Vlast da, elita ne

Prijatno me iznenađuje što pokrećete pitanja uloge, ako ne i odgovornosti, dece mnogih komunističkih rukovodilaca (ne bdquo;dece komunizma, pošto smo svi mi rođeni u to vreme deca komunizma). A ona se dele na decu bdquo;buya kojoj je pripadalo sve i koja su mogla sve, i ostalu decu kojoj je pripao rad, red i disciplina.

Autori rubrike tu sortu nazivaju bdquo;elitom čiji su očevi i majke bdquo;zatrli građansku klasu. Ne bih se složila, pošto sam još živa, kao i moja majka, rođaci i mnogi prijatelji. Tačno je da nas nema puno, mnogi nisu preživeli. Mi smo oni što platu daju na knjige, karte za razne predstave, dečije časove jezika, muzike, sporta, itd. ndash; pa onda rade honorarno. Oni što svojoj deci daju dobro vaspitanje, za razliku od bdquo;dobre edukacije koja je ponuđena (da li i usvojena?) deci komunjarskih buya po raznim inostranstvima. Građanska klasa se prepoznaje po domaćem vaspitanju i lagano taloženom znanju, poznavanju i poštovanju tradicije, te odsustvu sklonosti da zaboravi prošlost i istoriju svog naroda. To su oni što su se posle mnogo godina iznenađeni sretali sa osedelom buyinskom decom, svojim drugarima iz mladosti, za vreme demonstracija protiv vlasti koju su oličavali njihovi roditelji. Scaron;ta će oni tu, još tako demokratski agresivni? Navikli da sve bude njihovo, pa i demonstracije sa sve demokratijom. Građanska klasa je obavila svoju građansku neposlušnost, a komunistička deca i unuci se, znajući koliko im treba, po navici dokopali vlasti. Građani nisu umeli da ih spreče, ali ih nisu ni priznali za bdquo;elitu. Oni su samo na vlasti.

Istoričar(!) Nikola Samaryić se vidim plaši drugačijih spiskova, onih koji bi mogli da pomute uspešne živote i mentalnu ravnotežu komunjarskih naslednika. Uveravam profesora Filozofskog fakulteta da je život kakav su imali osigurao njihovu, čak agresivnu, ravnotežu na mnogim planovima. Ne mrzim nikoga, niti govorim o svoj deci komunističkih buyovana, ali govorim o većini, svi to znamo. No, čini se da to nije predmet profesionalne radoznalosti ovog istoričara. Žalim što istoričar ne zna koliko godina zatvora su koštali vicevi o Titu, Rankoviću i ostalima. Evo koliko. Moja majka je skinula Titovu sliku sa zida u svojoj kući i rekla da Ranković ima fizionomiju jazavca (žena se bavi slikanjem portreta), i dobila dve godine, od toga šest meseci u samici. A moj otac je rekao pred prijateljima komunistima da prezire oružane revolucije i da mu je Gandi idol, pa je dobio dvanaest godina. Odležao sedam, tri i po na Golom otoku.

Nadam se da istoričar zna da na Golom otoku većinu logoraša nisu činili informbirovci, naprotiv. Nadam se da zna i da je Savet Evrope 25. 01. 2006. usvojio rezoluciju kojom se osuđuju zločini komunističkih režima počinjeni u prošlom veku. SFRJ se u tekstu pominje samo jednom, a tamo gde se nabrajaju stradanja u logorima nema Golog otoka. Da li se naši istoričari pitaju zašto? Zašto kad je tamo bila naša delegacija? Zašto je ta delegacija odlučila da ne podnosi amandman na rezoluciju i zašto nije učestvovala u debati? Umesto što se bez razloga plaši za sudbinu Biljane Kovačević-Vučo, istoričar bi mogao da joj predloži saradnju na pokretanju istine o Golom otoku, pošto joj podaci mogu biti porodično dostupni. Na to je obavezuje i misija organizacije u kojoj radi.

Ne verujem da se od istoričara očekivalo da denuncira bdquo;nekadašnje prijatelje, već da pruži mišljenje profesionalca. I čoveka, naravno. A ja moram da ga obavestim da su mojim roditeljima sudili generali, a mene, tada staru tri godine, izbacili iz stana. Pošto vlada epidemija amnezije o pitanju Golog otoka, želim da naglasim da nikada nije postojala grupa mazohista koja se samoorganizovano uputila na ostrvo bez drvceta i unajmila sadiste da je batinaju i ubijaju po suncu na golom kamenu. Batinaše su organizovali roditelji generalske dece koja predstavljaju vrh današnjeg društva (ali ne i elitu!). Od istoričara se očekuje da se bavi svojim zanatom, te da proceni pojave u društvu. Ne znam ništa o ovom naučniku, ali me stvarno čudi smušena naivnost u pisanju (ili je to pak podobnost?) pripadnika ove profesije kome je, ako sam dobro shvatila, bdquo;uporna nedokučivost istine najmanja briga. Da li je zato zaobilazi?

Naša vlast i istoričari su dozvolili da Goli otok, jugoslovenski Gulag, najveća bruka roditelja današnje vlasti, ne bude uvršten u spisak logora u Evropi u kojima su mučeni ljudi! Sedeli su na licu mesta i nisu ni pisnuli, znači tvrdili da ga nije ni bilo. Volela bih da istoričar koji se ispod svog pisanija potpisao u tri reda, obavi svoj posao i ustanovi da li je to tačno, a da manje brine o lovu na crvene veštice kojeg zaista nema. Golootočani su uglavnom pod zemljom ili zauvek oštećeni (i oni i njihovo potomstvo), dok bdquo;crvenim vešticama i njihovom potomstvu baš dobro ide...