Ni heroina ni zlikovac

Nazvati Grdanu reditelja Roberta Stromberga uspelim filmom, bio bi vid kritičarskog oportuniteta. S druge strane, ovom visokobudžetnom filmu, može se puno toga prigovoriti, ali nikako da nije zanimljiv. Premda oscilira i u sadržaju i u formi, i premda je neujednačenost jedno od njegovih glavnih obeležja, sa puno naizmeničnih uspona i padova, Grdana, začudo nudi prilično zgodan analitički prostor, te mu se ne može poreći mnogoznačnost zahtevnijih interpretacija. Ovo se čak može činiti razumljivim budući da scenaristički predložak Linde Vulverton počiva na fuzionisanju nekoliko bajki (Šarla Peroa, braće Grim) i njihovim inkorporiranjem u smislenu i suvislu celinu. Ono što je u prvom redu njegov primarni a i najveći kvalitet jeste ideja da se izbegnu (i Grdana to čini veoma uspešno) klasične ekstrapolacije bajki, na dobro i zlo.

Programatska ideja filma da ne postoje ni heroji ni zlikovci nego sve to zajedno u jednoj osobi, te da takva polarizacija prosto nije moguća, u Grdani zadobija svoju punu afirmaciju. Grdana je film, pretencioznim rečnikom rečeno, koji je zanimljivo strukturisan: načelo teza-antiteza-sinteza u njemu je sprovedeno veoma dosledno. Teza je proročanstvo da će pobednik i ujedinitelj u boju suprotstavljenih svetova biti ili heroj ili zlikovac, antiteza je izneveravanje ovog proročanstva: mentalna i psihološka ali i emocionalna transformacija glavne junakinje, Grdane, nakon što su joj podrezana krila, koja su personifikacija njene moći ali i autentičnosti, sinteza, pobeda dobra, ali nakon naizmeničnih manifestacija plemenitosti i čiste zlobe.

U širem definicijskom sklopu, Grdana je, između ostalog, reaktualizacija klasične bajke o uspavanoj lepotici ali nelinearnim fabuliranjem. Sama ljubav kontekstualizuje se, dovodi u sumnju, prolazi fazu hibernacije, kompromituje ali na kraju ubira zaslužene plodove.
Iz ovako osmišljene ideje dualnosti, stoji film koji nas spretno mami u zamke identifikacije, a onda još lukavije ukaže na identifikacijske nepostojanosti i nemogućnosti. Neporeciva Grdanina plemenitost iz prve i poslednje trećine filma, kompromitovana je njenim enormnim destruktivnim manifestacijama iz druge trećine, kad se ovaj nagon za razaranjem otima kontroli, i postaje svojevrsni larpurlartizam destrukcije. To nas, opet, vodi do nimalo benigne konstatacije o neporecivoj ulozi nasilja čak i u onim delima modernog filma, čiji su prevashodni ciljevi neoromantičarske provenijencije: poetizacija života i sveta putem ljubavi, harmonije i nepatvorenog hedonizma.

Nadogradnja svake bajke počiva najpre na mogućnosti njenog osavremenjivanja i iznalaženja skupa značenja koji odgovaraju trenutku njene revitalizacije. Grdana svakako jeste takva jedna bajka. Iz njene sopstvene vizure, više od moralnog načela koje oličava, u njoj je najvažnije dobro se zabavljati. Din Semler, veliki direktor fotografije, Anđelina DŽoli kao producentkinja i nosilac glavne uloge, a pogotovu El Fening kao Aurora, učinili su da s te strane Grdana ne bude promašena gledalačka investicija.