Glomazan javni sektor veći problem od penzija

Gordana Matković je napustila Demokratsku stranku prošlog leta, dosta pre aktuelnog raskola, gotovo nezapaženo i bez buke. U razgovoru za NIN objašnjava da je razlog za njen izlazak iz DS bila odluka da više neće da se bavi politikom u operativnom smislu, niti da bude u telima stranke.
Ili čovek treba da se bori i da utiče aktivno na politiku ili ako neće, onda treba da se povuče. Bila sam 20 godina u DS i suštinski razlog za odlazak bio je uverenje da moje angažovanje na taj način nema smisla. Sebe nisam više videla u politici, kaže Gordana Matković.

Kako gledate na aktuelno cepanje stranke, odlazak Borisa Tadića i formiranje Nove demokratske stranke?

Naravno da imam žal što se sve to desilo, na taj način. S druge strane, od nastanka DS-a, stranka se uvek razdvajala i postojali su uvek značajni konceptualni i individualni raskoli. Kad pogledate šta se sve odvojilo od DS-a i ostalo u političkom životu, to govori o tome da DS ima jednu specifičnu vrstu demokratije u kojoj svako može da ima svoja uverenja, ali da stranka nije napravila ambijent u kome ti ljudi mogu da se održe na okupu uprkos razlikama. To je delimično rezultat mlade demokratije u Srbiji. Čini mi se da smo sad u sličnom trenutku kao ranije, kad smo na jednom polu imali jak DS, a postavljalo se pitanje šta će se formirati na drugom polu, da li je to DSS, SRS, pa se kasnije pojavio SNS. Sad je taj pol jak, a pitanje je šta će se pojaviti kao drugi pol.

S obzirom na to da ste dugo bili savetnica Borisa Tadića za socijalna pitanja, da li vas je zvao u svoju novu stranku i razmišljate li o tome da se ponovo politički angažujete?

Zvao me je, i to je normalno s obzirom na to da smo mi dugo godina bili i prijatelji, ali ja sam čvrsto odlučila da više neću da se vraćam u politički život. Politika je surova delatnost, ne samo kod nas nego generalno. Zato nije slučajno što je i u svetu malo žena u politici i velikom biznisu, jer su to oaze u kojima je ostala surova borba bez mnogo pravila i čini mi se da to žene nekako teže podnose.

Osim političkih podela, srpsku javnost je ovih dana oštro podelilo i pitanje novog Zakona o radu. Kako gledate na povučeni Nacrt, koji je izazvao sindikalne proteste? Da li je on bio toliko loš po radnička prava ili je išao u dobrom smeru?

Čini mi se da su ta rešenja išla u dobrom smeru, jer trenutno imamo nefleksibilan zakon. Kada pogledate starosnu strukturu zaposlenih i da je pritom najviše nezaposlenih među mladima, jasno je da postoji problem. Deo razloga leži i u lošem Zakonu o radu. Sigurno je da će poslodavac teško da otpusti starijeg radnika ako treba da mu plaća otpremninu za 30 godina, ali takođe, neće hteti ni da zaposli takvog radnika. Dakle, ne radi se samo o potrebi da se olakša otpuštanje nego i o lakšem zapošljavanju. Nisu u pitanju ni zli poslodavci, ni lenji radnici već nužnost da uspostavimo fleksibilnije tržište rada. Ako pogledamo uporedna zakonodavstva, retko je ili ne postoji nigde isplaćivanje otpremnina za sve godine staža ili rad na određeno vreme od samo jedne godine. To sigurno mora da se menja. Ali sve što su stečena prava teško je oduzeti i otpori su očekivani. S druge strane, kad donesete takav zakon, treba pojačati kontrolne mehanizme - od inspekcije rada do ubrzanja rada sudova - kako bi se sprečile zloupotrebe. Fleksibilan zakon uz jake kontrolne mehanizme, ne bi imao tako negativne posledice o kojima sindikati govore. Ali je te prateće institucije, koje su isto toliko važne, ako ne i važnije od zakona, mnogo teže promeniti. Dakle, mislim da promene radnog zakonodavstva moraju da se dese, ne nužno u dogovoru, jer je to nekad nemoguće, ali kroz neki dijalog.

