Zagrljaj naprednjaka lomi kičmu

Srećko Mihailović već godinama, otkako je u penziji, živi u selu pored Mladenovca. Možda je i to razlog što pored dugogodišnjeg istraživačkog iskustva, a daleko od beogradskog kruga dvojke, razume Srbiju bolje od mnogih političara koji su se pre desetak dana borili za glasove građana na izborima. Mihailovića pobeda SNS-a i Aleksandra Vučića nije iznenadila. Izašli smo iz poslednje decenije prošlog veka tako što smo bili prvenstveno orijentisani na preživljavanje. Niko nije mogao da računa na pobedu ukoliko ne ponudi hleb i posao. Vučić je obećao upravo te dve stvari, hleb i posao, i sa druge strane hapšenje lopova i tajkuna. On je u pretkampanji i u samoj kampanji donekle naznačio da to što je u programskom obećanju SNS-a oni i ostvaruju hapsio je lopove i tajkune. Onda je počela priča kako nisu završeni ti procesi, kao da su bilo koji procesi takve prirode u nas i do sada završavani. Zatim, oni su zaposlili, od kada su došli na vlast, gotovo dve godine pre ovih izbora, najmanje 10.000-15.000 ljudi i to tamo gde su najlakše mogli, u službama koje su držali. Tu je glavno obeležje Vučićeve pobede. On je pobedio u trci za glavnog menadžera u najvećem privatnom preduzeću, kapitalističkom preduzeću u ovoj zemlji. Postao je glavni menadžer firme koja broji 800.000 ljudi, jer sve ono što je u javnom sektoru, sve što je u državnoj svojini, to je u stvari u partijskoj svojini. NJegova partija je glavna partija, on je glavni čovek svoje partije i on je glavni menadžer, što znači - on će da postavlja, da zapošljava, da otpušta, da smenjuje, on je bog i batina.

Da li je to populizam, kako ocenjuju mnogi analitičari?

Meni je muka od upotrebe i zloupotrebe pojma populizam. Da li se on udvarao biračima? Pa jeste, svi se udvaraju. Da li je obećavao? Pa svi koji se udvaraju obećavaju, nema te partije koja ne obećava. Zašto nam sada odjednom samo on bode oči? On je u osnovi obećavao isto ono što su i svi drugi, samo što tim drugima građani nisu poverovali a Vučiću jesu.

Vučić je često i u kampanji govorio da neće da laže ljude, da slede bolne reforme, a za njega je glasalo najviše ljudi koji su tzv. žrtve tranzicije. Nije li to paradoks?

Za njega glasa prekarijat, gubitnici tranzicije, a oni će snositi glavne konsekvence svog izbornog opredeljenja. Istina je da je on u nekoliko navrata skretao pažnju narodu, biračima, na znoj, krv, suze, šta li već, međutim kampanja se, i tu je njihova prednost bila, vodi na različitim nivoima. Sve stranke u nas su uglavnom imale lidersku kampanju, ali za razliku od svih drugih, Vučić je imao veoma razvijen vid kampanje gde su njegovi aktivisti, ljudi iz naroda, među tim istim narodom, širili jednu drugu priču, gde se nije obećavao Beograd na vodi, Moravom do Soluna, već se obećavao posao, da će hleba biti, da neće biti poskupljenja. Dok nisu bili izvesni izbori, mi smo slušali kako će struja poskupeti, a čim su izbori zakazani odjednom su bili demanti do demantija, ništa neće poskupeti do kraja godine, dinar je stabilan. E tu priču koja je bliža uhu prekarijata širili su njihovi ljudi ispred seoske prodavnice, tamo gde se okuplja taj obični svet koji kuburi sa hlebom i sa životom u krajnjoj liniji. NJihove dve ključne ciljne grupe jesu - prekarijat, a moja je procena da je to oko dva miliona ljudi, i druga - bivši i budući službenici, zaposleni u tom partijskom državnom preduzeću kojim je on rukovodio i kojima će rukovoditi i dalje. Samo u Beogradu ima 108 firmi koje direktno primaju pare iz budžeta grada. A takvih firmi u Srbiji ima sigurno preko 1.000.

Jesmo li mi sada opet dobili velikog vođu?

