Kraj Ukrajine

Kad bi ruska država bila tako efikasna u nekim drugim stvarima kao što se iskazuje na primeru brzometne okupacije i pripajanja dela teritorije međunarodno priznate i do pre neki dan suverene Ukrajine - recimo, u rešavanju nerasvetljenih ubistava političkih protivnika režima predsednika Vladimira Putina; ili u suzbijanju sistemske korupcije koja socijalne razlike između bogatih i svih ostalih Rusa uvećava do grotesknih razlika - Rusija bi (čak i s onakvom zimom) svakako bila popularnije mesto za život nego što jeste. Ovako kako je, međutim, bogati Rusi svoju ljubav prema domovini uglavnom ispoljavaju sa sigurne udaljenosti, dok u svojim londonskim i inim rezidencijama glasno ćute o blagodetima Putinove vladavine i uspavljuju se brojeći poreske rajeve u čijim bankama čuvaju svoje teškom mukom/krađom stečene milione i milijarde; a ostatku sveta ostaje da se - zavisno od simpatija (makar pola Srbije) ili antipatija (manje-više ostatak sveta) divi ili užasava zbog skoro neverovatne brzine kojom Rusija razbucava Ukrajinu. Pri čemu bi Krim mogao da bude samo početak. Putin je očito rešio da igra na sve ili ništa, i da brzometno profitira na nečemu što je, dugoročno gledano, za njega izgledan gubitak: jer, okretanje Ukrajine - ili barem njenog zapadnog dela - Evropskoj uniji i Sjedinjenim Državama znači krah njegovih ambicija o stvaranju Evroazijske unije kao protivteže EU (i svemu što ona simboliše): s ogromnom rupom u obliku Ukrajine u sredini, ta unija nema nikakve izglede da zaživi, izuzev možda u vidu nekog kvazisovjetskog relikta. Ako, dakle, Putin ne može da ima celu Ukrajinu pod svojim uticajem, onda će, vala, imati makar deo nje - a Ukrajina neka vidi šta će i kako će tako osakaćena. Jer, nakon što je potpisao sporazum o pripajanju Krima i Sevastopolja Rusiji, kakvi su izgledi da Putin reterira i okonča svoju malu ukrajinsku avanturu? Nikakvi. Sad je sve postalo stvar ne samo novog strateškog pozicioniranja Rusije, rešene da demonstrativno odgovori na ono što doživljava kao stalne provokacije EU i SAD u sopstvenom komšiluku; nego i onoga što Putin vidi kao pitanje sopstvenog i državnog prestiža i čvrstine karaktera, a Zapad (i ne samo Zapad) kao akt agresije kojim Putin od autokrate - kakvim je, zbog načina na koji vodi zemlju, s mnogo argumenata oduvek smatran - definitivno postaje nešto još mnogo gore od toga. Nije da je to u svemu ovome naročito bitno, ali je svakako zanimljivo pitanje kako tačno definisati to „gore od autokrate“. Zapadnim političarima, analitičarima i komentatorima ni sad ne nedostaju termini kojima karakterišu ovu novu fazu Putinove karijere, ali bi, da je pravde, ogromnoj većini njih te reči trebalo da zastanu u grlu: jer, većina onog što je već izrečeno o ruskoj okupaciji, sad već i aneksiji Krima, savršeno je primenljivo na strane intervencije kojima Zapad/NATO/Amerika još u najmanju ruku od 1999. i bombardovanja tadašnje SR Jugoslavije zavodi red po svetu, uglavnom stvarajući još veći haos nego do tada. Kao što, na drugoj strani, više ni srpski nacionalisti ne mogu a da se ne zagrcnu pokušavajući da objasne (više sebi nego drugima) kako su navodno Kosovo i Krim dva sasvim različita slučaja. A zapravo, uz sve distinkcije, opasno liče. I znamo kako se završilo s Kosovom. OK, za razliku od Kosova, Krim će kao deo Rusije malo ko, ako iko, hteti da prizna. Ali šta će od toga imati Ukrajina, potpuno nemoćna da, milom ili silom, ponovo uspostavi kontrolu nad otetim delom teritorije? Stoga se treba bojati da pravo pitanje više i nije šta će biti s Krimom, nego šta će biti s Ukrajinom. U ovako napetoj atmosferi, Rusija apsolutno ima potencijal da raspiruje separatističko raspoloženje na istoku Ukrajine, a Zapadu apsolutno ne pada na pamet da zbog Ukrajine ratuje s Rusijom; prelazne ukrajinske vlasti su, pak, već demonstrirale nedostatak i takta i sposobnosti da stanje u zemlji smire same. Sve to zajedno sugeriše da je, na duži rok, podela Ukrajine u najmanju ruku podjednako zamisliv, ako ne i verovatniji ishod od očuvanja njene teritorijalne celovitosti. Koja, uostalom, posle ruske aneksije Krima ionako već ne postoji. Može li bilo koji od ta dva raspleta da prođe bez krvoprolića? „Humanog preseljenja“? Neke treće vrste pakla? Teško. Ali hajde da se nadamo.