Mladi lavovi i stari slonovi

Poštovaoci lika i dela Slobodana Miloševića okupili su se na Vidovdan obeležavajući trogodišnjicu od datuma kada se on protiv svoje volje preselio u Hag. Protestni miting organizovalo je Udruženje “Sloboda” na Trgu Republike u Beogradu. Oko 2 000 ljudi došlo je da podrži zatočenog vođu i demonstrira vernost. Mnogi od njih nosili su zastave sa jednostavnim natpisom “Sloboda” ili dirljive transparente “Slobo volimo te”, “Slobo čekamo te”... Nekoliko starijih žena i muškaraca ponosno se šepurilo u majicama sa njegovim likom. Osim iskreno zaljubljenih, profesionalnih političara skoro da nije bilo. Okupljenima su se obratili samo Aleksandar Vučić, generalni sekretar radikala i Milorad Vučelić, potpredsednik socijalista.

Milutin Mrkonjić “heroj obnove i izgradnje” član Glavnog odbora SPS stajao je ispod bine sa prijateljem (Hadži) Draganom Antićem nekadašnjim direktorom i glavnim urednikom lista “Politika”. NJih dvojica su nedavno zajedno sa Vučelićem i vladikom Filaretom posetili Slobodana Miloševića u zatvoru. Posle je Antić preneo navodnu Miloševićevu poruku: “Nemam ništa s privatnom grupom u rukovodstvu partije, s Dačićem na čelu, i s njihovom privatnom partijom.” Po njemu Milošević se distancirao od aktuelnog rukovodstva partije i polaže nadu u još dvojicu preostalih drugova: Milutina Mrkonjića i Milorada Vučelića.

Sve to nije želeo da komentariše generalni sekretar socijalista Zoran Anđelković Baki, koji je sa stranačkim prijateljima sedeo u obližnjoj letnjoj bašti i sa distance posmatrao skup. Dok je Vučelić završavao govor rečima “Slobodan do pobede”, jedna mlada žena Anđelkoviću je dobronamerno savetovala “Uđite među narod, potpuno ste se otuđili, izolovali.” Inače, Zoran Anđelković ne želi da daje izjave pre sednice Glavnog odbora stranke (zakazan je za 3. jul), za koju poznavaoci situacije kažu da će biti presudna po budućnost stranke. Disciplinovano ćute i ostale stranačke kolege. Tek po neko pristaje da nešto kaže za NIN. Jedino Milutin Mrkonjić prihvata da govori i rad je da objasni o kojim tačkama razdora se radi. Podrazumeva se da je sve počelo posle neslavnog rezultata Ivice Dačića kao predsedničkog kandidata.

“Pre dve godine i mene su hteli da kandiduju za predsednika ali sam kandidaturu odbio, jer sam smatrao da to nije ozbiljno činiti bez podrške Slobodana Miloševića i celokupnog rukovodstva. Dačić je uradio suprotno, rizikovao je i mora da plati cenu. Osvojio je oko 100 000 glasova što je skoro tri puta manje nego na vanrednim parlamentarnim izborima, kada je nosilac izborne vlasti bio Milošević. Sada je jasno da SPS ne može da preživi bez Miloševića, bez njega više očito je neće moći da bude parlamentarna stranka. Radikali su zahvaljujući lojalnom i korektnom odnosu prema Šešelju bar za polovinu podigli rejting stranci. Mene zapanjuje da kolege iz užeg rukovodstva stranke to ne shvataju. Oni su izgubili svaku vezu sa terenom i bazom. Rukovodstvo živi za sebe u iluziji da radi dobro”, kategoričan je Mrkonjić.

I zaista tek petoplasirani predsednički rezultat ukoliko se ne posmatra samo kao Dačićev lični debakl najgori je rezultat SPS-a na svim izborima do sada. Na sednici Izvršnog odbora socijalista kao krivci za Dačićev neuspeh obeleženi su upravo njegovi najveći kritičari: Vučelić, Mrkonjić i Aleksandar Vulin koji “nisu dovoljno učestvovali u kampanji”. Branko Ružić, potpredsednik SPS-a ovako je objasnio: “Pomenuta trojica ulaze u grupu koja bi da profitira na odbrani Slobodana Miloševića. Reč je o razlici u konceptima, i o tome ću govoriti na Glavnom odboru... Miloševića treba pomoći ljudski - ali njegova je politička uloga u SPS-u završena.”