Zalažete se za finansiranje zdravstvene zaštite za sve iz budžeta, a ne iz doprinosa. Sličan model je pominjao i Saša Radulović, pa ga je struka kritikovala. Da li je takav model u Srbiji moguć?

Ne kažem da je moguć i da ga treba primeniti, ali se zalažem da se ta opcija istraži. Ne dolazi u obzir da skočimo u nešto, a da ne znamo u šta skačemo. Ali u ovom kontekstu kada neki radnici nemaju ni zdravstveno osiguranje, to predstavlja veliku neizvesnost za ljude. Ne čini mi se da je to neizvodljivo bez obzira na to što smo siromašna zemlja. Nije ideja kao u Bizmarkovo vreme, da samo oni koji rade imaju zdravstveno osiguranje. Dakle, to bi vodilo ukidanju doprinosa za zdravstveno osiguranje, što bi tražilo kompenzaciju kroz povećanje poreza na zarade ili veći PDV. Treba ispitati kakve su tu mogućnosti.



Ekonomisti su već rekli da bi to napravilo rupu u budžetu od dve milijarde evra, što je teško popuniti većim PDV-om i drugim porezima.

Treba videti i iskustva drugih zemalja koje su već prešle na taj sistem. Recimo, južnoevropskih zemalja, koje su 80-ih godina to uradile. I engleski sistem tako funkcioniše, a i Meksiko sada prelazi na to. Da vidimo šta je to njima donelo, kako tamo funkcioniše, pa da onda sračunamo da li bi to nama donelo boljitak ili ne. Dakle, samo kažem da postoje opcije koje imaju smisla, a koje nismo istražili. Ima smisla i razmišljanje da su kod nas možda bolji indirektni porezi, kada imate 20 odsto ljudi u sivoj ekonomiji i koji ne plaćaju doprinose. Ali ne bih se zalagala za to bez prethodne pripreme.

Javnost je ovih dana uzdrmala i pobuna protiv solidarnog poreza, a MMF nam uskoro stiže verovatno sa zahtevom da se taj porez uvede i na više penzije. Koliko smisla ima takav porez i za koga?

Očigledno smo s potrošnjom preterali u odnosu na ono što prikupimo u budžetu. Dođe trenutak kada više u domaćinstvu nemate sredstava i kažete moram da ukinem džeparac, moram da idem kod drugarice da se farbam, a ne kod frizera... Na kraju odrasla osoba u domaćinstvu donosi odluku gde može i mora da štedi. Da smo morali da smanjujemo rashode, morali smo. Nemamo dovoljno para u budžetu. Mislim da je solidarni porez bio politički pragmatična odluka jer su pošteđeni oni sa najnižim zaradama. Što se penzija tiče, tu ima jako malo prostora, pa su penzioneri zato pošteđeni. Milion i dvesta hiljada ljudi je na penziji do 25.000 dinara, a mali je broj onih koji imaju više penzije više od 85.000 dinara ima svega četiri hiljade penzionera.

S druge strane čujemo često da je naš penzioni sistem neodrživ, jer imamo gotovo jednog penzionera na jednog zaposlenog. Kakva nam penziona reforma treba?

Nama se desilo da smo u pretkriznoj 2008. godini u dva navrata podigli penzije, pa smo onda u 2009. dali 50 milijardi dinara više za penzije zbog tog povećanja, koje je na individualnom nivou izgledalo malo. Zato sada na penzije dajemo 12,5 odsto BDP-a što je izuzetno visoko. S druge strane, objektivan problem je niska zaposlenost. Ako je ukupno blizu dva miliona zaposlenih, a 1,7 miliona penzionera uključujući i vojne penzionere, ostaje nam 800.000 ljudi, koji su nezaposleni ili u sivoj ekonomiji, što je i naš potencijal. Ako se poredite sa razvijenim zemljama, poput Italije ili Austrije, koje isto daju 12 odsto BDP-a za penzije, one nemaju taj potencijalni kapacitet zaposlenih, jer je njima nezaposlenost manja i sutra i da se svi zaposle oni će imati problema sa penzijskim sistemom. Na srednji rok, ako bi krenula zaposlenost, imajući u vidu da smo već ugradili mnoge kočnice u naš penzioni sistem, a posebno indeksacione mehanizme, naš sistem je održiv. Naravno, promene su potrebne kod poljoprivrednih penzija, beneficiranog staža Potrebno je automatizovano podizanje starosne granice sa produženjem životnog veka, zatim uvođenje podsticaja za duži rad. Ali bez zapošljavanja i smanjenja sive ekonomije nema nam pomoći.

