Rizici evropske Srbije

Sve je pomalo ličilo na reprizu 5. oktobra 2000. godine. Deo Srbije koji se - uprkos svemu - nije umorio od uloge Prometeja demokratije i evropejstva podigao se iz opšte letargije i odlučno izrekao: Ovo je put! Pojavno je to, ipak, bila bleda senka onog oktobarskog “herojskog zamaha”. Demokratizacija je učinila svoje i koliko god se insistiralo na “evropolarizaciji”, ovo biranje predsednika Srbije više nije uzimano kao sukob Dobra i Zla. Ali ima u toj, uglavnom nezamislivoj, solidarnosti četvrtine građana Srbije iskazane jednog nedeljnog junskog dana nečeg dirljivog, kao što se i uzlet na nebo Borisa Tadića može opisivati slikama i pojmovima iz “Mitološkog rečnika”.

Ali kad se uzvišene emocije raziđu nad Srbijom i Boris Tadić, novi simbol “evropskog puta koji nema alternativu”, zauzme mesto u već dugo nenaseljenoj zgradi Predsedništva Srbije, počinje vreme velikih iskušenja. I na njegova pleća pada više nego što u zapisanim ovlašćenjima stoji. “Evropski put” u Srbiji, na kome je ova pobeda podignuta, nažalost - rizičan je put. Jer, zaista je tačno da je “za veliki broj ‘običnih’ građana SCG evropska perspektiva još uvek nešto maglovito, previše udaljeno i nimalo opipljivo, što rado ističu ovdašnji nacionalisti i populisti među političarima”. (Sandro Goci, član kabineta Romana Prodija u Briselu) “Nacionalisti i populisti” to ističu, ali mnogo teži problem je što to deluje sve uverljivije. Zato je pobeda Borisa Tadića - i veća od običnog izbornog uspeha i Ikarov let, istovremeno.

Ona je ostvarena uprkos paradoksu da Evropa “evropskoj Srbiji” ne veruje. U vreme omrznutog Miloševića evropske birokrate nisu javljale Srbiji da je čeka bar još decenija tavorenja na sporednom koloseku pre eventualnog priključenja Uniji. Građanima je ostavljana “slamka spasa”. Evropa je nekad imala jasan stav: podrivala je Miloševićevu državnu zajednicu. Ovu “demokratsku” karikaturalnu državnu zajednicu (sa Kosovom kao protektoratom) i sama je stvarala, ali sad svu njenu neefikasnost i banalnost gura nama. Građane ove zemlje Evropa tretira kao “divlje horde” - koje za razliku od suseda s kojima oni, inače, vekovima žive - treba držati daleko od svojih gradova. Divlji jesmo, ali zavređujemo poneku pohvalu jer “brzo učimo”, biće od nas nešto. Otprilike sve liči na one scene opisane pre dva veka kad je Robinzon znao da za Petka, bez sumnje, ima nade.

Da, sasvim je izvesno da “evrodobitnike” u ovoj zemlji posle slavljeničke noći ne može sačekati gora vest od one da građani od 1. jula moraju vaditi vize za Rumuniju. “Jedini razlog za uvođenje viznog režima, kako kažu u rumunskoj ambasadi, jeste želja ove zemlje da što pre uđe u Evropsku uniju.” Objašnjenje zvuči logično, ali tu nema ničega od onog što bi i najnaivnijeg građanina ove zemlje navelo da “reči izvanredne” Solaninog portparola razume kao iskrene: “Evropska unija je odlučna da veoma jasno podrži proces reformi u Srbiji i njeno približavanje Evropi.”

Naravno da je neozbiljno od zrelih građana neke zemlje, pa i onih u tranziciji, očekivati kako će njihovi problemi biti rešeni van njihove kuće. Naša konsolidacija je naša unutrašnja stvar. Ali od “prijatelja”, posebno od “moćnih prijatelja” bi se očekivalo da ne otežavaju naš položaj. Iskustvo s DOS-om je pokazalo da su “moćni prijatelji” mnogo obećavali i mnogo uzimali. Možda postoji ekspert koji će naći reči koje bi ovo pobijale, ali velike nade građana Srbije, izvesno je, za samo tri godine zamenio je osećaj bespomoćnosti i stalnog (pro)padanja. Posledica oduševljene podrške “evropskim kretanjima” je opadanje značaja snaga koje u društvu nose proces “evropeizacije”. Na političkoj sceni se od gotovo plebiscitarnog odbacivanja “populista i nacionalista” pre tri godine stiglo do toga da ujedinjene demokratske snage “krajnjim naporom”, u baražu, “tuku” radikale sa oko 5 odsto razlike. A “odsudna bitka” se ovaj put odvijala uz apstinenciju više od polovine građana koji bi trebalo da “sudbinu uzmu u svoje ruke”.

Pobednička noć optimizma “evropske Srbije” za tren je iz našeg vidokruga izgurala siromaštvo, bacala je meku svetlost na duboke unutrašnje razmirice, udaljila nas od drame koju će ugroženi organizovani kriminal na sve načine nametati kao društveni problem, relativizovala “nerazumevanje” Podgorice i pritiske spolja koji stižu. Samo jedan od deset puteva u današnjoj Srbiji vodi ka nekakvoj stabilnosti, a svi ostali ka još većem raspadu.

Boris Tadić, kao simbol “evropskog puta” i garant stabilnosti, suočen je sa “nemogućom misijom”. Kandidatima se uglavnom prigovara kako ne ispunjavaju ono što pričaju u predizbornoj kampanji. Za novoizabranog predsednika Srbije je malo da ispuni data obećanja. Zadaci koji ga čekaju su, izvesno, veći. I sada su uglavnom nepredvidivi. Poređenja sa Adenauerom i Brantom samo dalje dižu letvicu. Sportski duh novog predsednika je na ispitu. Nikakvo izvinjenje više neće biti da su predsednička ovlašćenja mala. On je već obećao kohabitaciju. Demokratski predsednik i demokratska vlada imaju da urade - nešto. Ili da urade ili da na sledećim izborima ustupe mesto nekima koji će obećati - velike promene. Dovodeći tzv. demokratski blok do situacije “ili-ili” pobeda “evropske opcije” sama po sebi radikalizuje Srbiju. Drži radikale - ante portas.

Ali više se Srbija neće moći plašiti radikalima. To je stara potrošena priča. S obzirom na poslednje rezultate glasanja za Evropski parlament sve je nelogičnije govoriti o radikalskoj anahronosti. Sam nastup kandidata Nikolića ukida “radikalsku opasnost” kao specijalni rizik za demokratiju. A ovi izbori su verovatno bili poslednji u nizu u tranzicionoj Srbiji gde je postojala samo jedna “evropska opcija”. Jer dok se kandidat radikala do neumerenosti upinjao da pokaže svoju lojalnost “evropskoj ideji”, dotle je u samoj Evropi “evroskepticizam” legitimna politička opcija. Ali ta tema je još daleko od nas. Srbija sada čeka poteze - “evropske opcije”.