Post-apokaliptični zombi horor srpske politike

Srpska pravoslavna crkva ga je zbog filma Šišanje poslala u pakao.

Još si tu?

Pa dobro, osećanja su uzajamna. Ateista sam i SPC doživljavam kao parapolitičku organizaciju koja ima previše uticaja u nečemu što bi trebalo da je sekularna država.

Zoran Predin kaže da odrastanje u totalitarizmu i diktaturi očito urodi kvalitetnim umetničkim buntom. Ali, danas je carstvo marketinga, tako da stvaralaštvo nema jaja?

Možda neke ljude totalitarizam inspiriše, ali većinu ipak uništi. Mislim da je to važnije od umetnosti i bunta koji život u represiji eventualno inspiriše. U tom smislu, hajde da biramo carstvo marketinga, koliko god grozno bilo, pa da se borimo protiv svega što nam se ne sviđa, ali nemojmo biti nostalgični prema diktaturi bilo koje vrste.

Kada bi montirao ovu političku scenu, šta bi isekao?

Sve.

Ko bi fizički opstao od političara kada bi ih stavili u neki demolirani grad Koji bi to žanr bio?

Postapokaliptični zombi horor

Mrak, nema struje, opasan kraj?

...i onda im damo neko oružje, da krenu da se šibaju međusobno, kao Mortal Kombat? Ili Igre gladi samo sa bogatima umesto siromašnih! Ne znam, svi su nešto kilavi za takav rijaliti. Doduše, uvek sam tvrdio da bi Dinkić verovatno preživeo i nuklearni rat, i opet bio na vlasti, ali možda će ovi izbori konačno da me demantuju



Zar nije degutantna čitava priča u kojoj se mi bavimo njima, a ne oni nama, i ne završavaju poslove za koje im damo mandat?

To je svet koji smo zajedno napravili. Kad pričamo mi i oni, mislim da skidamo sa sebe odgovornost. Važno je da ne zaboravimo da smo i mi deo problema. Svi zajedno smo dozvolili da se dođe do ovog trenutka. Sad bi bilo dobro razmisliti da li možemo nekako da popravimo stvari, i koja arena nam najviše odgovara.

Kada Tadić kaže: Vidimo se u drugom filmu, kakav film vidiš?

Ne znam. Tadić je režiser sopstvenog pada i to je to.

Šta tražiš od vlasti?

Odgovornost. Ali isto mora da se traži i od glasača. O tome se najmanje priča, ali mislim da je u Srbiji narod taj koji je uvek najviše glasao za vlast koja ga je najviše uništavala. Od Miloševića do danas... Što se tiče trenutne situacije, beli listići su svojevremeno dobro dijagnostikovali neke probleme, ali predloženo rešenje je bilo loše, što sad vidimo. A i otišlo se predaleko. Da li je baš morao Dačić da se proglašava za De Gola, ili da se kaže da će Vučić stvarno doneti promenu, ili da se veruje da će se DS stvarno promeniti kad padne s vlasti, a svi znamo da ga čine isti ljudi - gde je onda ranije bio taj potencijal za promene? Neki su možda računali da će samo bivši radikali imati dovoljno kredibiliteta da završe sa Kosovom, a da ih narod ne linčuje. A kada je ta upotrebna vrednost bivših radikala prošla, sad su odjednom svi u panici, jer ne vide više mehanizme da ih sklone s vlasti. Panika s razlogom, jer je reč o poprilično beskrupuloznim ljudima, ali o tome je trebalo razmišljati pre nego što im se dala implicitna ili eksplicitna podrška.

Oko čega se partije danas bore?

Oko vlasti. Neke se bore za više vlasti, neke za samo malo parče koje bi opravdalo razlog njihovog postojanja. Neki se bore da opstanu na političkoj sceni. Ali, malo ko se bori za ideju, za program, za interese građana, za ono za šta ih biramo i plaćamo.

Kažu da jeste Srbija deponija besmisla, bede i jeze?

