Opelo za kućnog ljubimca

Jedan veterinar velikog srca, doktor Dulitl, iz NJujorka kasnog 19. veka, zaslužan je što danas postoji prelepi Hartsdejl (Hartsdale), najstarije groblje kućnih ljubimaca na svetu. Nećete ga naći u brojnim vodičima kroz džunglu NJujorka, iako je na listi deset najlepših grobnih mesta na svetu, zajedno sa egipatskim piramidama i Tadž Mahalom u Indiji (po Lonely Planet), a ima i status mesta od istorijskog značaja u federalnom registru nacionalnih dobara SAD. Dr Semjuela DŽonsona, prvog zvaničnog veterinara u državi NJujork, jednog dana je pozvala uplakana klijentkinja, očajna što ne može da sahrani svog uginulog psa na nekom pristojnom mestu.

Zakon tog vremena u državi NJujork strogo je zabranjivao sahranjivanje životinja na ljudskim grobljima ili u parkovima. Doktor DŽonson se sažalio i ponudio vlasnici psa da sahrani svog ljubimca na njegovom ličnom imanju, u nedalekom, šumovitom i mirnom okrugu države NJujork, gde se nalazila njegova kuća za odmor. Ubrzo, telefon dobrodušnog veterinara zvonio je sve češće zbog istovetnih molbi, i nije mu bilo druge Hartsdejl je pretvoren u The Peaceable Kingdom, groblje kućnih ljubimaca. Bila je to 1896. godina, i ništa slično nije postojalo nigde na svetu. Vlasnici bi donosili uginule ljubimce u DŽonsonovu ordinaciju, odakle je male cinkane kovčege do imanja u okrugu Vestčester, oko dvadesetak kilometara od Menhetna, polako vozila konjska zaprega. Za manje od deset godina, na Hartsdejlu je bilo sahranjeno više od trista ljubimaca, koju godinu kasnije već ih je bilo više od dve hiljade.



Do danas, Hartsdejl je narastao u spomenik ljubavi ljudi prema životinjama, jedinstven na svetu po mnogo čemu. U njemu se nalazi memorijal psima učesnicima Prvog svetskog rata, iznad kojeg se vijori velika zastava Amerike. Tu su i memorijali terapeutskim psima, i onaj posvećen vernim vodičima za slepe. Tu su spomenici i psima koji su se žrtvovali tokom spasavanja žrtava u terorističkom napadu u Oklahoma Sitiju 1995, i jednom policijskom labradoru poginulom 11. septembra u rušenju Svetskog trgovinskog centra. No, ovo mesto posebnim čini hiljade malih spomenika, običnih i neobičnih vlasnika kućnih ljubimaca, koji su želeli da na taj način sačuvaju uspomenu na voljene članove svojih porodica. Brojne su male grobnice u kojima je sahranjeno po više ljubimaca, čitave generacije njih. Ima i takvih spomen-obeležja koja su mala umetnička dela, od minijaturnih ploča, do skulptura i mauzoleja, od kojih najveći teži 50 tona (i 25.000 dolara). Mnogo je spomenika sačuvanih još od prvih godina Hartsdejla. Groblje je prostrano, na hiljade je spomenika, grupisanih u nekoliko celina, a uzane, krivudave aleje penju se i spuštaju naokolo, bez naizgled vidljive logike; uokviren brojnim starim, očuvanim stablima, Hartsdejl je savršeno mirno i ljupko mesto za šetnju, koja uvek iznova donosi iznenađenja. Posebno je lepo u proleće i leto, kad se rascveta 3.000 hrizantema, 20.000 begonija i brojno trešnjino drveće.

Na prvi pogled, dominiraju spomenici psima i mačkama, koji ovde počivaju u miru, jedni pored drugih (kako piše na jednom od spomenika). Ali, na tom groblju je sahranjeno mnogo različitih životinja, od konja, preko zečeva i majmuna, do papagaja i reptila. Tu počiva čak i jedno mladunče lava.
Posetili smo groblje nekoliko dana posle Halloween-a, i na puno grobova zatekli raznobojne male vetrenjače i druge igračke, rezbarene bundeve, čak i jednu papirnatu nakostrešenu mačku na grobu jednog klempavog psa. Tu i tamo, položen je i pokoji buket cveća, koji je dodatno osvežio zimski prizor.