Veliki vođa postaje veliki nakon nekog vremena i tek ćemo videti koliko će veliki biti on kao vođa. Činjenica je da postoji kvartet takvih ličnosti u Srbiji u poslednjih 60-70 godina. Tito, Slobodan Milošević, Vojislav Koštunica i sada Aleksandar Vučić. Poverenje u Vojislava Koštunicu bilo je u ravni poverenja koje su ljudi imali u Tita i nešto veće nego poverenje u Miloševića. Sad se Vučić ravna sa Koštunicom i mi po analogiji, iako ta vrsta zaključivanja ne vredi puno, možemo da kažemo da su ti usponi opasni jer što se više popne, pad je izvesniji i grublji. Trebalo je da protekne 12 godina od najvećeg uspona Vojislava Koštunice, od one neverovatne popularnosti kada je preko 70 odsto građana glasalo za njega do povlačenja iz politike, kada nije mogao da osvoji 2-2,5 odsto. I to je zanimljivo, kod nas se stvari odvijaju u tim periodima od po tuce godina. Milošević dolazi na vlast 1988, vlada do 2000, a 2000. dolazi DOS, vlada do 2012. ovako ili onako, i sad očekujemo Vučića do možda 2024. godine. Uvešće nas u Evropu Vučić. Odustao je odavno od one granice na Karlobagu i eto, taj isti čovek će nas uvesti u Evropu.

Šta ga čeka, koje su to krizne tačke u narednom periodu i kako može da ih reši?

To su ta osnovna obećanja onima od kojih zavisi, a to znači od hleba i posla. Da se to obezbedi trebaće puno toga da se učini. Druga stvar je plivanje između nesporne orijentacije ka ulasku u EU i simpatija za koje on pretpostavlja da i većina naroda ima u odnosima sa Rusijom. NJegov je problem kako da održi oba odnosa, kako da igra ulogu koja je karakteristična za sve vođe na ovom Balkanu, a pritom se Zapad danas ponaša kao Istok nekada. Pritom, naša javnost, mediji i takozvani analitičari su veoma naivni sa pričom kako će oni da biraju ministre. Ma baš briga i Ruse i Nemce ko će biti ministar, što će im ministar kada oni imaju čoveka preko koga će da rade to što hoće. Treća je famozna priča o reformama, gde ja akcenat stavljam na Zakon o radu.

Vidite li ga kao reformistu? Kako će sprovesti ono što najavljuje?

Uradiće ono što se traži od njega. Zahtevi su veoma različiti, nije ni Zapad jedinstven oko privatizacija i Zakona o radu. Jedno je što govore iz američke privredne komore ili iz nemačke i to je goli, čist neoliberalizam. EU je malo umerenija, a svi mi smo mnogo naivni kad opravdavamo zahteve da treba fleksibilizovati rad jer će to doneti nova radna mesta. To je jedna neverovatna budalaština da ako budemo lakše otpuštani, lakše ćemo se zapošljavati.

Govorite o Radulovićem konceptu?

Igra sa Radulovićem je bila taktička igra, probni balon. Poznato je još iz doba socijalizma, kad se vidi da nešto ne ide, napravi se kratka stanka, malo se zakoči, prođe neko vreme, dok nam se uvo ne navikne na novu terminologiju, novu priču. Ako vi mislite da ćemo mi dobiti mekši zakon o radu, varate se, to će biti isti zakon na kojem je insistirao Radulović.

Da li je to dobro za nas?

Nije dobro, jer u tome nema mnogo pameti zato što mi nismo razvijena kapitalistička zemlja koja može da podnese teret tolikog broja nezaposlenih ljudi a da to prođe bez socijalnog bunta. Činjenica da je toliko ljudi izvan rada, da mi imamo milion nezaposlenih, ako se odbace poljoprivrednici koje mi smatramo zaposlenima ili oni koji su zaradili radeći kod komšije u protekloj nedelji dva dana po 12 sati i zaradili 20 evra. Mi smo zemlja koja je u takvoj situaciji da ne može otpuštenom - nezaposlenom da pruži ništa, on ide na ulicu. Sa fleksibilizacijom stvari postaju još gore jer niko ne ulazi u stalni radni odnos. Među novouposlenim u Hrvatskoj u stalni radni odnos je ušlo 10 odsto a u radni odnos na određeno vreme 90 odsto. U Srbiji među novouposlenim u januaru 81 odsto je zaposleno na određeno vreme, u februaru 78 odsto. Nesigurnost, neizvesnost koja se na taj način stvara kod ljudi je takva da vi ništa ne možete da planirate.