Zbog budžetskog deficita često se čuje da moraju da se smanjuju penzije.

Ako treba da smanjimo udeo penzija u BDP-u za 2,5 procentna poena BDP-a, a dajemo 1,8 odsto BDP-a za javna preduzeća i propale banke, možda smo mogli to da rešimo. A 15 godina ništa nismo na tome uradili. Naravno da je najlakše seći penzije zato što su one veliki deo kolača, ali ne znači da je to najbolje rešenje. Pogledajte zaposlenost u javnom sektoru, koju je trebalo da smanjimo za deset odsto, a sada smo došli do toga da ima 781.000 zaposlenih. To je neverovatno i ne znam otkud tolika cifra. A čim udari kriza, kažemo, smanji penzije.

Koliko smo danas nakon krize siromašni i kako država brine o tim kategorijama stanovništva?

Tokom krize stopa siromaštva nam je porasla sa 6,1 odsto u 2008. na 8,8 odsto u 2012. godini, koja je bila sušna i posebno teška. Dakle, u Srbiji imamo između 450.000 i 600.000 ljudi koji ne mogu da zadovolje ni osnovne potrebe. To znači da jednočlano domaćinstvo troši manje od 10.000 dinara, a četvoročlana porodica manje od 28.000 dinara mesečno. Država pruža socijalnu pomoć za 3,5 odsto stanovništva, odnosno za 224.000 pojedinaca i 100.000 domaćinstava. To je još uvek restriktivno, ali se postavlja pitanje može li država više od toga? Možda je moguć nešto veći obuhvat, ali je potrebna pre svega veća saradnja sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, kako bi se oni koji su u sivoj ekonomiji eliminisali, a svi ostali podržali u nastojanju da nađu posao.

Preti li nam novi talas siromaštva?

U Srbiji je stopa rizika siromaštva 2012. godine iznosila 24,6 odsto i bila je viša nego u bilo kojoj zemlji EU. Stope od preko 20 odsto zabeležene su u Bugarskoj, Rumuniji i Hrvatskoj, ali i u zemljama koje su izrazito pogođene ekonomskom krizom, u Grčkoj i Španiji. Ipak, na srednji rok, čini mi se da Evropa izlazi iz krize i da će se to prelivati i na nas. Više me brine stalno odlaganje fundamentalnih reformi, jer onda nemamo investicije, pa ni zapošljavanje.

Koliko će pregovori sa EU ubrzati naše reforme i naterati nas na ono što nismo spremni sami?

Skloni smo brzim, ali zvučnim rešenjima, koja će zadiviti svet, pa imamo Beograd na vodi i slične projekte. Ali ono za šta treba deset godina da fini vez vezete, a da se brzo ništa ne vidi, tu smo veoma slabi. Dovoljno je pogledati podatke Svetske banke, gde su indikatori ogoljeni i vidi se da smo pri dnu liste u izdavanju građevinskih dozvola, da nam sudski procesi traju po pet godina i slično. Pa koji će investitor tu da dođe? Ako ne zna ništa o Srbiji, samo pogleda listu Svetske banke i ide negde drugde. Veliki investitor će možda i da dođe, jer zna da može uvek da zakuca na vrata predsednika vlade, ali za ovoliku nezaposlenost i za porast životnog standarda nama ne treba samo par velikih, nego pet hiljada malih investitora koji traže pravnu sigurnost. Upravo tu pregovori sa EU mogu da pomognu, da nas poguraju ka rešenjima i ubrzaju ih, odnosno nateraju nas na ono što nismo bili skloni da uradimo sami.