I tu je suština problema. Mladi lavovi u SPS-u a pre svih Ivica Dačić, Žarko Obradović, Bajatović i Ružić a sa njima izgleda i stranačka većina ne žele više da budu puka partijska transmisija Miloševićeve sve nestalnije ćudi. Prirodno je da više ne žele da im se politički život svede na preslušavanje snimljenih telefonskih razgovora sa Hagom ili na verovanje na reč njegovim ličnim izaslanicima. Pogotovo posle poniženja koje im je priredio na pretprošlim izborima kada je pozvao birače da glasaju za predsedničkog kandidata Šešelja pored dobro vidljivog kandidata SPS-a Velimira - Bate Živojinovića. Od kada je izazvao pometnju rezultat akcije je sledeći - biračko telo socijalista u konstantnom je rasulu.

Ali, stara garda to ne priznaje. Mrkonjić će reći: “Moja najveća zamerka mladom rukovodstvu je ta što nisu korektni prema Miloševiću. Mimo njegove volje aklamacijom su ga izabrali za predsednika na poslednjem kongresu stranke. Oni manipulišu kada se vajkaju da je sa njim nemoguća komunikacija. Neformalno se sa njim može stupiti u kontakt i postići dogovor. Da je taj dogovor postignut oko predsedničkog kandidata što je bilo vitalno pitanje ne bi nam se dogodilo ovo što nam se događa... Poštenije je bilo reći ‘nećemo dalje sa tobom ti više nisi naš predsednik’ nego manipulisati sa njim na ovakav način.”

Naš sagovornik nam je poverio i šta lično oseća prema Miloševiću “koji se nalazi u nepravednom zatočeništvu ali na jedan veličanstven, dostojanstven i herojski način brani ne samo svoje i interese stranke nego i interese zemlje”. Kaže da ono što oseća prma Miloševiću odavno više nije rezultat samo ideološke bliskosti već da je preraslo u moralno i etičko pitanje.

“Čovek koji je u zatvoru i koji je moj prijatelj ne može da bude ostavljen na cedilu. Isto važi za stranku koju je on osnovao i vodio deset godina”, kaže Mrkonjić, koji potencira da do sada nikada nije prihvatio nijednu rukovodeću funkciju u toj stranci iako je jedan od osnivača, što ne znači da nije prihvatao sve odluke koje su se donosile u tih deset godina. Naprotiv. “Čak ću da kažem da sam ponosan na to vreme. Ako je bilo nekih grešaka, a bilo ih je, mi smo ih priznali. Svima treba da bude jasno da mi ne možemo i ne treba da peremo našu prošlost.”

Milošević je mnogima u SPS-u i dalje potreban kao simbol - predstavlja vezivno tkivo za članstvo koje više i nema mnogo toga zajedničkog. Ugroženo akciono jedinstvo spaja njegova borba protiv novog ( naravno nepravednog) svetskog poretka i Haškog tribunala koje i najrealniji među socijalistima vole da čuju.

Ali, vratimo se aktuelnim problemima. Ivica Dačić je svoj izborni neuspeh na Izvršnom odboru stranke pravdao time što je svoje najveće kritičare optužio da ga uopšte nisu podržali dok je za Mrkonjića tvrdio da je pozvao socijalističke birače da glasaju za Bogoljuba Karića.

“To je laž. Ja sa Karićem sarađujem već godinu i po dana na realizaciji organizacije BK inženjeringa kao kompanije koja će početi da realizuje velike razvojne projekte. Ali, Karić je za razliku od mog kandidata Dačića za koga sam glasao preuzeo program SPS-a i verujem da su njegovi glasači u stvari naši glasači. Ja sam samo na BK TV rekao da je dobro da se kandiduju ljudi iz privrede, koji imaju iskustvo i znaju šta narod misli. Nažalost, SPS vode samo ortodoksni političari, a siguran sam da bi se i Milošević složio sa mnom da su mu draži privrednici od aparatčika”, kaže Mrkonjić i iščuđava se što se rukovodstvo nervira zbog njegovih otvorenih kritika.

“Zbog čega ne žele da prihvate odgovornost kada je očigledno da su pravili greške, pa četiri odsto osvojenih glasova je grešno malo. Propustili su da objedine leve i patriotske snage u društvu”, govori Mrkonjić.

