozicijom iznutra i spolja, s Niksonovom administracijom koja je potajno radila na tome da se destabilizuje vlada. Jedan od Nerudinih poslednjih radova bio je naslovljen kao “Poziv za uništenje Niksona i Pohvala čileanskoj revoluciji”.

Posle državnog udara, Pinoče je nametnuo brutalnu diktaturu koja je potrajala do 1990. Ali njegova konzervativna ekonomska politika ostala je netaknuta, prihvaćena čak i od centraško-levičarskog predsednika kakav je Lagos, dakle socijalista koji je nedavno potpisao sporazum o slobodnoj trgovini s Aljendeovim starim zlehudnicima, Sjedinjenim Državama.

U izvesnom smislu, zvanične počasti povodom Nerudine stogodišnjice rođenja obeležiće još jedan korak napred ka stvaranju novog čileanskog identiteta, onoga u kojem će se sukobljenosti iz bliske prošlosti pretvoriti u zajedničke tragedije i trijumfe.

“Četrnaest godina posle one traume”, kaže Eganja misleći na kraj diktatorskog režima, “ovo je zemlja koja se oporavila u smislu sposobnosti da se raduje.”

Neruda je ispisao zelenim mastilom - “bojom nade”, kako je on to zvao - i objavio svoju prvu knjigu kad mu je bilo 19 godina. Tokom pet decenija on je proizveo delo koje je obuhvatilo celu Latinsku Ameriku, od Magelanovog moreuza do Maću Piću. Kao što kaže kritičar NJujorkera Mark Strend, on je bio “nesumnjivo najplodniji i najpopularniji pesnik 20. veka”.

Kao mlad čovek, Neruda je najpre počeo da stiče slavu svojim ljubavnim pesmama. Prevedene na 36 jezika, one su važile za gambit kojim se otvaraju bezbrojna udvaranja i zavođenja. Evo navoda iz 46. soneta “Sto ljubavnih soneta”:

S talasa na talas/ na talas/ zeleni okean, zeleno hladno, grana zelenog,/ Nikad ne izabrah do jedan talas/ nevidljiv talas/ tvoga tela.

Neruda je u kasnijem životu bio diplomat, senator i nominovani kandidat Komunističke partije za predsednika 1970, iako se povukao da bi time dao podršku Aljendeu. No, uprkos svetskoj slavi, Nerudin politički aktivizam otežavao je da njegovo ime postane i deo opšte istorije Čilea u godinama posle njegove smrti.

“Postojalo je vreme kad su svi gradonačelnici bili naimenovani od strane vojnih vlasti, i jasno je da se tada niko nije smeo usuditi da neki trg ili ulicu nazove Nerudinim imenom”, kaže Eganja.

U pripremama za obeležavanje stogodišnjice, Eganja se pre godinu dana obratio pismom svakoj od 341 čileanskih opština, učtivo moleći da u svom okrugu pobroje javna mesta određena da ponesu Nerudino ime. “Mnogi su otpisali govoreći kako su mislili da imaju bar jedno mesto određeno za njega, ‘ali se ispostavilo da ga nemamo, tako da ćemo to sada srediti’”, objašnjava Eganja.

Poslednjih meseci, čileanska vlada slala je svoje kulturne atašee na sajmove knjiga od Ženeve de Gvadalahare, da bi pomogla veličanju Nerudinog dela. Tu i tamo izdaju se i nove antologije pesnikovih radova.

“NJegova humanistička poruka životna je kao što je i bila, i mislim da je to ono što (zvanična obeležavanja) nastoje da prepoznaju”, kaže Britanac Adam Fajnstajn, autor knjige “Pablo Neruda: žeđ za životom”, prve opširne biografije Pabla Nerude na engleskom jeziku, koja je ove godine objavljena kod Blumsberija. “Naslov je proistekao iz one zarazne radosti življenja kojom se tako lepo hranila njegova poezija.”

