Poslednja tačka tuđem veku

Dosta davno, kada je bio u Hjustonu, da popravlja srce, posle operacije, pitao je hirurga: Koliko mogu još da živim? Amerikanac se čudio toj zagonetki. Zašto pitate? Pa, imam mnogo toga da napišem i da napravim neki red, prilično ozbiljno je odgovorio Dobrica Ćosić.
Fresku naše, srpske, sudbine - lepu kao dečanske i trajnu kao pećke - već je bio uveliko započeo da slika. Nastavio je, duže nego iko, da je dorađuje, osvetljava, boji. Ceo vek i po je utisnuo na njoj.
Naslovi njegovih romana kao da prave mapu našeg nacionalnog i ličnog odrastanja. Geografiju kretanja, gibanja, pobeda, poraza... U etapama: Daleko je sunce - još nam je daleko ta toplina; Koreni - nikako da ih saznamo i sačuvamo; Deobe - i dalje su nacionalna karakterna crta; Bajka - nismo nijednu dosanjali. A vreme? Vreme naše ima satnicu - vreme smrti, vreme vlasti, vreme zmija...
Svako vreme ima ćosićevski pečat.

Ne postoji, sigurno, čovek u Srbiji, u drugoj polovini prošlog veka, koji je prošao te političke klisure, te literarne sunčane proplanke, te kulturne i javne bitke, kao Dobrica Ćosić.
Ne kajem se ni za šta što sam učinio. Znam, grešio sam. Ali sam hteo da služim svom narodu i svojoj zemlji - umeo je da ponovi, više puta, svejedno da li smo sedeli u nekom od domova, u kafanskom uglu Sinđelića, ili koračali Dunavskim kejom.
Mnogi su mislili, ili misle, da je bio ponosan što ga nazivaju ocem nacije. Ma koliko mu prijala slava i hranio se komadićima sujete, nije ga ta kovanica, često hvalospevna, a počesto i posprdna, činila ponositim. Mnogo je više voleo, skidajući naočare velike dioptrije ili provlačeći ruku kroz uvek podignuti pramen srebrnkaste kose, da kaže: Ja sam samo Anin otac i otac mojih knjiga.
Tu svoju pisanu decu je voleo. Veoma. Nije ih razdvajao, ali mi se čini da je uz Vreme smrti, najviše voleo Korene i Bajku. Radio sam sa njim - kao izdavač - pet knjiga. Nikada nije imao posebne uslove. Nikada se nije ponašao kao najveći. Dobroćudan, pronicljiv, duhovit, zavodljiv - imao je meru. Ravnotežu.
Kada smo radili, pre godinu dana, novu knjigu, Kosovo 1966-2013, pošto je pisao deo o Briselskom sporazumu i rekao da je to poslednji tekst o Kosovu, predložio sam mu naslov Zbogom Kosovo. Zaiskrila je suza u oku. Odlično. Sutra je već zvonio: Ne valja. Zašto? Pa, neću da se oprostim od Kosova. Šta će mi reći taj narod?
Navikao na udarce i podmuklost, na izmišljotine i podvale, nije, ipak, ostao uvek ravnodušan. Mislim da ga je stalno bolelo i unutra sagorevalo to što su ga drski komunisti, nedoučene srpske demokrate, vlastoljupci, lažni evropejci, drugosrbijanci, petokolonaši, nazvali nacionalistom! Ta čudna, glupa, tupa srpska sirovost: najbolji branilac Srbije i srpstva, najautentičniji, najnepokolebljiviji, najubedljiviji - optuživan je za velikosrpstvo, za srpsko mračnjaštvo. Trebalo bi da je obrnuto: da se nacija, nauka, politika, literatura Srbije ponosi njegovim patriotizmom! NJegovom patriotizmu treba podići spomenik!

