Čistilište, raj i pakao

U srednjovekovnoj sholastičkoj hrišćanskoj teologiji postojalo je učenje da duše pokojnika, nakon smrti, najpre idu u čistilište, gde biva ispitana ispravnost njihovog zemaljskog života, da bi potom, shodno zaslugama, bile upućene u raj ili u pakao. Srbija je, nakon sveže održanih parlamentarnih izbora, poput neke upokojene i izmučene duše iz srednjovekovnih teoloških katehizisa, zakoračila u svoje čistilište, nakon koga može da zakorači u svoj raj ili u svoj pakao. Izbori od 16. marta su, i bukvalno i preneseno, bili političko čistilište koje je potpuno promenilo konfiguraciju naše političke scene. Toga dana jedna Srbija, ona petooktobarska, umrla je, dok se druga, za koju tek treba da utvrdimo kako ćemo je zvati, porodila. Najveći gubitnici nedavnih izbornih martovskih ida su, bez sumnje, petooktobarske snage ili makar ono što je od njih ostalo, budući da su „petooktobarci” već ranije umnogome pojeli sami sebe, dok ih je Vučić sada tek progutao, sažvakao i probavio kao bogomdan zalogaj. Uzroci poraza i propasti petooktobarske Srbije bi se mogli nabrajati danima, kao što bi se i danima mogli praviti spiskovi ljudi koji su, zbog sopstvene sebičnosti i malograđanštine, krivi za urušavanje petooktobarskog pokušaja naše srednje građanske klase da u Srbiji izgradi održiv politički i ekonomski sistem sa demokratskim predznakom. No, svi razlozi propasti petooktobarske Srbije bi se mogli svesti samo na jedan jedini – nedostatak jasne političke ideje i pad u ogoljeni interesni pragmatizam, koji se, na kraju, smučio svima. Decenija petooktobarske Srbije je prošla u klimavim koalicionim vladama i u kombinacijama u kojima je svako mogao u koaliciju sa svakim na svakom nivou, od lokalnih do državnih instanci, i jedan od razloga što su birači nedavno glasali kako su glasali, dajući apsolutnu podršku jednoj političkoj opciji, jeste taj što im se smučila sitno parcelisana politička scena koja je nužno uvek rezultirala klimavim koalicionim vladama, u kojima se nije znalo ko pije a ko plaća, već je bilo jasno samo da se svi namiruju, dok o konkretnom programu i ideološkom ubeđenju nije bilo ni traga ni glasa. Nasuprot opšte uvreženom mišljenju da su za uspeh u politici najvažniji pragmatizam, olovka i digitron, ostaje činjenica da je za realan i dugoročan uspeh u politici (u smislu da ostavite nešto iza sebe) najvažnije da znate šta hoćete, odnosno da imate neku ideju i ideologiju, i da ste spremni da ostanete pri njoj i onda kada su otpori veliki i žestoki. Jedan od razloga propasti petooktobarske Srbije, usled koje se ona srušila kao kula od karata, jeste to što je potpuno pala u politički nihilizam i skepticizam, usled kojeg je malo ko bio spreman da zalegne za bilo kakav konkretan politički program, već je velika većina isključivo htela da bude u nekoj koalicionoj kombinaciji po svaku cenu, pa otuda i imamo urbane legende sa lokala o ljudima koji su po pet-šest puta menjali stranku i stranu kako bi zadržali fotelje. I upravo se u tome, u grehu pragmatizma, kriju Vučićev raj ili pakao, kao mogućnosti izlaska iz ove faze čistilišta. Pragmatizam je nužan da bi se vodila država, ali nije dovoljan. Dva glavna iskušenja koja će Vučić morati da reši su eksplozivna unutrašnja ekonomska situacija i delikatna spoljnopolitička situacija u koju Srbija može biti gurnuta eskalacijom krize oko Ukrajine. Ukoliko ova pitanja bude rešavao bezidejno kao većina petooktobaraca po principu, malo levo, malo desno, malo tamo, malo vamo, malo sa ovima, malo sa onima, njegovi rezultati neće biti ništa bolji od onih petooktobarske Srbije, uprkos velikoj podršci koju trenutno uživa. No, ukoliko stvari posloži tako da deluju koherentno i logično, i formuliše sopstvenu političku ideju koja nužno mora biti nešto više od „borbe protiv korupcije“, mogao bi stvari pomaknuti sa mrtve tačke. Političar je uglavnom kalkulant. Državnik je takođe kalkulant, s tom razlikom što je još i mislilac. Videćemo uskoro u koju od ove dve kategorije pripada pobednik minulih izbora.