U Fajnstajnovoj knjizi Neruda se ukazuje kao čovek koji je svoje strasti ka ljubavi i politici pratio po celoj zemljinoj kugli. Kao čileanski diplomata u Burmi (Mijanmar), zaljubio se u ženu koja je bila toliko ljubomorna da se bojao da bi ga mogla ubiti. Radeći kao konzul u Madridu u vreme Španskog građanskog rata, pomogao je da 1000 izbeglica pređu u Čile.

Neruda je 1945. izabran za člana Senata, ali je potom izbačen odatle, zato što je napisao kritičko pismo tadašnjem predsedniku Gabrijelu Gonzalesu Videli, da bi za vreme provedeno u egzilu napisao “Canto General”. U Čile se vratio 1952.

Tokom 1964, kada je važio za glavnog kandidata Komiteta za dodelu Nobelove nagrade za književnost, CIA je organizovala prljavu kampanju da bi se pritiskom na Komitet odustalo od toga da se nagrada dodeli Nerudi, izjavio je Fajnstajn.

“Umesto Nerudi, Komitet je nagradu dodelio (Žan-Polu) Sartru, ali ju je on odbio”, konstatovao je Fajnstajn. Jedna verzija o toj nesuglasici oko nagrade kaže da je Sartr tada rekao: “Ja je neću primiti. Nagradu treba da dobije Neruda.”

Neruda je nagradu dobio 1971.

Jednom davno, Čileanci su izbegavali da razgovaraju o takvim nesuglasicama.

“Često se javljala tendencija da se Neruda dekofeinizira, da mu se oduzme politička oštrica i da ostane samo pesnik koji je pisao o prirodi i ljubavi”, kaže Hoze Miguel Varas, Nerudin prijatelj koji je prošle godine objavio “Neruda Clandestino” (Neruda ispotajno), izveštaj o pedesetim godinama kada je pesnik živeo u podzemlju kao disident. “Sad smo to prevazišli. Stigli smo dotle da procenjujemo celovitost njegove ličnosti. Kao i svako ljudsko biće, i on je imao svoje protivurečnosti.”

Varas je upoznao Nerudu 50-ih godina kada je bio izdavač dnevnog lista Komunističke partije, u kojem je Neruda povremeno sarađivao. Kasnije, kad je Varas postao direktor za štampu čileanske državne televizije, Neruda ga je pozivao svakog jutra da bi čuo sveže vesti.

Kao i obično, Neruda je telefonirao i tog jutra 11. septembra 1973, kad mu je Varas rekao: “U Valparaizu je bio udar.” “Tog jutra”, kaže Varas, “trebalo je da se odvezem do Isla Negre, da ga tamo posetim. Ali sam mu rekao: ‘Sad nisam sposoban za to. Možda kasnije.’”

“Možda nikad”, odgovorio je Neruda.

U danima koji su usledili, postradalo je oko 3 000 levičarskih aktivista. “Oni ih likvidiraju!”, rekao je kratko Neruda, kad su ga preneli u bolncu u Santjagu gde je i umro 23. septembra. “Likvidiraju ih sve do jednog!”

Nerudina udovica, Matilda, provela je svoje poslednje godine u Isla Negri, boreći se protiv pokušaja Pinočeove vlade da zbog Nerudinog pripadništva zabranjenoj Komunističkoj partiji eksproprišu taj posed. Osnovala je Fondaciju “Pablo Neruda” koja je posle njene smrti 1985. godine zapečatila njegov dom od međusobno povezanih letnjikovaca.

Dve godine kasnije, muzeolog unajmljen da kuću pretvori u muzej, prvi put je otvorio vrata.

“Naišla sam na nešto veoma tužno”, kaže Marija Evgenija Zamudio, koja do danas radi u kući. “Bilo je očigledno da je Matilda u poslednjim godinama života boravila u sve manjim i manjim delovima kuće.” Pred sam kraj, vidi se da je obroke kuvala u spavaćoj sobi.”