S toga predlaže sledeće rešenje: “Mora da se napravi uže rukovodstvo koje će biti jedinstveno. U tom smislu kadrovske promene su neophodne, one su preduslov za opstanak i uspeh. Dolaze lokalni i parlamentarni izbori a sa ovakvim sukobom u rukovodstvu stranka će samo da trpi. Stranka mora da zauzme stav - mora da poštuje želju predsednika Miloševića ili da se od njega rastane”, srčan je i siguran Mrkonjić. Problem je dakle, što je nekad “najjača stranka na Balkanu”, doživela sunovrat, nedostaju joj birači. Može li se nadoknaditi ovaj sve očigledniji hronični i progresirajući nedostatak?

Sociolog Vladimir Vuletić kaže da je u SPS očigledno aktuelan sukob za vođstvo između ideologa i kadrovika u stranci. Po njemu je predstavnik ideološke struje Vučelić koji želi politički uticaj ali ne zavisi od bavljenja politikom. Predstavnik kadrovika je svakako Dačić koji je u politiku ušao kao omladinac i kome od opstanka u stranci zavisi egzistencija.

“Najveći problem SPS-a je u tome što se nisu odrekli prošlosti tj. Slobodana Miloševića. Dok to ne učine oni kao stranka nemaju perspektivu. Miloševićeva harizma i stara slava istopili su se bukvalno onog trenutka kada je izgubio na izborima. Milošević kao simbol ne obećava budućnost stranci leve orijentacije, pogotovo što nikad nije ni pokušavao da liči na Dimitrija Tucovića. On sebe vidi kao nacionalnog heroja ali i tu je Šešelj učinio više - dobrovoljno se žrtvovao i otišao u Hag. Uostalom, Milošević se na neki način već odrekao SPS-a i ne vidim zašto bi bio problem da se oni odreknu njega.”

Socijalisti su se, između ostalog, našli u nezavidnoj situaciji i zbog istorijskog balasta. Stranka je prvobitno nastala kao politički instrument za konvertovanje moći vladajuće strukture nasleđene iz perioda pre devedesetih godina. Zbog toga izuzetna ideološka raznorodnost - rame uz rame stajali su Titovi generali i srpski nacionalisti. Druga faza u razvoju stranke po Vladimiru Vuletiću, počinje 1993. godine, kada ona postaje instrument lične vladavine Slobodana Miloševića. Ta spoznaja ujedno i objašnjava brzinu krunjenja SPS-a. Istovremeno tada na scenu ozbiljnije stupa SRS koji od SPS-a preuzima nacionalnu komponentu. Posle 2000. godine, kada se socijalisti urušavaju pod pretnjom udaraca novog režima, radikali im preuzimaju i socijalnu odrednicu.

“Za neuspeh SPS-a najodgovorniji je Milošević jer se oni danas prepoznaju kao stranka koja je upropastila zemlju i koja se nije promenila. Milošević je demonizovan i on im je balast. On više nema snagu mita da bi privlačio birače. Birači koji su glasali za njih samo zato što su bili jaki više za njih ne glasaju. SPS-u je potrebna radikalna promena”, zaključuje Vuletić.

Visoki funkcioner SPS-a traži da bude anoniman. U suprotnom je taboru od Mrkonjića, Vučelića i Vulina. Kaže da se po njegovoj proceni na predstojećem GO ništa revolucionarno ne može očekivati. Jednostavno zbog toga “što u SPS nema tenzije za bilo kakve promene”. Siguran je da će Ivica Dačić sam odlučiti o svojoj sudbini - da li će se povući sa funkcije ili neće. Kaže da on Dačićev loš rezultat ne želi da shvati kao poraz stranke. Uostalom, isto čini DSS kada je Dragan Maršićanin u pitanju. Naš sagovornik tvrdi da je SPS potrošila više novca na Dačićevu predsedničku nego na prethodnu parlamentarnu kampanju. Ali svejedno reč je o malo novca. Toliko malo da stranka nije mogla da plati da se Dačićev spot emituje na državnoj televiziji.

Ima i onih koji tvrde da će se baš u subotu sudariti dva koncepta razvoja stranke u budućnosti a koji se svodi na “oslobađanje od Slobe” ili ne. Ili će SPS postati savremena reformska partija koju će birači prepoznati kao istinskog borca za radnička prava, ili će se vratiti na stavove koji su bili aktuelni pre poslednjeg kongresa. A tada su se u stranci okretali u pravcu Slobinog kažiprsta.