Mesec dana blagostanja

Srbija je, što bi rekao premijer u ostavci Ivica Dačić, i bez braće Grim, obećana zemlja. Samo nemojte od mene tražiti da vam kažem kome je obećana i pod kojim uslovima? To bi neko drugi trebalo da kaže. Ili ćemo, možda, to svi shvatiti kada za to dođe vreme. Do tada, ovde će da teče med i mleko. Uskoro, kažu, bez aflatoksina. Ako se pitate odakle mi odjednom toliki napad optimizma, odgovor je vrlo jednostavan. Oči mi je otvorio samo jedan kafanski razgovor dvojice prijatelja za susednim stolom. Kume, kako si ovih dana? Ma, pusti. Nemam posao, nemam para, nemam hrane u frižideru, nemam za lekove, nemam deci za knjige, nemam roditeljima da kupim drva i ugalj, nemam… Pa, kume, ti nema šta nemaš! Upravo tako. U Srbiji nema šta nema. I kako onda čovek da ne bude optimista? Jedino mi je žao što će ova kampanja trajati još samo tri nedelje. Jer, u Srbiji se najbolje živi dok traje predizborna kampanja. Nikad više novih radnih mesta i stranih investicija. Zatvori i kafane se pune, a nezaposleni kao da su u zemlju propali. Nigde ih nema. Ni u zvaničnoj statistici. Dok traje kampanja, nema šta nema. I svi obećavaju. I oni koji imaju ubedljivo najveću podršku birača, ali i oni koji bi dušu đavolu prodali samo da pređu taj prokleti cenzus od pet odsto. Ma obećavaju i oni koji ne mogu ni unutar šire porodice da nahvataju ni 250 kandidata za poslanike, a kamoli da za njih još obezbede 10.000 potpisa građana sa pravom glasa i potvrdom da su pri zdravoj pameti. Ima sigurno na političkoj sceni mnogo onih kojima smeta svako podsećanje na brojna neispunjena predizborna obećanja. I u pravu su. Vreme je da prošlost ostavimo iza sebe, da zavirimo u svetlu budućnost i potražimo odgovor na pitanje ima li kraja krizi? Hoće li u dogledno vreme Srbija prestati da tone, da sedam miliona veslača, kojima je voda odavno iznad grla, uzmu bar malo vazduha? Odgovor će moći bar da se nasluti dok u aprilu ili maju budemo slušali ekspoze mandatara za sastav nove vlade. Verovatno baš onoga koji tvrdi da su veće šanse da njegova lista izgubi nego da pobedi 16. marta, iako sve ankete, bar do sada, pokazuju da ima veću podršku od svih drugih prijavljenih izbornih lista i to zajedno. U međuvremenu, uprkos tome što je skoro sve što se dešava na političkoj sceni „već viđeno“, možemo da se tešimo da sada bar Dragan Marković Palma, predsednik Jedinstvene Srbije i koalicioni partner SPS-a više ne poredi sebe i Dačića, kao uoči prethodnih parlamentarnih izbora, sa tandemom Barselone Ćavi - Mesi. Izgleda da je u međuvremenu shvatio da bi Krkobabić teško mogao da „prođe“ kao Inijesta. Još gore, nije razmišljao o tome a ko je onda Aleksandar Vučić? Zato je, brže-bolje rešio da u Jagodini zapali „olimpijsku baklju“, koja će, kako je obećao, goreti sve dok tamo bude ijedan nezaposleni. Uf, koliki će biti Palmin račun za gas? Ili ga je baš briga za to dok je na čelu Srbijagasa njegov koalicioni partner Dušan Bajatović. Tim pre što je Bajatović nedavno poručio da će, i ako ne bude u novoj vladi, biti u Srbijagasu. Dobro je i što se u Srbiji ružne stvari lako zaboravljaju. Tako se gotovo niko nije setio da je početkom ovog meseca prošla druga godina otkako je država Srbija kupila smederevsku Železaru. Za dolar. Eh, kako nas je skupo koštao taj jedan dolar. A tek će da košta.