Kuća je bila prepuna Nerudinih zbirki koje je pravio “kako padne”, među kojima je bilo i šarenog stakla i izrezbarenih drvenih statua s prov_ nekadašnjih jedrenjaka. Mnogo toga bilo je u jadnom stanju.

“Kad ste tako blizu mora, onda so, vlaga i gljivice nanose veliku štetu”, kaže Zamudijeva. Posle jednogodišnjeg napora da se kuća uredi, ona je za posetioce otvorena 1989.

Danas je to svetilište Nerudinog života i popularna turistička destinacija koju godišnje poseti oko 120 000 ljudi. Toliki uspeh ponukao je druge da to preseku. Svake godine, ili gotovo svake, Zamudijeva dobije pismo od zvaničnika neke unije da se kuća preda na ime čileanskog proletarijata, jer se u jednoj od njegovih pesama iz “Canto General” kaže:

Ja živim za unije/ bakra, uglja i soli/ moja kuća uz more/ u Isla Negri.

“Unije kažu da mi nemamo nikakvo pravo da budemo ovde”, kaže Zamudijeva iz svoje kancelarije odmah uz muzej. Ali Neruda nije ove stihove iz pesme uneo u svoje zaveštanje. Tako da kuća - zajedno s njegovim drugim kućama u Valparaizu i Santjagu - ostaje svojina Fondacije.

Ovog meseca, Zamudijeva pomaže u završnim pripremama događaja veka u Isla Negri, gde će i iz helikoptera biti bačeno na hiljade listića s Nerudinim pesmama.

U Vila Alegre, nedaleko od pesnikovog mesta rođenja u Paralu, gradski zvaničnici otkrili su u aprilu nov spomenik Nerudi. On se ukazuje u vidu velikog staklenog suda sa zelenim mastilom, sa gotovo dva metra dugim čeličnim perom koji viri iz njega. Na mermernoj ploči ispisani su prvi stihovi Nerudine najčuvenije pesme, koju još uče napamet legije čileanskih đaka:

Noćas bih mogao napisati veoma tužne stihove.2/Napisati, na primjer: “Noć je osuta zvijezdama/i drhte, plava, nebeska svjetla u daljini”.

“Spomenik u Paralu neće biti završen do 12. jula, tako da je trenutno ovaj naš najznačajniji u regionu”, kaže DŽejm Gonzales Kolvil, koji predstavlja Vilu Alegre.

Ali Klaudio Bravo Araja, gradonačelnik Parala, moli za dozvolu da se ne složi s tim što je rečeno. Spomenik u Paralu je završen i biće otkriven kad predsednik Lagos stigne u posetu, objavio je on. Neruda jeste rođen u Paralu 1904, ali grad nikada nije slavio njegov rođendan. Nekoliko godina unazad, čak je data dozvola da se poruši kuća u kojoj se pesnik rodio.

“Dugi niz godina ovdašnji ljudi nisu osećali neku bliskost prema Nerudi”, smatra gradonačelnik. Ali to nije imalo nikakve veze s politikom. Paral se osećao malešnim”, kaže on. “Neruda je došao u Paral samo jednom, kad je dobio Nobelovu nagradu. A njegova porodica nije se nikada ni pojavila.”

Ove godine, stara neprijateljstva biće zaboravljena. Gradska vlada preimenovaće nekoliko ulica po Nerudinim najčuvenijim pesmama. A podiže se i najveći spomenik u Paralu, skupina čeličnih skulptura koje se prostiru na više od dve hiljade kvadratnih metara.

“Za grad je to emotivan uzlet, da se po celom svetu sazna kako je Paral zaista pesnikova kolevka”, izjavio je gradonačelnik.

Hektor Touber u saradnji sa Andresom d’Alesandrom, Buenos Aires (Times)
Prevod sa engleskog: Đorđe Dimitrijević