Može li se prekarijat, te žrtve tranzicije, okrenuti u nekom trenutku protiv Vučića?

Naravno. Veoma je nezahvalno prognozirati tu vrstu bunta jer to nije organizovana pobuna već pobuna do koje spontano dolazi. Ko je očekivao ovo u Bosni? Država ne može da se suprotstavlja spontanom buntu, pogotovu onom koji nema vođe. Nema koga da uhapsi osim samog naroda, nema organizacije koju može da ukine, ustavom zabrani.

Može li opozicija da bude taj glas ljudi koji se osećaju ugroženo, ostavljeno? Šta je uopšte ostalo od opozicije?

Gotovo da je nema. Sa urušavanjem DS-a opozicija je faktički nestala. Jedina šansa za opoziciju je da Vučić ne uzme Dačića u vladu, u tom slučaju bi imao ozbiljniju opozicionu stranku u parlamentu. Ovi parčići od opozicije su sukobljeni međusobno više nego sa vodećom strankom, a od te vodeće stranke one očekuju komadić, parčence vlasti, gotovo sve izuzev Đilasa, koji se unapred ogradio od takve mogućnosti. Organizovanije ili ozbiljnije suprotstavljanje Vučiću je moguće na tri fronta. Prvi je vezan za opoziciju, to je mogućnost oporavka DS-a i pritom ne mislim samo na liderski deo nego i na stranačke pristalice, jer oni koji su glasali za DS 2012. godine, na ovim izborima su u većem broju glasali za Vučića nego zbirno za Đilasa i Tadića. Ako tu dođe do revitalizacije, onda to može da povuče nogu za oporavak i delovanje opozicije. Druga moguća jezgra otpora su sindikati - oni su dali neke naznake da se u njihovim vođstvima javljaju vetrovi promena. Evo vam dva argumenta - prvi put su vođstva dva reprezentativna sindikata počela zajedno da rade, da se dogovaraju i da zajednički nastupaju prema vladi, odnosno prema bivšem ministru Raduloviću, a drugi argument je formiranje srpskog sindikalnog fronta, gde se pokazalo da te centrale mogu zajedno. I treći mogući način suprotstavljanja Vučiću je, kada ljudima još više dogori nego što je dogorelo, i kada im ne ostane ništa drugo nego izlazak na ulicu.



Zbog čega se, kad smo već u takvoj krizi, ljude na izborima ne rukovode programima stranaka? I kako to da možda jedine dve stranke koje su imale jasan programski i ideološki koncept - DSS i LDP nisu prošle cenzus?

Jedna od glavnih odlika ovih izbora je upravo to - apsolutna dominacija problemskog i krah konceptualnog glasanja. LJudi ovog puta nisu glasali za koncepte već za probleme, oni koji su bili motivisani konceptom uglavnom nisu ni izašli na izbore. Zašto bi izašli, ili ako su izašli nisu glasali za stranke koje se mogu podičiti konceptom? Nesumnjivo da DSS ima program koji je relativno homogen, neprotivrečan, ali koji je izgubio privlačnost i kod pristalica te stranke. Jednostavno, oni su počeli da sumnjaju u smislenost tog koncepta. Veoma je važno uočiti dominaciju tog problemskog glasanja. Naprednjaci su politizovali socijalni očaj u kojem se nalazi veliki broj građana, stavili ga u centar kampanje i dobili izbore. To je loše za Srbiju jer to nisu rešenja. Kad god smo očekivali rešenja od jednog čoveka, jedne partije, od toga nije bilo ništa. Niko u ovim izborima u kampanji se nije bavio strateškim osmišljavanjem sistema koji bi ovu državu učinio sposobnom da se suprotstavi svakoj novoj krizi. Mi čak i da rešimo sve ove probleme, nama će na prvom sledećem koraku da lupne na glavu neki novi, ali dok mi nemamo razvijene institucije, dok nemamo pravnu državu, dok umesto toga imamo partokratiju i politički voluntarizam, od nas nema ništa.

Zbog čega Vučić sada kada može, neće sam, već se najavljuje šira koalicija?

