Olako obećana brzina

Izbori kao manje-više globalno prihvaćena manifestacija neposredne demokratije i način da se utiče na to ko će upravljati državom u Italiji, izgleda, polako postaju pass: po treći put uzastopno u manje od dve i po godine, na mesto predsednika vlade dolazi ličnost čije imenovanje nije proizašlo iz izbornih rezultata i postizbornih međustranačkih pregovora, nego je posledica direktnih nagodbi, pritisaka i veštog manevrisanja iza scene. Posle Marija Montija i Enrika Lete, sada će na takav način u premijersku fotelju sesti Mateo Renci, gradonačelnik Firence i lider Demokratske stranke (PD) kome je predsednik Đorđo Napolitano, posle Letine iznuđene ostavke, poverio mandat za formiranje nove vlade. Dinamični i hiperambiciozni 39-godišnji Renci, međutim - za razliku od dvojice prethodnika - na tu poziciju stiže bez apsolutno ikakvog iskustva bavljenja politikom na nacionalnom nivou.

Cinici bi na ovom mestu mogli da ukažu na to kako od izbora u Italiji ionako nema mnogo vajde dok se ne promeni očajno loš izborni zakon, koji dramatično otežava konstituisanje funkcionalne većine u dvodomnom parlamentu i, posledično, formiranje efikasne vlade. Dovoljno je setiti se poslednjih izbora pre godinu dana, čiji ishod je situaciju u zemlji pritisnutoj teškim ekonomskim problemima samo dodatno zakomplikovao umesto da je pojednostavi, pa je na kraju vlada - prava neprincipijelna koalicija levice i desnice - jedva skrpljena kako bi se izbeglo ponavljanje glasanja.

Sam po sebi ovakav pogled na stvari nije netačan, ali je i dalje slab izgovor da se pitanje izbora najvažnije političke figure u državi rešava na način više nalik dvorskim spletkama nego demokratskim pravilima igre - a upravo takvim zakulisnim radnjama je Renci izdejstvovao uskraćivanje podrške premijeru iz sopstvene partije; obrazloženje za takav potez je, ako je to sada uopšte važno, bilo da su reformski procesi išli nedopustivo sporo i da se moraju ubrzati s novim čovekom na čelu vlade.

Kako god, taj demokratski deficit evidentno nije nešto što naročito opterećuje Rencija, čije neograničeno samopouzdanje, u kombinaciji s već pomenutim neiskustvom te opstrukcijama s kojima će se, kao i oni pre njega, neminovno suočiti, reklo bi se, garantuje da će na italijanskoj političkoj sceni i u narednom periodu biti prilično zanimljivo. Ali kao što sugeriše ona često citirana jevrejska kletva, poslednja stvar koja običnim Italijanima treba jeste da i dalje prolaze kroz zanimljiva vremena: sa Silviom Berluskonijem na čelu vlade se, uostalom, u Italiji vazda nešto interesantno dešavalo - samo što je svih tih godina zemlja nastavila da ekonomski tone, baš kao i njena međunarodna reputacija. O političkoj sklerozi od koje zemlja već toliko dugo pati da se i ne govori.



Tu i takvu Italiju - koja je za desetak meseci Letinog mandata pokazala neke, mada svakako nedovoljne znake oporavka - Renci bi sada da ubaci u petu brzinu, a da još nije jasno na koji način to planira da izvede. Obećano intenziviranje ekonomskih i institucionalnih reformi je zasad tek načelno zalaganje s kojim će se svi lako složiti, ali kako će to u praksi izgledati veliko je pitanje. Pre svega zato što PD i njeni saveznici s levog centra tu ništa ne mogu sami. Neophodna im je saradnja pre svega dosadašnjeg koalicionog partnera, Novog desnog centra (NCD) Anđelina Alfana, nesuđenog Berluskonijevog naslednika koji se prošle godine odmetnuo od svog mentora; a onda i kooperativnost samog Berluskonija, odnosno njegove stranke Forca Italija. Što znači da će, kad je ekonomija u pitanju, u Rencijevim reformama liberalno-tržišnih elemenata morati da bude više nego onih socijalno-ekonomskih, ili od partnerstva sa desnim centrom neće biti ništa. A što opet dalje vodi i proceni kako će se ispostaviti da je Renci još jedan nominalni evropski levičar koji će na vlasti sprovoditi agendu tobože suprotstavljenog ideološkog tabora. Pod pretpostavkom da se o ozbiljnijim ideološkim podelama u glavnim tokovima evropske politike još uopšte i može da govori.

