Tamo gde tutanj voza preseca reči

Englezi imaju zgodan idiom za ljude iz mračnijih četvrti rođeni sa pogrešne strane pruge. A Kiš je, otprilike u vreme kada se jedna junakinja ovog teksta doselila na drugu stranu beogradskih šina, zapisao kakav je život pored vozova.
Kuća se svaki čas tresla iz temelja. To nas je u početku držalo u stalnoj napetosti, hvatali smo se za glavu i zavlačili se pod perine, na granici živčanog sloma. Tutanj voza presecao nam je reči i pretvarao najbezazlenije razgovore u žučne svađe

Povrh toga, gradskom skupštinom se u prethodnih dvadesetak godina motala maltene svaka partija koja je to htela, a komad Beograda sa one strane tračnica, između Gazele i Brankovog mosta, duž mnogih koraka i dalje izgleda postapokaliptično, kao raspadajuća uspomena na industrijsko doba grada. Metonimija Savskog amfiteatra, to jest Savamale, Bare Venecije i njihovog dela Save, Beograđanima je ili stovarište peska ili stovarište đubreta ili, za mlađe, stovarište noćne zabave. Kolektivno to im je budući Beograd na vodi. Ali običnog, dnevnog života između pruge i vode ima i sada.
Železničara Novicu smo upoznali slučajno. Pokušavali smo da se od železničkog depoa probijemo do reke prateći izuzetno komplikovano objašnjenje jednog ljubaznog radnika skrenite levo kod Albukerkija, otprilike i u blizini stuba Gazele zabasali u Novičino dvorište. Ničime nije odao da mu to smeta. Navikao je i na gore životne detalje od posete dvojice novinara.



Živim ovde dvadeset godina. Ja sam ti nomad u Srbiji, selio sam se trinaest puta. Prošlog marta mi je sve izgorelo, i sve sam ponovo podigao sam. Zato me je i pogodio infarkt
Siniša Mali je nedavno rekao da većina lokalaca koji su se skućili između šina, reke i mostova živi u nehigijenskim uslovima. Ali kuća koju je podigao Novica nije iz filma o nehigijenskim naseljima, već dom. Pred kućom je pas čuvar, a u dvorištu golubarnik.
Ima ovde 250 porodica železničara, mada ne i samo železničara. Preprodavalo se za hiljadu maraka. Kada su došle banke i krediti, pretvorilo se u divlji zapad.
I divlji zapad je dom, a dom imaš i kada si se selio trinaest puta, i nije ga lako napustiti.



Brinuo sam se dok su mi deca bila mala. Sad su otišla svojim putem, pa kažem ,dajte mi jednu ovakvu sobicu i u redu je. Rekli su mi da ovaj naš deo treba da dođe na red za iseljenje 2017, samo se bojim da ne bude naopako
Niko ne bi očekivao da priča železničara bude drugačija do naopaka. Čak i kada je železničar član političke partije. Nije bitno koje, važno je da u kiseloj šali kaže da mu je život pošao unatraške nekako baš od trenutka kada se učlanio.
Pet meseci sam bez plate, lekovi me koštaju pet hiljada, a golubovima treba hrane. Gajim ih za takmičenja. U požaru mi ih je izgorelo sedamdeset. Sada ih imam stotinak. Oko golubova treba mnogo truda. Sad ih jure kopci i jastrebovi, pre neki dan mi je kobac uzeo jednog, nije se snašao, bio je pripravnik



Oko golubova treba mnogo truda. Koliko ga je onda potrebno oko ljudi? Tek što smo se pozdravili sa Novicom, pored nas je zakočio automobil. Bračni par je video fotografsku opremu, pomešao nas sa geodetima i u stilu ako boga znate zamolio za bilo kakve informacije o iseljenju.
Majka mi ovde živi godinama, čula je da će za dva-tri meseca biti iseljenja. LJudi su u panici, u strahu, niko neće da se seli. Znaju kako je bilo pre nekoliko godina kada su poslali ljude u Dren, u kontejnere bez struje i vode.

Slučaj koji je pomenulo ovo dvoje zabrinutih dogodio se 2011, kada je dvanaest porodica iz privremenog naselja pod Pančevačkim mostom Beograd bez najave iselio u selo Dren, pored Obrenovca, gde je zaboravljeno da su voda i struja značajne ljudske potrebe. Zaista, na stranu bilo kakvo vrednovanje Beograda na vodi, kako bi bilo ko razuman mogao da veruje da će nakon iseljenja dobiti odgovarajući smeštaj, ako to zavisi od grada koji se godinama pokazuje nesposobnim da izvadi plastičnu flašu iz reke? Barem jednu.

Od Savskog mosta prema Sajmu se pruža groblje brodova koje blokira svaki prilaz obali sa reke. Metar za metrom priobalja zauzimaju truleće olupine čamaca, rečnih brodova i šlepova. Neke od njih nakrivljene su na bok i napola potonule. Obalu, pak, zakrčuju rđom izobličeni delovi brodske i tovarne opreme, uz neizbežan asortiman plastičnog, gumenog i staklenog đubreta, zabeležio sam u reportaži marta 2010. godine, a četiri godine kasnije čini se da je ama baš svaki otpadak i dalje na mestu.

