Doživljajni svet

Jedan od svetskih pionira konceptualne umetnosti, Vladan Radovanović, kroz svoj opus je naizgled alhemijski i zapravo sistematično spajao različite umetničke discipline i prakse, a izložba njegovih foto-radova nastalih od 1957. do 1984. do 15. marta u Domu kulture Studentski grad predstaviće, kako kaže autor, zapostavljene antifugalne oblasti njegovog opusa one koje predstavljaju udaljavanje, pa i dekonstrukciju umetničkog izraza kao takvog.

Stoga je izložene radove nemoguće u potpunosti razumeti bez adekvatne teorijske potpore oličene u pojmu projektizma, protokonceptualnog i protoperformerskog diskursa. Da uistinu jeste tako, smatra Radovanović, umetničko delo ne bi bilo sredstvo komunikacije. Sam čin saobraćanja s publikom otuda je posledica projekcije autorove zamisli, ili mentalnog koncepta, u doživljajni svet same publike. Jedina nepoznanica u ovakvoj komunikaciji, onda, jeste kojom formom prikazati ovaj proces.

Mogući odgovor krije se u prvom umetnički zabeleženom činu performansa, foto-radu Lažno penjanje iz 1958. gde se dva muškarca, od koji je jedan sam Radovanović, naizgled u grču penju uz vertikalnu stenu. Da ne znamo naslov fotografije, mislili bismo da zaista jeste tako, ali upravo saznanje da je penjanje lažno da akteri zapravo leže pruža finu, mentalističku kritiku vere u poruku umetničkog dela, čak i na značenjskom nivou, što istovremeno predstavlja i poruku po sebi.

Slična se namera krije i iza foto-rada Lažni eksponati iz 1979. kada su u kadrove uveliko dospeli razni ready-made objekti, poput stolica, u cilju, kako kaže Radovanović, destabilizacije umetničkog konteksta. Ovde su ih zamenili živi ljudi, blago nasmejani, u rukovanju, čime je upravo konceptualistička destabilizacija podrivena predstavljanjem posve uobičajene scene jednostavno rečeno, slikanjem životne fotografije.

Autorski komentar je nešto grublji i doslovniji u Traženju zvuka gde tri kompozitora, među njima, ponovo, i sam autor, i doslovno čeprkaju po utrobi klavira u potrazi za tonovima, dok se Otvorene i zatvorene oči odlično poigravaju sa strukturom i kompozicijom tradicionalno shvaćenog umetničkog dela, kao i idejom da ono mora da ostvari psihički ili emocionalni efekat. Ovde je Radovanović sa zatvorenim očima fotografisan pored svoje fotografije na kojoj su njegove oči širom otvorene, a pogled izražajan. Tako je trostruko udaljeni autor slika njegove slike u daleko življoj razmeni od dvostruko udaljenog, fotografisanog Radovanovića, dok je autorska funkcija, čini se, prepuštena posmatraču i zaključku da delo zaista počinje da postoji tek s njegovim intenzivnim promišljanjem.

Izložene fotografije, dakle, nisu umetnička dela po sebi, već radovi koji komentarišu nameru autora. Upravo su ti komentari, i sami podložni komentarima publike, ono što ovaj deo Radovanovićevog opusa čini zanimljivim, budući da umnogome predviđaju svetska intelektualistička stremljenja.