Odraz Iraka na Koreju

Iako i dalje tvrde da Severna Koreja, naoružana do zuba i usmerena na proizvodnju atomskog oružja, ugrožava međunarodnu bezbednost, SAD su odlučile da povuku jednu trećinu svojih trupa iz Južne Koreje i da Pjongjangu - za odustajanje od nuklearnog programa - ponude šargarepu, umesto štapa.

Povlačenje vojske iz Južne Koreje implicira dve stvari: da stanje na Korejskom poluostrvu i nije tako napeto da ne bi moglo da bude kontrolisano i sa manje snaga i, drugo, da će povučene trupe biti potrebne negde drugde, u okviru izmene koncepta o američkom vojnom prisustvu u svetu.

Gotovo u isto vreme Pjongjangu je, na diplomatskim pregovorima šest zemalja u Pekingu, ponuđen konkretan plan po kome se Severna Koreja može osloboditi hipoteke “otpadničke države” ako najpre zamrzne, a potom pod međunarodnim nadzorom demontira postrojenja za proizvodnju nuklearnog oružja.

Umesto da, kao dosad, prete i postavljaju ultimatume (što je Pjongjang činilo sve odbojnijim), Amerikanci su ovog puta prihvatili sugestije ostalih učesnika u pregovorima - Kine, Rusije, Japana i Južne Koreje - da budu pragmatičniji, blaži i strpljiviji. To verovatno ne bi bilo moguće da u međuvremenu u samom Vašingtonu nije prevagnula pragmatičnija struja Kolina Pauela nad zastupnicima tvrđe linije Dika Čejnija i Donalda Ramsfelda u vođenju američke spoljne politike uopšte. Pouka je došla iz Iraka.

Prvi put posle tri godine, otkad su svrstali Severnu Koreju u “osovinu zla”, Amerikanci su ponudili Pjongjangu nešto što je, po oceni ostalih učesnika u pregovorima, “moguće realizovati”. Dosad Amerikanci nisu želeli da udovolje nijednom predlogu Pjongjanga dok se ne obavi “kompletna, proverena i neopoziva demontaža” severnokorejskih nuklearnih postrojenja. Pjongjang je manje strepeo od pretnje, a više od prevare.

Sadašnji američki plan ima dve faze.

U prvoj fazi bi Severna Koreja, javno, vidljivo i pod međunarodnim nadzorom, zamrzla svoj nuklearni program i preduzela sve pripreme da, nakon tri meseca, od njega potpuno odustane. U toj fazi Severna Koreja, koja tvrdi da joj je nuklearni potencijal potreban u miroljubive svrhe, jer nema energenata, mogla bi nesmetano da uvozi naftu. SAD bi garantovale da njena bezbednost neće biti ugrožena. To bi bila zamena za dosadašnji zahtev Pjongjanga da se SAD javno obavežu da neće napasti Severnu Koreju, koja se inače već izjasnila da sama neće nikoga napasti.

U drugoj fazi, nakon demontaže nuklearnih postrojenja, SAD bi ukinule najteže sankcije Severnoj Koreji, skinule je sa liste “otpadničkih država”, optuženih da pomažu međunarodni terorizam, uspostavile s njom normalne odnose i pomogle joj da poboljša svoj položaj u međunarodnim, posebno finansijskim, organizacijama. Za Pjongjang to znači i da SAD ne bi nasilno menjale severnokorejski režim, kao što su to učinile u Iraku.

Pjongjang se o predlogu još nije izjasnio. Tumačenje Zapada svodi se na zaključak da “pravog pomaka nema, ali da će se pregovori u septembru nastaviti”. Kinezi, domaćini skupa i najvažniji posrednici, ocenjuju da je ostvaren napredak već u postizanju konsenzusa o važnosti sadržine pregovora.

U međuvremenu je objavljena jedna vest koja je u procene unela pometnju. Američki mediji su javili da je severnokorejski predstavnik Kim Kije Gvan obavestio američkog predstavnika DŽejmsa Kelija, u razgovorima u četiri oka, da će Severna Koreja “izvršiti nuklearnu probu ako se ne udovolji njenim zahtevima za pomoć”. Kako vest nije potekla ni iz američke ni iz bilo koje druge delegacije, nego iz “pouzdanog” izvora u Vašingtonu, pretpostavka je da su pometnju uneli američki “jastrebovi”. Vest je tako pre odrazila unutrašnji sukob unutar Bušove administracije nego što je štetila pregovorima.

Ublaženi američki stav prema Severnoj Koreji povezan je na dosta neobičan način sa neuspesima u politici SAD u Iraku i oko Iraka. Tvrdnja da Severna Koreja proizvodi razorno oružje - jer već ima “nekoliko” nuklearnih bojevih glava na raketama - kao i da je u stanju da to oružje proda teroristima, potiče iz izveštaja CIA. Kako se CIA sa tvrdnjama o postojanju oružja za masovno uništavanje u Iraku nije proslavila, svest o njenom poljuljanom kredibilitetu se neminovno osetila i u pekinškim pregovorima o nuklearnom programu Severne Koreje.

Posle ublažavanja američkog stava stiče se utisak da je “strašilo” sa 38. paralele stavljeno u realne okvire. Odahnuli su američki saveznici i partneri koji u pregovorima nisu odobravali američko nadmeno i preteće ponašanje. A postignuto je nešto što bi moglo voditi napretku: svima je jasno da sila ne vodi miru ako posle pola veka nije dovela ni do primirja i svi su za denuklearizaciju Korejskog poluostrva, pa čak i za izlazak Kim Il Sungovog režima iz međunarodne izolacije.