Na Hartsdejlu je sahranjena i jedna mačka, zvana Klarins, nepoznata svetu, koji pak dobro zna njenu vlasnicu, Maraju Keri.
Na brojnim spomenicima nalaze se nacionalna, ali i religijska obeležja; čini se da ih je najviše sa Davidovom zvezdom. U upravi groblja objašnjavaju da ima ljudi koji žele religijski obred za svoje ljubimce. Na raspolaganju im je interfaith sveštenica DŽoan Kampo, koja dolazi na poziv porodice; ona održava obrede po protestantskim, jevrejskim i katoličkim običajima. Ipak, takvih religijskih sahrana je svega desetak godišnje, od preko 400, koliko ih ima u proseku. U kućici na sredini groblja, u kojoj se nalazi i deo uprave, postoji mala prostorija u kojoj se pre sahrane vlasnici mogu oprostiti od svojih ljubimaca. Potom, životinju u korpi na rukama nosi osoba zadužena za taj posao, do samog grobnog mesta. Za veće životinje koriste se adekvatna kolica. U upravi objašnjavaju da samoj porodici ostavljaju na volju da organizuje ceremoniju po želji. Najčešće su to sasvim skromne, tihe ceremonije, bez posebnih zahvata. Kažu da vlasnicima životinja izuzetno mnogo znači što imaju mogućnost da tu sahranu upriliče na dostojanstven način. U okviru Hartsdejla postoji i krematorijum, kao i rozarijum. Za više od sto godina koliko postoji, na Hartsdejlu je sahranjeno oko 100.000 životinja. Kažu nam da vlasnici nisu nužno dobrostojeći ljudi, već da ima svih društvenih slojeva, doduše pretežno od srednje klase, pa nagore. Uprava Hartsdejla nudi kompletnu uslugu, od organizacije prevoza, sahrane i postavljanja spomenika, do sezonske sadnje cveća i održavanja spomenika. Cenovnik nudi jednostavne i luksuzne verzije svih usluga (više tipova sanduka i spomenika, načina održavanja), koje se kreću od 650 dolara (za kremirane životinje), do 2.500 dolara za veće spomenike, ali cene mogu biti i veće, u zavisnosti od pozicije parcele na groblju, između ostalog. Za održavanje se može plaćati na godišnjem nivou, a nekoliko hiljada dolara obezbeđuje trajno održavanje spomen-obeležja. Oni koji ne mogu da priušte posebno grobno mesto za svog ljubimca mogu se opredeliti za grupnu kremaciju. Pepeo grupno kremiranih životinja ceremonijalno se posipa po cvetnoj aleji koju vlasnici ljubimaca mogu da obiđu kad god požele. Groblje je otvoreno svakog dana u godini, osim na dan Nove godine.



Hartsdejl je privatno vlasništvo porodice Martin od 1974. godine, i to je treća porodica zaredom koja upravlja ovim grobljem. Martinovi čuvaju uspomenu i na prethodne vlasnike, pogotovo na veterinara DŽonsona, osnivača Hartsdejla. Današnji upravnik, Edvard Martin Treći, koji je na tom poslu nasledio svog oca, napisao je knjigu o ovom groblju, a i drugi članovi porodice angažovani su na poslovima oko groblja, od onih administrativnih do izrade spomenika.
Hartsdejl na najlepši način svedoči o velikoj ljubavi između ljudi i životinja. Tužno je što Beograd nije jedan od brojnih gradova sveta koji imaju ovakvo groblje, iako za tim postoji ogromna potreba. Ko zna koliko je kućnih ljubimaca sahranjeno na njihovom nezvaničnom beogradskom groblju, podno drveća Zvezdarske šume.