Da, ali nadam se da postoji klica koja nekako može da preživi i na tom tlu. Ima i gorih država, u kojima je svakodnevni život nepodnošljiv, nedostojan čoveka. Ovde imamo specifičan problem, jer se (bar neki od nas) stalno poredimo sa SFRJ, i onda smo često nezadovoljni. Nažalost, ovo više nije ta država. Ovo je provincijalna (jugo)istočnoevropska državica u dugovima, gde je broj kvalitetnih ljudi sa kapacitetom da menjaju stvari veoma mali. Sve ostalo je iluzija. I ta priča da smo bolji od komšija i da nam nekako uvek nešto više pripada je opasna iluzija, koju nažalost već dugo vučemo sa sobom kroz istoriju. To je izvor neviđene frustracije i razlog političkog kursa sa često katastrofalnim posledicama.

Đinđića smatraš superiornom ličnošću u odnosu na ološ koji se ovde bavi politikom?

Intelektualac koji je razumeo politički trenutak, doktorirao filozofiju u Nemačkoj, sarađivao sa Habermasom, pisao naučne radove koji su veoma precizno nagovestili neminovne posledice stanja u kom se tadašnja država nalazila. Iz takve pozicije čovek drugačije nastupa od poluobrazovanih ljudi koji se danas bave politikom. Smatraju ga često pragmatičarem, beskrupuloznim, ali zapravo mislim da je bio vrlo naivan, kad uzmete koliko su njegovi snovi o promeni bili plemeniti i romantični. A mogućnost za promene u Srbiji je uvek bila neverovatno mala. Uprkos toj činjenici, koje je bio vrlo svestan, pokušao je nešto da menja. Fascinantno.



Danas nema razlike između politika. Nema ideologije, sem osvajanja vlasti?

Imali smo Miloševića i Šešelja, pa Koštunicu sa svojim sektaškim kleronacionalizmom, ekstremne varijante različitih ideologija. Sad umesto toga imamo neki kleptokratski besmisao, ideologije nema nigde. Zašto da glasam za tebe ako nemam tvoju garanciju da sutra nećeš napraviti koaliciju s nekim ko je na potpuno drugoj strani političkog spektra? Mi glasamo za političare. Oni su naši službenici. Ne obrnuto. Ne glasam da bi on uzeo pare zato što je na vlasti, nego da sprovodi politiku koju je obećao.

Percepcija političara - ovce su tu za šišanje?

Pa da. Mi smo kao baterije u Matriksu. U tom filmu mašine koriste ljudski rod kao baterije za napajanje, da bi mogle da funkcionišu. Plašim se da građani bivaju svedeni na bateriju koja služi za opstanak političke kaste. A politička kasta je toliko incestuozna da sve dolazi u obzir. Svi sa svima - od propasti Rimskog carstva nismo videli takvog bluda. Da živiš negde drugde, da to ne utiče na tebe, tvoju decu, to još može da bude onako smešno, odvratno smešno. Pošto sam građanin Srbije, samo mi je odvratno.

Šta bi uopšte Nušić, Kafka, Orvel radili ovde?

Problem je što se navikavamo na te kafkijansko-orvelovsko-nušićevske situacije, i polako se desenzitizujemo na sve to. Ubrzano gubimo mogućnost empatije, postajemo cinični, a iza tog cinizma - ništa.

Kad Vučić režira. Olujni vetar besno povija kosu spasioca.... Cinično, ovo je zapisao dr Zoran Milojević u Danasu?

Iako ovaj opis liči na pesmice posvećene Kim DŽong Unu, mislim da, nažalost, nije daleko od realnog stanja na terenu, i simptom je ozbiljnijeg problema - autoritarnog ponašanja velikog broja ljudi. Čak i da Vučić ne naručuje lično takve i slične tekstove, to ne sprečava uvlakačko ponašanje hordi beskičmenjaka. To je suština autoritarnog društva, to podilaženje onima koji su na vlasti. Šeniš pred silom i vlasti, a odvratan si prema slabijem. Nešto najgore u ljudskoj prirodi. Što više vlasti grabi neko ovde, gore je udvorištvo i ponižavanje, sve je više tih bednika koji su spremni da budu paraziti koji će se prikačiti uz moćnike, u nadi da će se možda ogrebati za nešto.

Basara kaže: Smučio mi se odavno srpski senat, ali mi se smučio i srpski narod, drkadžije, prevrtljivci, mutikaše, lenjivci, seratori i slični ne zaslužuju ništa bolje, pomirite se s tim, a ako zbog srpskog inata nećete, s tim će vas pomiriti sila inercije i biće dibidus u pravu.

