Šarena laža

Poseta Berlinu, deo drugi. Drugarica koja je ozbiljno upletena u di-džej biznis kaže kako nije loša ideja usavršiti se kao fotograf, jer di-džejevi plaćaju fotografe hiljadu evra za takozvane promo-fotografije. Molim?! To su one generičke fotografije gde neka XY osoba stoji ispred bele pozadine i bezizražajno gleda u kameru. Ponekad je pozadina crna, a ponekad fotografisani subjekt, to jest di-džej pokušava da se krevelji i ponaša interesantno pred kamerom, što je još veća propast u konačnom ishodu. Škljocneš nekoliko puta i dobiješ soma. Evra. Zamislila sam se dugo nad pitanjem kako je došlo do tržišne cene takozvanih di-džej promo-fotografija. Kao i uvek, ljudi su spremni da preplate iluziju. Ovi konkretni ljudi, di-džejevi ili artisti, kako ih internacionalno nazivaju, plaćaju iluziju da su po bilo kom osnovu zanimljivi, da to njihovo poziranje i pogled pravo u objektiv ima nekakvu težinu. Kada bi plaćali malo manje, iluzija bi bila manje validna. Da je pak njihova muzika izuzetna, ne bi bilo nikakve potrebe za promocijom, jer dobra pesma uvek nađe svoj put do publike, a onda već sve ide samo. Uspeh, turneje i to. Ovih dana, da bi di-džej došao do prilike da nastupa, nije dovoljno da prosto bude dobar i zabavi publiku, već oko njegovog imena moraju da stoje neki atributi. Čudnim spletom okolnosti došlo se do imperativa stvaranja i izdavanja. Svako mora da producira (to se tako kaže kad praviš pesmu elektronskog tipa) i svako mora da izdaje. Od prodaje muzike se odavno ne živi, sada se muzika izdaje da bi razni agenti i menadžeri imali oko čega da „grade promociju”. Ako je dovoljno izgrade, di-džej će moći da radi svoj posao, dakle da pušta muziku i svi da budu srećni. Sa ovim imperativom stvaranja došlo je i do razvoja tehnologije koja je omogućila svakom da poveruje da je umetnik, to jest muzičar. To vam je kao kad bi oni pametnjakovići što vazda komentarišu fudbalske utakmice uzeli da pikaju video-igricu i svoje rezultate delili sa svetom kao da su to neki validni parametri sportskog uspeha. Eto tako sad najveća većina di-džejeva ispred laptopa „producira”. Jer to mora. Rezultat je uglavnom potpuno nesadržajna, nezapamtljiva, nebitna i prolazna muzika. Da bi se pak „izgradila promocija” o toj muzici se piše, di-džej daje intervjue, slika se, linkuje po socijalnim mrežama i u tom sistemu održavanja iluzije bitnosti za svaki segment postoji i budžet, te se tako monstrum muzičke industrije održava u životu. Čast izuzecima, naravno. Izuzeci su pravi genijalci koji naprave jednu neviđeno dobru pesmu godišnje, oni zbog kojih cela mašinerija opstaje u nadi da će takvih biti sve više.