Veliki deo obale budućeg Beograda na vodi sve je samo ne na vodi. Nedaleko od Gazele, recimo, mala je, relativno uredna privatna marina sa dvadesetak vezova. Na zamah kraula od nje, na boku spava ogromna, potpuno korodirala olupina. Sledeći kadar je još jedna privatna marina, sa vezanom jahtom. A naredni krkljanac raznovrsnih mrtvih plovila i živih šlepova, koji je između sebe i obale barikadirao širok asortiman plastične robe. Nađe se u budućem najekskluzivnijem delu Beograda i poneki pecaroš.
Nisam ni zabacio udicu, sedim onako.



Zašto bi je i zabacio, osim ako mu ne treba prazan tetrapak? U haos se odlično uklapaju Lastini međugradski autobusi parkirani duž takozvane obale: Beograd-Venčane, preko Lisovića, Manića, Zoroljina i Sibnice. Ili za Kuršumliju preko Blaca. Ili za Ub. Preko puta autobusa su sedišta i skladišta svakakvih firmi, brodarskih i građevinskih, na primer. A između nemila i nedraga je biciklistička staza. Dok ne podignemo Beograd na vodi, možda bismo mogli strane turiste da privučemo najoriginalnijom biciklističkom slalom turom planete.
No, rekosmo, kakav je da je, Savski amfiteatar je danas i dom. U Bari Veneciji dom je Zorki Denić, sedamdesettrogodišnjakinji, njenoj ćerki i unuci.
Ovde sam od 1963. Moj pokojni muž je sve sam podigao. Radio je za Komgrap, rezao kamen, ovde je bila mašina

Hali u kojoj je glava porodice Denić radio danas je provaljen krov Ne smemo da uđemo kada je oluja i kuća jeste eklektična, a nedavno su je obišli i lopovi, ali su u dvorištu orasi, smokve i trešnje. Ni vozovi ne smetaju koliko su nekada, budući da prugom pred domom Denića prođe jedan teretnjak dnevno. O njihovom teretu, datumu iseljenja, još ih niko nije obavestio. Nije ni obližnje Stamenkoviće, koji žive nadomak nekadašnje železničke postaje Beograd Sava, natpisa i dalje vidnog, iako je postaja pokojna nekih četrdeset godina. Stamenkoviće su obišle tri komisije, svaka je tvrdila da je glavna, te se podrazumeva da Srboljub, nadzornik vagona na železnici, i njegova supruga i dalje ništa ne znaju.

Živimo ovde 32 godine, i još pre trideset dve godine rekli su nam da će naselje biti rušeno, pa ništa. Kakva nam je država, ništa nas ne sme iznenaditi. Ovde svi imaju papire, plaćaju kirije, ali nam nisu dopustili otkup jer smo na manje od dvadeset pet metara od pruge. Sada uklanjaju koloseke, pa bi bio red da nas puste da naše kuće otkupimo, pričaju Stamenkovići.

Ako bi mogli da otkupe to što su, kao i svi drugi sagovornici NIN-a, sami podigli, možda bi sa državom pregovarali na ravnijoj nozi. A svakako će im biti žao da odu, bez obzira na redovne poplave, zbog kojih su navikli na posete novinara. Jer je njihovo dvorište, mada sa pogrešne strane pruge, kao stvoreno za letnje sedeljke.



Kad cvetaju voćke, ovde je prelepo. Lep je život ovde. Otvoren nam je put na sve strane, a pored vode smo. Ja sam po struci bravar, navikao sam da radim u dvorištu, šta ću u stambenoj zgradi? Imam višnju za pedeset kilograma ploda, šljivu za jedanaest litara rakije, kaže Srboljub.
Nekolicina lokalaca, nezavisno jedni od drugih, podsetila nas je na to da je Vučić svojevremeno prvu propagandu pokrenuo baš u njihovom kraju. A što se političke propagande uopšte tiče, kako kaže jedan Venecijanin, radikali su još devedesetih dolazili da promovišu svoje ideje, delili stranački materijal, a nakon dvadeset i kusur godina, i nakon svega što se izređalo u gradskoj skupštini, na planu ulepšavanja Bare Venecije stiglo se do dva kontejnera koji su nedavno postavljeni. Svejedno, makar zbog rezignacije, mahom višedecenijske, niko od sagovornika NIN-a nije delovao ljutito. Poneki žitelj najavljuje proteste ako ga država izigra, ali ima i onih koji će, koliko god voleli svoj zanemareni deo Beograda, takav kakav je, biti razočarani ako Beograd na vodi ostane Beograd na papiru. Različite priče ipak ujedinjuje jedna Venecijanka. Nikome ne verujem ništa.