U političkoj teoriji su poznati politički sistemi u kojima postoji dominantna politička stranka i sistemi gde postoji hegemonijska stranka. Sada imamo naprednjake koji su dominantna stranka i ovih nekoliko strančica koje faktički nemaju nikakvu ozbiljniju funkciju u samom parlamentu. Međutim, mi već vidimo da se naprednjaci prikazuju kao hegemonijska stranka ili kao stranka koja će takva postati, koja će voditi vladu u beskraj, koja će fingirati izbore, koja neće dozvoliti političkim protivnicima da dignu glavu. U takvoj situaciji vođa može i može mu se da kaže - mi imamo pobedu, možemo sami ali hoćemo da pokažemo da smo otvoreni za saradnju, sa onom budalastom formulacijom o saradnji sa strankama koje su nam programski slične.

Koga prepoznajete kao njegovog mogućeg partnera? Može li to da bude Dačić i kako bi to izgledalo ako bi se ponovila koalicija koju smo već videli?

Može bilo ko. Najmanju cenu političkog saveza sa Vučićem, platio bi Dačić koji je navikao na ovakve saveze a Vučić će najveću cenu dati za Dačića. S druge strane, Vučića bi malo koštao savez sa bilo kojom drugom strankom, ali bi te druge stranke veoma skupo, na duge staze gledano, koštao savez sa Vučićem. Dakle, sve druge partije, osim SPS, platile bi preveliku cenu, njima se ne isplati taj grabež za malo vlasti jer će izgubiti i ono malo pristalica koje sada imaju. Uđe li Tadić u vlast, gotovo je sa ovim njegovim povratkom u politiku. Od onih koji su ušli u predizbornu koaliciju neki su se spasavali od propasti poput SPO-a, stranke u nestajanju. Međutim, SDPS nije stranka u nestajanju nego je u nastajanju, a nisu se usudili da izađu samostalno jer su realno pretpostavili da sami nemaju nikakve šanse, pa su oni umesto koalicije sa sebi programski sličnim strankama, ušli u koaliciju sa strankom koja je programski veoma različita. Taj zagrljaj naprednjaka je veoma bolan i on lomi kičmu, pa ko uđe, s nadom da ima jaku kičmu, taj se verovatno vara.

U kampanji je bilo primetno da je Vučić prozivao neprijatelje, Miškovićeve plaćenike, ekstremiste. Koliko je to bio deo predizborne kampanje i možemo li očekivati i dalje tu vrstu retorike?

Treba se uvek prisećati ispod čijeg šinjela je dotični izašao. Ja verujem u njegov ideološki obrat i verujem u njegovu distancu od mnogo toga radikalskog, ali očigledno ne može sve da se odbaci, nešto ostane. Poznato je da fama o neprijatelju na srpskoj političkoj sceni uvek ima prođu. Mnogo nam je lakše kada imamo neprijatelja i mnogo nam je lakše kada imamo nekog ko živi gore od nas, jer su sve to opravdanja zašto nam je ovako kako je. Neprijatelji su nas omeli u postizanju onoga što smo mi hteli, pa onda neprijatelji postaju i tajkuni i bilo koji čovek koji se obogatio. Ekstremista je i ministar koga je on doveo, kao da mu je neko nametnuo Radulovića. Pa kako možeš da dovedeš jednog ministra, izvadiš ga iz šešira i kroz četiri-pet meseci kažeš - on je lopov, pokrao je sve živo, uhapsićemo ga.

Ovi izbori zaslužuju ozbiljnu naučnu pažnju, ozbiljnu analizu svega što nam se dešava. Ovi su treći prelomni izbori za Srbiju, prelomni zbog uništavanja opozicije i urušavanja DS-a koji je bio simbol opozicije i toliko vezan za taj status da i kad su bili na vlasti oni su se pozivali na demokratsku opoziciju Srbije. Zanimljivo je kako naše partije na vlasti vole da budu opozicija i dalje. Evo Vučić se dve godine ponaša kao opozicija, sve vreme se obračunavao sa prethodnom vlasti i izgleda da će još jedno vreme tako da čini. I najzad ovi izbori su prelomni zbog trenda koji smo pominjali, zbog prelaženja iz faze dominantne partije ka onoj goroj varijanti hegemonističkoj.