Scena iz filma Olivera Stouna. Ričard Nikson gleda sliku Kenedija i kaže: Tebe su voleli zato što su u tebi videli ono što su hteli da budu, a mene mrze zato što u meni vide ono što jesu. E, mislim, naš narod kada pogleda Tomu Nikolića vidi ono što jeste, i što je najgore, sviđa mu se to što jeste. A nema napredovanja sa takvim razmišljanjem. Što je rekla Latinka Perović: mnogo pre no što biološki nestane neki narod, nestaće ljudski potencijal da se nešto promeni nabolje.

Ključne političke figure: Vučić, Dačić, Tadić, Đilas, Čeda, kako ih vidiš?

Nisu svi isti, naravno, i daleko od toga da svi imaju istu prošlost ili odgovornost pred građanima za ono što su radili. Ali ako ih već sve zbirno navodimo, mislim da su svi zajedno veoma istrošeni, da veoma malo mogu da ponude, a da se nažalost nova generacija političara nije formirala.

Ima li smisla utakmica ako se unapred zna pobednik?

Ako misliš na izbore, situacija jeste depresivna, ali mislim da je to retka šansa da utičemo na nešto, koliko god mali taj uticaj bio. Najčešće se to svodi na biranje između veoma loše i nešto manje loše opcije, ali i to je neki izbor. Ko se ne slaže, naravno ima puno pravo da ne glasa, ne mogu reći da ga ne razumem. Tragedija je što smo skoro zaboravili kako to izgleda kad glasaš za nešto, a ne samo protiv nečega.

Koje ideje vidiš a koje nude stranke?

Kao što rekoh, nije baš da su svi isti, ali polako smo došli do tačke kad se umesto ideja najčešće nudi jedno prazno, providno, nezapakovano - ništa. I što je najgore, to ništa sjajno prolazi na tržištu.

Kako danas doživljavaš DS, koji se izdelio?

Demokratska stranka i oba njena lidera, bivši i sadašnji, direktno su odgovorni za dezintegraciju sopstvene stranke, srljanje u populizam i nacionalizam, propuštene šanse, gubitak poverenja građana, rehabilitaciju radikala, veliku laž i Kosovo i Evropa (koja nas je skupo koštala), i još trista đavola. Od koalicije sa Koštunicom ta organizacija je presekla sve veze sa Đinđićevim DS-om. Kapitalna greška im je što nikako nisu shvatali da dobar deo njihovih glasača nisu idioti koji bez pogovora kupuju gluposti i brljotine koje su nam neprekidno servirali, već pristojni ljudi koji im pružaju podršku zbog straha od radikala i povratka u devedesete. Kad su sami napravili da radikala više nema, i predstavili SNS kao legitimnu alternativu, mnogi glasači su im okrenuli leđa.
I sad, kad su sve izgubili, ne mogu jasno da kažu da su sami krivi i zadrže minimum dostojanstva. Pa, ne razumem, koja mera autizma i osionosti je potrebna da se tako postupa? Oni kao da namerno vuku poteze kojima se dodatno zakopavaju, ne treba im pomoć sa strane.



Kako izgleda politička scena danas?

Bližimo se trenutku kad jedan čovek (ozbiljno problematične prošlosti) dobija od građana ogromnu količinu vlasti, a opozicija nastavlja da se samouništava. Svako ko je čitao istoriju za osnovnu školu zna gde takve priče vode.

Estrada. Laki sadržaj. Nisu oni intelektualci koji žele da urade nešto. Kad zagrebeš ispod površine, nema ništa. Meni je važna tekovina Đinđića što je uveo neformalni govor u politiku, tzv. no bullshit pristup - ja ti pričam normalno i direktno, ne u floskulama, ne u konstrukcijama. Jako retko gledam televiziju i onda mi je još strašnije kad se zeznem pa ipak pogledam neki prilog i vidim Vučića, stoji tako artificijalno, i priča te fraze, nema tu iskrenog razgovora, sve je kao neka loša predstava. Slično kao Boris Tadić sa onim neverovatno banalnim i patetičnim frazetinama, koje su mu smišljali marketinški genijalci, i svi ostali redom. Ali, najgore od svega je što to ipak prolazi, narod to kupuje. Ispada da onda za bolje i nismo.