Ako, dakle, ubedi partnere s desnog centra da mu se pridruže, a onda i poslanike u parlamentu da izglasaju poverenje novoj vladi, Renci će, kad stupi na teren na kome dosad nije nastupao, makar neko vreme moći da računa na ako ne baš podršku, a ono strpljenje i širokih slojeva i poslovnih krugova željnih da vide nešto novo, drugačije i bolje od onog na šta su navikli. Ali taj pritisak očekivanja (i podjednako prisutne skepse) znači da su, barem kad je sam Renci u pitanju, moguća samo dva, podjednako dramatična ishoda: ili će postati lice budućnosti italijanske politike, ili će sagoreti kao zvezda padalica i biti brzo zaboravljen.

A Italija? Navikla da, s izuzetkom Berluskonijeve ere, premijere i vlade menja kao košulje, neće se mnogo potresti zbog Rencija, šta god da s njim bude; ali će njegov eventualni neuspeh ipak nekako biti i njen. Lične simpatije i antipatije na stranu, vreme je da Italijani, bez obzira na političke razlike, konačno kolektivno okrenu novi list. Hoće li?

Ko je Mateo Renci

Bler ili Berluskoni

Mlad, energičan, odlučan, spreman da preporodi nacionalnu politiku: to bi ukratko bio - Mateo Renci, mandatar za sastav nove italijanske vlade.
Dosadašnji gradonačelnik Firence, (39) će postati najmlađi italijanski premijer u istoriji: dva meseca je mlađi nego što je bio Benito Musolini kada je budućem fašističkom diktatoru 1922. poveren mandat za sastavljanje vlade. Kritikuju ga što na tu poziciju stiže bez izbora i posle puča kojim je primorao Enrika Letu, svog prethodnika i partijskog kolegu iz Demokratske stranke (PD), da napusti položaj.

Rođen 1975. u Firenci, gde je završio prava.Radio je u porodičnoj marketinškoj agenciji, da bi 2004. postao predsednik provincije Firenca, a pet godina kasnije i njen gradonačelnik. Popularnost mu je rasla jer je bio otvoren za diskusije sa građanima i organizovao javne rasprave. U septembru 2012. kandidovao se za prvog čoveka PD ali ga je pobedio Pjer Luiđi Bersani, kandidat stare garde. To Rencija nije obeshrabrilo. Sačekao je svoj trenutak: kada je Bersani nešto kasnije podneo ostavku, Renciju su vrata bila otvorena, da bi decembra 2013. preuzeo lidersku poziciju u stranci.

Bivši skaut, pasionirani navijač Fiorentine i ljubitelj kožnih jakni, zna kako da privuče medijsku pažnju. Kritike da je više stil nego suština za sada mu ne remete karijeru; ni komentari da je u partijskom obračunu pokazao osobine, Nikole Makijavelija, ne utiču previše na njegov status političke zvezde u usponu. Kao što ga ni sudski procesi koji se u Firenci vode oko pronevera novca za vreme njegovog mandata nisu omeli da obeća da će izvući Italiju iz močvare, otvoriti ekonomiju, obezbediti rast, pobediti nezaposlenost Spremnost da se suoči s problemima i obećanja da će raščistiti sa starom gardom političara zvuče primamljivo u zemlji čija je ekonomija za dlaku izbegla sudbinu Španije ili Grčke. NJegovi partijski drugovi nisu oduševljeni načinom na koji se uspeo na vrh. Stoga još nije sasvim sigurno ni da će dobiti podršku stranke za svoj program i sastav vlade. Tu su i govorkanja o tajnim pregovorima sa Berluskonijem. Mnogi su, u Renciju već prepoznali nešto od Berluskonija. Neki drugi, u Renciju vide italijanskog Tonija Blera. Na čelo vlade dolazi, sve u svemu, uz velika očekivanja - ali i, kako se može pročitati u novinskim komentarima, s krvlju na rukama.