Na tromeđi dveju istina

Rusija se može opisati samo kroz bajku, a Ščelkunčik (na ruskom, Krcko Oraščić), razumeo bi se kroz čarobnu Rusiju Kada je Čajkovski odbio da piše muziku za novotarije sa Zapada, A. Dima je adaptirao Krcka Oraščića i Kralja miševa na osnovu čega je Čajkovski komponovao Ščelkunčik. Ruski libretista M. Petipa, iznova reanimira Krcka u žanru ruske fantastike i fiksira je iz tačke gledišta ruskog koreografa I. Ivanova. U tom kontekstu, u Krcku Oršačiću događaju se čudesne stvari. Drveni lutak za krckanje oraha oživljava. Postaje borbeni junak koji pobeđuje zlog Kralja miševa. Božićna jelka raste do neba, silaze pokloni koji se uobličavaju u divertisan poslastica. Čokolada se transformiše u špansku igru, čaj u kinesku, slatke bombone u pastoralnu, a kafa u orijentalni ples. Od tada do danas Krcko se izvodi po istom obrascu. Prvi čin, po literaturi, a drugi čin, po vrtoglavim slobodama umetnika koreografa, uz bezbroj modula ovog baleta zapadnog/ruskog diskursa, u dva čina i tri slike.

Naš baletski prvak Konstantin Kostjukov, koreograf Krcka Oraščića (njegova prva koreografija), postavlja novu koreografsku vizuru. Prvi čin, po literarnim izvorima. Božićno veče u domu građanske porodice Štalbaumovih, sredinom 19. veka, a drugi čin, po dinamici neospornog kreativnog koreografskog potencijala stvaranja, bliži je zapadnom glasu Krcka. Uz sav trud i pažnju, u želji da pronađe vrata prema vezivnim činiocima sna i jave, prema realističnom prikazu putovanja u Snežno kraljevstvo, fantastični svet Velike pobede/Proslave frijuma, direktni citat uma ruskog temelja ovog baleta, on ostaje nedorečen i u nekim detaljima se gubi. Veliki Valcer pahuljica i Valcer cveća kanonizovanog izvođenja od najmanje 24 ansambl igrača, nedozvoljeno postavlja sa malim ansamblom od 16 igrača. Gde su ostali? Da li su još u štrajku, zbog nedavnog zamrznutog skandala neisplaćenih ugovora baletskim igračima, našeg prestižnog nacionalnog baleta? Drugo, ostaje nejasan zaplet: premeštanjem okosnice glavnog lika Krcka na njegovog pomoćnika posrednika, prevelikim naglašavanjima lika koji sedi tokom čitavog drugog čina! Ovo navodi na implicitni doživljaj da je devojčica Maša možda nesvesno zaljubljena u svog rođenog kuma, a ne u svog postalog Princa/lutka Krcka, dvostruke logike pripovedanja. U efektu realnosti, gde se dodiruju istina i fikcija, multipersonalnim pripovedanjem više lica u jednom, tok sveta se ne može snaći!

Dekor i kostim Krcka postavljen kroz oko naše svetske umetnice Angeline Atlagić, pruža čudno, novo oneobičavanje ruske formalistike baleta, i za posledicu imaju da fon lepe slike nadvladaju ekonomiju igre, umesto da čist balet, miluje i zabada se u oči kao strela.
Lik devojčice Maše (Bojana Žegarac), poentira šarmom lakoće mladalačke igre, slojevitog traga označen zvezdama. Međutim, njen Krcko (Jovica Bjegojev), ruši je u duetima, i u trijumfalnom Grand Pa de de-u, postaje neubedljiv, tehnički dekoncentrisan - tamo gde je mogao biti moderniji, drugačiji. Gospodin Drosmajer - Dejan Kolarov, svojim intelektualno prostudiranim likom, glavnog skrivenog pripovedača, prostornog premeštanja iz jednog carstva u drugo, vodiča putovanja u nebeski deo svoje kuće, drži balet u celini. Premijerni Krcko pamti se i po skladnoj i lucidnoj igri Arlekina i Saracena, i Arapskoj igri u izvođenju sjajnih japanskih igrača K. Arošita i K. Nišioka.

Maestro dirigent Đorđe Pavlović, ponovo je ohrabrio Čajkovskog u vivisekciji emocija, ruske duše Krcka, koja ima budućnost. Ovakav Krcko je više za bezbrižnu i mlađu publiku, nego za bezdušne hroničare, analitičare mitologije umetnosti baleta, na tromeđi dveju istina.