Mlađi brat Gavrila Principa dobio austrijsku stipendiju

Ovaj manje poznat detalj iz istorije, otkriva Branislav Princip, unuk Gavrilovog tri godine mlađeg brata Nikole.
- Moj deda Nikola Princip konkurisao je za austrijsku državnu stipendiju za studij medicine i dobio je. Svi su znali ko je on, jer je prezime Princip bilo veoma poznato u to vreme. Ipak je dobio, nije bilo protekcije! Objašnjenje je u tome što je Austrija posle rata postala republika i želela je da napravi otklon od monarhije - priča Branislav Princip.

U vreme kad je Gavrilo pucao na Ferdinanda u Sarajevu, Nikola je imao 17 godina. Porodica Princip, otac Petar i majka Marija, stariji brat Jovo i mlađi Nikola, bili su u šoku. Nisu mogli da veruju da je njihov Gavrilo to uradio. Roditelji su živeli u selu Obljaj pored Grahova, a Jovo, sedam godina stariji od Gavrila, započinjao je biznis u Sarajevu. Jovo je Gavrila i doveo u Sarajevo, kao što će kasnije dovesti i Nikolu.

- Nakon prve godine studija, tokom raspusta, deda Nikola u Mostaru upoznaje Mirjanu, devojku iz bogate trgovačke porodice. Oni se vere i odlaze u Grac gde su skromno živeli do kraja njegovih studija. Koliko skromno vidi se iz priče, koju mi je baka Mirjana pričala, da je Nikola u jednom trenutku morao da založi i verenički prsten da bi imali za život - kaže Branislav.

Prva služba nakon diplomiranja bila mu je u Čapljini. Tamo je Nikola izgradio ugled, o čemu je svojevremeno, u rubrici Među nama u Politici pisao Tomislav Vulić, profesor iz Beograda, nekad prosvetni radnik u Čapljini. Pismo je objavljeno pod naslovom Sećanje na Nikolu Principa .
- () Ne samo da nije hteo da primi novac od pacijenata, koji su mu u velikom broju dolazili iz svih krajeva Hercegovine i Dalmacije, nego je često davao svoj novac siromašnim ljudima. Bio je omiljen kod sva tri naroda. Ništa nije radio što bi se kosilo sa lekarskom etikom. (....) Viđali su ga često kako po nevremenu sa tašnom u ruci, sav pokisao, ide peške po selima, da bi stigao u tačno zakazano vreme bolesnicima. Nije mu bilo teško da noću ide u posete kad bi ga pozvali, leti ili zimi. Ali, došla je nesrećna 1941. godina ... - piše Vulić.
Nikola i Mirjana imali su dva sina, Branislava, koji se rodio 1926. i Borivoja, godinu dana mlađeg. Stariji je, nažalost, umro kao dečak od meningitisa pred kraj Drugog svetskog rata.

- Po bakinoj priči, oni su pre rata jako lepo živeli u Čapljini. Međutim, ubrzo nakon formiranja NDH na tlu Bosne, deda Nikola je stradao - kaže Branislav Princip koji nosi ime po stricu.
NDH je proglašena 10. aprila i odmah je bilo jasno da se Srbima ništa dobro ne sprema u BiH. Čulo se za takozvane spiskove viđenijih Srba koje je pravio tadašnji ministar unutrašnjih poslova NDH Andrija Artuković. Na jednom od tih spiskova, po svemu sudeći, bio je i Nikola Princip.
- Baka Mirjana i deda Nikola spremali su se da za Đurđevdan sa sinovima odu kod Jove u Sarajevo. Stigli su tamo 6. maja. Jasno im je bilo da moraju da beže u Srbiju. Baka se sa decom više nije vraćala u Čapljinu. Deda je odlučio da se vrati po neke stvari. Trebalo je da, po njegovom povratku, zajedno pređu u Srbiju. Međutim, deda se iz Čapljine nikada nije vratio - priča Branislav.

NJega su, prema jednoj priči, u autobusu iz pravca Čapljine ustaše legitimisale. Pošto su utvrdili da se nalazi na Artukovićevom spisku, izveden je iz autobusa i od tog trenutka mu se gubi svaki trag. Gde mu je grob, nikad se nije saznalo.