Mnogi su, dragi moj, prečesto izdavali Srbiju. Srbijicu... Ja je nikada nisam izdao. Menjao sam svoje ideje, stavove, poglede... Lomio se. Svađao. Ali, ne menjam Srbiju - kao da je podizao glas.
Nije se ni Srbija u svojoj površnosti i nekulturi menjala. Da se menjala, da je poštovala sebe i svoje najpametnije, zar bi se dogodilo da veličanstveno Vreme smrti niko ne pretvori u film, u TV seriju, u pozorišnu dramu? Koliko smrdljivog đubreta, žutila, farmi, velike braće, estradne ološi, spisateljskih starleta se izlilo iz ekrana - o našem trošku - a Ćosićeva epopeja, srpska epopeja, gurnuta je u zaborav?! Državni trutovi nisu se setili da to urade ni u godišnjici Velikog rata! Odneo je zbog toga - veliku tugu.



Kolebao se: Da li me to napuštaju čitaoci?
Sumnjao: Možda sam i prevaziđen.
Nadao se: Moramo se obnoviti kao nacija.
Treperio: Treba dati šansu mladosti. Neka juriša.
Očekivao: Dosta je bilo pogibija. Čudo da niko ne istrči ko bi mogao naći pravi put Srbije.
Ocenjivao: Nemaju ovi naši političari viziju. Nemaju odgovornost prema narodu. Ne znaju šta je država. Samo su se dvojica izdvojila - Đinđić, po pameti i viziji i Dodik - po hrabrosti i doslednosti.
Nikada nisam sreo ni ljude sa Kosova, ni ljude iz Srpske, koji su sa tom zabrinutošću, zamišljenošću i strašću govorili o toj srpskoj zemlji i ljudima, kao on. Nijedan razgovor, čini mi se, nismo vodili, a da i oni ne budu pomenuti.
Kosovo je bilo - rana, Srpska - želja.
Nedavno me je pritiskao da prenesem Dodiku kako bi želeo da ga vidi. Gotovo zapovedno. Kada je krajiški prkosnik došao, otišli smo Dobrici u posetu. Nažalost, ležao je na VMA. Nije smetalo ni jednom, ni drugom. Bila je to topla, ljudska, gotovo porodična scena: ocu su isključili infuziju, uspravio se i seo na ivicu kreveta, sin je seo ispred. Na molbu da mu ispriča šta se dešava preko Drine, Dodik je podneo raport, iskreno, do u detalje, ne krijući ništa - od izgradnje mostova, do stranih komesara... Kao u ispovedaonici. Bio je to poslednji politički savet, amanet, koji je dao.

Onom ko je hteo da ga čuje.
Ovo si mogao da zapišeš, korio me je sutradan pisac.
Nisam. Evo, prisetio sam se...
Nije bio Srbijanac (što pišu ovih posmrtnih dana) - nego Srbin. Veliki Srbin. Najveći u drugoj polovini prošlog veka.
Nije bio antievropejac - davno je dao prilog modernoj, proevropskoj kulturi i demokratiji.
Nije pisac Memoranduma - nije ni znao da ga pišu.
Nije mrzeo nijednu naciju - nije u njegovim knjigama moguće naći nijedan takav pasus.
Nije voleo vlast - iako je u njoj učestvovao.
Nije bio maštar - nego realista, hranjen životom, tvrdom korom pomoravskog hleba, mlevenog u vodenici svoje radinosti.
Nije bio otpadnik - ni od čega dobrog nije odustajao.
Neprestano je radio. Danju. Noću. Do zore.



Još mi je Oskar Davičo, na početku karijere, govorio da svakog dana moraš da radiš, da pišeš... Ne možeš da čekaš inspiraciju. Da nije toliko radio, kako bi ukrotio tolike rečice i pritoke i ulio ih u tri plavne Morave, što teku vek i po našeg trajanja?
Ruka mu je, u poslednje vreme, postajala neposlušna. Ispisivao je, čiste misli, malo pomalo. Tako je završio i pročistio sve svoje beleške i rukopise. Tako je dovršio još jednu knjigu, U tuđem veku, valjajući događaje sve do 2010. godine.
Ovo, stvarno, nije moj vek. Tuđ mi je. Nisam u njemu! - slušao sam ga kako malo odsutno, zagledan negde, jedva čujno govori.
Nije ga više vukla ona njegova neiscrpna radoznalost, budilo saznanje. Nije tragao. Trnuli su nagoni.
Ja živim za roman, ponovio je bezbroj puta. Nemam o čemu više da pišem.
Pribran, lucidan, dostojanstven u svakom gestu, imao je, poslednjih godina, apsolutnu svest da živi u vremenu koje nije njegovo. Baš tuđe. I prosto je žurio da izađe iz tog vremena. Što pre. Mirno. Nečujno. Tiho. Neopaženo. Odjednom.
Moram da ti ispričam još neke stvari, ponovio mi je više puta, poslednjih meseci. Možda da idemo na Zlatibor, pa na miru... Sve mi je lošije, vidim ja...
U subotu uveče, radio je sa Anom, na rukopisu o kojem smo se dogovarali, do tri sata posle ponoći. Želeo je da ga završi u roku koji mi je obećao. Legao je. I samo koji sat kasnije, bez reči, bez grča, u odsanjanom snu - stavio poslednju tačku.
Veliki, veliki Dobrica.
Veliki, veliki čovek.
Veliki, veliki pisac.
Veliki, veliki Srbin.

Dobrica Ćosić (1921-2014)

Književnik, esejista, akademik i bivši predsednik SRJ, jedna od najkontroverznijih ličnosti skorije ovdašnje istorije, Dobrica Ćosić preminuo je u 93. godini.
Kao mladi komunista, borio se u Drugom svetskom ratu u redovima partizana. Nakon oslobođenja je bio član AGITPROP-a Centralnog komiteta Srbije. Za poslanika je prvi put izabran 1945, a narodni poslanik bio je punih 12 godina.
Prva razmimoilaženja s Titom i politikom KPJ dogodila su se šezdesetih godina, a prelomnim trenucima se smatraju protivljenje isključenju Aleksandra Rankovića iz Saveza komunista 1966. i otvaranje kosovskog pitanja dve godine kasnije. Od tada postaje politički disident, i, dok jedni smatraju da je reč o prvom autentičnom srpskom opozicionom lideru i ideologu, postoje i mišljenja da je bio predvodnik nacionalističkih tendencija koje su krajem osamdesetih dovele Slobodana Miloševića na vlast i umnogome uzrokovale devedesete.
Član SANU postaje 1970. godine, a u svojoj pristupnoj besedi izrekao je često citiranu sentencu koja je u malom odražavala i njegove političke pozicije: Srpski narod je dobijao u ratu, a gubio u miru. Smatra se i da je imao velikog udela u koncipiranju kontroverznog nezavršenog Memoranduma SANU iz 1986, o kojem su mišljenja do danas ostala podeljena dok postoje tvrdnje da je reč o pokušaju institucionalizovanja velikosrpskog nacionalizma, čuju se i stavovi da je to bio prvi pokušaj stvaranja srpskog nacionalnog programa.
Postao je prvi predsednik SRJ juna 1992, gde je bio do sukoba sa Slobodanom Miloševićem maja 1993. godine. Devedesete je proveo u opoziciji, kada je počeo da zagovara ideju o podeli Kosova. Od tada ga vežu poznanstva s trojicom prvoboraca demokratskih promena, Zoranom Đinđićem, Vojislavom Koštunicom i Borisom Tadićem, koji je 2005. kazao da se često konsultuje s Dobricom.
Književni rad započeo je 1951. godine romanom Daleko je sunce gde je evocirao svoja iskustva iz NOB-a. Najvažniji deo njegovog opusa, međutim, kreće s Korenima iz 1954, kada je počeo da kroz sudbinu porodice Katić u romanima Deobe, tetralogiji Vreme smrti, trilogiji Vreme zla i Vreme vlasti raspliće romansiranu istoriju Srbije od kraja 19. veka.
Napisao je 25 romana, obilje memoarske proze i esejistike. Jedan je od trojice pisaca koji je NIN-ovu nagradu dobio više puta, za Korene 1954. i Deobe 1961.